BLONDE (2022)

 **(*)

 

Pre neki dan sam ovde pisao prikaz odlične biografije ČUDOVIŠTA (MONSTER: THE JEFFREY DAHMER STORY). Kao antipod toga, u skoro svakom smislu, s druge strane imamo PLAVUŠU… Film koji je najavljivan kao ne toliko biografija koliko „horor film o slavi“, kao nepodnošljivi košmar i psiho-tortura-pakao sa NC-17 rejtingom… I odmah moram reći da sam snažno razočaran. Posle ogromnog hajpa, na koji sam se i ja delimično primio, jer mi se javljalo da bi ovde mogao ležati masterpis, nažalost, ono što sam video na kraju nije opravdalo ta očekivanja.

Izlišno je reći da moja evaluacija ovog filma nema veze sa ruljom koja bljuje po internetima dve vrste budalaština: 1) „buaaa, film je mnogo nasilan i mračan i gadan, a ja sa svojom đecom, i babom pride, oću o Merlinki da gledam vedar, veseo i razdragan film!“ i 2) „buaaa, oskrnavili su našeg idola, našeg anđela, našu sveticu prikazali kako gola baulja, abortira i pobacuje, bljuje u kameru, puši kurčeve, jebu je zguza i sve tako neke gadosti!“

Moj problem s ovim filmom nije u tome što je mračan i gadan (hell, pa baš zato sam poitao da ga gledam!), niti što je obeščastio neku pretpostavljenu idiličnu sliku o glumici o kojoj takvu sliku nisam ni imao. A nije mi problem ni u tome da li je i koliko je istinit, na kraju krajeva. Ovo je FILM, igrani, glumljeni, režirani, a ne dokumentarac; dakle jedna umetnička vizija, zasnovana na knjizi koja je takođe ROMAN, a ne dokumentarna biografija. Kad povodom umetnosti čujem tako praznoglavo, prvoloptaško posezanje za rečima „istina“ i „stvarnost“ hvatam se za pištolj! Kao što ja to uvek ponekad volim da ponovim, UMETNOST JE LAŽ KOJA GOVORI ISTINU.

I baš zato me je ovaj film zanimao da ga pogledam smesta (a ne mesec ili godinu dana kasnije) – ne zato što, navodno, govori o MM (koja uopšte ne spada u top-100 osoba čiji me život i delo najviše zanimaju; pa čak ni u top-200), nego zato što sam se nekako nadao i priželjkivao da je to film koji jednu fikcionalizovanu i stilizovanu verziju njene životne priče koristi kako bi na originalan i beskompromisan način kazao nešto o temama daleko većim od životopisanija tamo neke starlete i glumice – temama kao što su Slava, Bogatstvo, Moć, Holivud, Muški Gejz, Ženskost, Ženska objektifikacija, Kancer Patrijarhata i njegove temeljne Mizoginije, Šovinizma i Eksploatacije…

Znači, Feminista u meni i Horordžija u meni seli su zajedno pred ovaj film, nadajući se golicanju svojih respektivnih G-tačaka… i obojica su na kraju ostali hladni, ili u najboljem mlaki, pretežno neuzbuđeni ovim filmom. To je poslednji uticaj koji bi jedna PLAVUŠA trebalo da ima, ali jbg, tako je kako je. Površniji neka se ovim oduševljavaju (a ima ih onoliko! mnogima će ovo biti film godine!) – ja ne vidim čime bih, i zašto.

Pre svega, reći će neko da mešam babe i žabe, i da je glupo da uopšte poredim ČUDOVIŠTE i PLAVUŠU. DAMER je serija koja ukupno traje skoro 10 sati, više nego tri puta više od tročasovne BLONDE. DAMER je o Zlikovcu, BLONDA je o Žrtvi. Najzad, njihove stilizacije su prilično radikalno različite – dok je DAMER urađen relativno konvencionalno realistički, žena zvana BLONDA je hiperstilizovana na trista načina: tu se skače između crno-belog, sepije i kolora prilično proizvoljno (barem je meni promakao sistem, if any, u tome kad će i šta da bude u boji, a šta ne), iz kvazirealizma se naglo skače u delirični subjektivizam (što je prilika za neke zabavne vizuelno-rediteljske egzibicije, koje nisu bez pregnantnosti značenjem, npr. kad tokom njenog prvog pobačaja na plaži umesto muža do nje prvi dotrče fotoreporteri sa svojim blicevima; ili kad ima stvarnost-ili-san košmar posle nametnutog abortusa), a elipse su toliko ogromne da ono što sam tim povodom gunđao oko DAMERA deluje kao bezveznjačko cepidlačenje u odnosu na ponore neizrečenog i neprikazanog, a suštinski važnog, ovde u BLONDI…

KAKO je uopšte Norma Džin postala Merilin Monro? Ne vidimo. U jednom trenu je sjebani curetak kojega psihotična keva umalo da udavi u kadi, u sledećem je na audiciji, a dok nisi ni trepnuo nju već neko jebe na istoj. Onda sledi niz njenih „veza“, gde ne vidimo KAKO je, a još manje ZAŠTO, bila sa baš tim osobama, od dueta sinova Čaplina i E. Dž. Robinsona (ovo je, kažu, totalna fikcija), pa preko onog nekog Sportiste, preko nepodnošljivo mrtvopuvalastog Artura Milera (ne znam što su zvali Oskarovca A. Brodija da igra ovaj fletlajn od non-persone kojeg je mogo i neki statista sa zadatkom da odstoji? Nije baš da sam neki fan Smrti trgovačkog putnika, drame koju sam bio prinuđen predavati studentima tokom mog fakultetskog desetljeća, ali da li je zaista ovoliki non-entity stajao iza tog klasika?!) do, na svršu svršetka, Precednika You-Ass-Heya.

Žao mi je, deco, vi koji se oduševljavate ovim filmom, ali drama o užasu slave je, po meni, besmislena ako joj fali ikakav prikaz uzročno-posledičnih veza u tom paklenom rolerkosteru, ako nemam ni najmanji nagoveštaj KAKO je i ZAŠTO osoba MM došla od tačke A do tačke B.

BLONDA mi ne odgovara na temeljno pitanje svake priče: Zašto je pile prešlo ulicu?

Glavni problem ovog filma je fundamentalan, i leži u koncepciji lika MM: ona je svedena na Žrtvu. To znači sledeće: Ona je Pasivna. Ona Trpi. Nju okolnosti, slučajevi, i naročito Zli Muškarci u njenom životu, bacaju levo i desno, šutiraju je gore i dole, trpaju je zguza i spreda, a ona, Jadna, Nemoćna, ćuti i trpi. Norma/Merilin, kako je ovaj film prikazuje, totalno je lišena onoga što naš narod zove AGENCY, a što bi se moralo pomalo opisno prevesti frazom SNAGA VOLJNE DELATNOSTI.

Možda Merilin ovde ima agenta, možda nju zastupa neka agencija, ali ona kao osoba apsolutno nigde ne ispoljava taj AGENCY. Ona nije prikazana kao delatno biće, nego kao pasivna trpiteljka raznih trpanja.

Zašto je ovaj film plitak i prazan? Zato što nam u svoje središte ne stavlja živu osobu sa ikakvom energijom i subjektivitetom, samostalnošću, snagom – hej, pa ipak je ona neko vreme, duže od decenije, bila na vrhuncu slave i MOĆI, u Holivudu svog vremena, nije baš da se nije nizašta pitala, da nije mogla biti i hirovita, i nezgodna, neprijatna, zajebana, i za ulogu nespremna, sa stalno nenaučenim tekstom (što su joj tolerisali jer je njena pojava donosila ozbiljne pare)? Nije valjda da se do statusa ovolikog IDOLA natčovečanskih i nad-ženskih razmera popela tamo neka lepojka kakvih je u Holivudu bilo milion, jedna sex-lutka na naduvavanje? A harizma, a sexipil (koji je itekako svesno građen, a ne samo neprskano-prirodan „operi pa nosi“), a delatnost – to NIŠTA?

Zašto je ona skoro nepostojeća kao LIK u ovom filmu? Zato što je čitav njen „lik“ sveden na JEDNU crtu – na njenu glad, odmalena, da nađe svog Taticu, nepoznatog, neimenovanog, odbeglog, navodno slavnog, moćnog Holivudžiju koji joj je oprašio kevu i nestao. I taj skromni frojdovski lajtmotiv je SVE što definiše ovu osobu, sve što je goni od jedne budale do sledeće, od jednog abjuzera do onog iza njega u redu, a ona, jadna, patetična, gladna Tatice, srlja od jednog do drugog pogrešnog naručja kao muva bez glave… Iako mu to nije bila namera, ovaj film kao da potvrđuje otrcani kliše o glupoj plavuši: valjda bi naslov filma trebalo da bude ironičan, a ne doslovan? (Što je još gore, ona nije ni bila prirodna plavuša, što se i u filmu kaže na jednom mestu – ali ako nam se u kolektivno sećanje urezala kao plavuša, onda ima da bude plavuša, i to arhetipska, i kraj priče! Pa ni Frankenštajn nije ime čudovišta, nego tvorca-naučnika, pa šta sad da radimo? Ni Elvis nije Prisli nego Presli, ali – sad je dockan… Tako ušlo u narod…)

Halo, djevojko – KAKO si, i ZAŠTO si postala ta „pu-pu-pi-du“ Lutka sa Naslovne Strane i sa postera za kamiondžije i zagorele vojnike? Film nam niti pokazuje KAKO niti igde vidimo ZAŠTO. Osim ako nije stvarno bila glupa plavuša koja voli patnju, poniženje i bol. Ah, da! Sve vreme je tražila Taticu! E, onda je sve Objašnjeno! (Zamislite načas da je serija o DAMERU bila toliko plitka da svog naslovnog lika svede na Tatica-sindrom: „Tata, zapazi me, primeti me, saslušaj me! Tata, pale me muškarci! Tata, pali me dranje i čerečenje životinja – a, vala, i ljudi!“ Taj aspekt, naravno, postoji u seriji, ali kao samo jedan od niza složenih činilaca, a ne kao jedan jedini lajtmotiv i Ključ za sve brave. U Blondi je „Tatica“ baš to – Ključ za sve brave. Poor man’s „Rosebud“…)

Feminista u meni je zgađen ovako pojednostavljenom koncepcijom lika i sudbine te osobe, ovako napadnom jednodimenzionalnošću koja čini da ovaj film bude i predug i predosadan, jer se svodi na niz ponavljanja, odnosno varijacija na jedan te isti šablon koji, jednom kad ga registrujete pre isteka prvog sata, čini maltene redundantnim još dva sata koji uslede zatim. A kad se na kraju trećeg sata Merilin otruje tabletama i skonča sama i pusta u svom krevetu, gledalac prosto odahne i kaže: „Fala bogu što je ova skončala u trijes i šestoj, jer da je živela do svoje, šta znam, sedamdesete, ovaj film bi umesto tri trajao deset sati i imali bismo gledati još najmanje 5-6 njenih (neuspelih) pokušaja da u pogrešnim muškarcima nađe Taticu, i još sate i sate lascivno-uspaljenih pogleda razularenih mužjaka koji drkaju na njene fotke i sate i sate glasnih eksplozija fleševa fotoreportera koji je proganjaju da je ustrele objektivima svojih muških gejzova…“

To, bojim se, nije željena reakcija, nije vrsta osećaja s kojim želite ostaviti svog gledaoca na kraju ove odiseje. Ali je, u ovakvoj koncepciji, u ovako repeptitivno-jednoznačno sročenom narativu, neizbežna.

Šteta, jer Ana de Armas je dala SVE od sebe (uključujući i mnogo više golotinje nego što bismo ikada dobili da je ovu ulogu igrala Nejomi Vots, kako je prvobitno, pre desetak godina, bio naum – ali eto prednosti kad dobiješ južnoameričku glumicu, njoj možeš da tražiš više, a za manje para!), i pružila je impersonaciju MM vrednu svakog divljenja i svake nagrade koju će dobiti – a i režija i fotografija imaju svojih kvaliteta od kojih sam neke već nagovestio gore.

Međutim, to što imamo vrhunsku glumačku izvedbu u središtu BLONDE je bukvalno jedina veća paralela sa DAMEROM. Ono što ovom filmu nedostaje za puno poređenje s tom serijom je vrlo znakovito: BLONDA nema nijedan sporedni lik ili performansu koji se mogu uporediti sa Tatkom, Susetkom i Gluvonemim ljubavnikom iz DAMERA; ok, MM ima Psihotičnu Kevu, jedva veću od kameo pojave, koja se može kvalitativno meriti s Damerovom psiho-kevom, i to je sve. Merlinkini muževi su karikature. Njeni reditelji nisu čak ni kameo pojave (Bili Vajlder se vidi na, otprilike, 10 sekundi). Njeni prijatelji, prijateljice, kolege? Ako ih je imala, film nam ih ne prikazuje. Norma sve vreme tokom tri sata ovog filma lebdi u Limbu, u vakuumu praznine i tišine iz kojeg se tek povremeno začuju neki prigušeni, nepovezani zvuci, ili blesnu neke niđe-veze slike.

A kontekst? Amerika 1950-ih? Početak 1960-ih? Jedva da vidimo skicu toga.

Recimo, evo, da ne bude da samo kritikujem: odlična je scena snimanja antologijskog kadra iz SEDAM GODINA SVRABA (tj. VERNOSTI), kad vazduh iz metroa kroz rešetke na pločniku zadigne suknju Merlinki i otkrije joj duuge nooge (za igraanje, vito teelo za…).

Odlična je zato što BLONDA eksplicira ono što je izvorno bilo samo implicitno, to muškogejzersko objektifikovanje žene i njeno vulgarno ogoljavanje, njeno SILOVANJE kamerom (kojom prilikom film više insistira na njenim gaćicama i guzi itsl. detaljima na koje SEDAM GODINA samo „čedno“ aludira). Dakle, skoro pornografskom hiperbolom ovde se ogoljava „erotika“ tog navodno nedužnog, čednog prizora.

Uzgred, nedavno sam, u okviru priprema za ovaj film, reprizirao NEKI TO VOLE VRUĆE, i na stranu njegovi komedijski kvaliteti, koji nisu upitni (neki od najboljih gegova, replika, komičnih situacija svih vremena), moram reći da je tretman Merlinke u njemu zaista eksploatacijski (tupava i trapava ali seksi plavuša!). Još gore, uzeo sam zatim da se podsetim filma SEDAM GODINA VERNOST (The Seven Year Itch) i bio toliko zgađen količinom blatantnog muškog šovinizma,

…tim podilaženjem muškom švalerskom ponašanju i nametljivom nabacivanju i skoro patološkom voajerisanju i bukvalno proganjanju (stalkovanju) žena koje se tretira sa blagonaklonim, dobroćudno-komičnim, samopodrazumevajućim smeškom da mi je to bilo vredno bljuvanja.

Čak bih rekao da je ista ona patologija koja je u zaleđini Hičkokovih najboljih filmova - ali je tamo donekle svarljiva jer je uglavnom između redova, ili ne ovako napadna, kod Vajldera, a naročito u ovom SVRABU od filma - OGOLJENA u BLONDI do nivoa transparenta i bilborda tako da tu više nema beganja, nema pranja ruku, nema da se pravimo blesavi o čemu se tu radi i šta se poručuje:

buljenje je OK, zviždukanje je OK, vatanje za dupe je OK, a samo korak dalje je i nedužno jebuckanje na audiciji – hej, sve su to KOMPLIMENTI, sve je to očekivano i podržavano ponašanje, a naročito prema plavušama, pa još ako su dugonoge, oho-hoooo! Fić-fijuuu!

(Ako nekad budem dovoljno dokon i motivisan, možda ću da stisnem zube i odgledam do kraha ovo đubre od SVRABA, samo kako bih razvio ovde skiciranu tezu o paraleli/antipodu sa Hičkokovim plavušama – naravno, Vajlder ih u SVRABU gleda kao lascivni Lasalvi, a stidljivo-potisnuti Hič ih namerno podiže na nedohvatljivi tron da ne bi pao u iskušenje da ih pipne, ali u oba slučaja se voajerizam, zviždukanje i nametljivost podrazumevaju.)

MUŠKI GEJZ

Ali, izvan te IZOLOVANE scene, ŽENA ZVANA BLONDA nam ne prikazuje Vajldera, ne daje plastičniju sliku tadašnjeg sveprisutnog muškošovinizma i žensploatacije – a još manje nam daje i najmanju naznaku Merlinkinog odnosa prema tome. Odnosno, mi vidimo da ona histeriše na setu, dere se na Vajldera, ali zašto, zaista? Shvatila je da je šala na njen račun? I? Iiiii? (I ništa. Došla na snimanje i sutradan, i prekosutra. I na premijeru, na crveni tepih. Tugovala celim putem do banke.)

Kako si ti, curo, postala sex bomba? I zašto? Jesi li stvarno bila tolika pasivna lujka da nisi videla ništa od toga šta se radi oko tebe i sa tebe? A jednom kad si videla, što nisi rekla DOSTA? Što nisi oterala u pizdu, u tri pizde materine i Vajldera i sve ostale? Ili, kad smo kod toga, što nisi šutnula u muda onog prvog što te jebo na audiciji? Nešto ne videh da si bila lisicama vezana za krevet. Audicija ti bila važnija od časti i obraza? Pa, onda gutaj! Što si dopustila te abortuse? Zbog karijere? Bila si omamljena lekovima, nisi znala za sjebe? Ma daaj! „Bu-hu-huuu, progoni me bebica koju sam iz mog stomaka samlela u mleveno meso zato što su me Drugi naterali.“ ŠMRC! „THEY made me do it!“ Neozbiljno. Neodgovorno. Nedostojno homo sapiensa.

Jbg, ne gutam ja to. Obrati se DAMERU da vidiš kako se to sve radi vrhunski. A naročito kako se inteligentno, slojevito, izbegava to patetično „Bu-hu-huuu: THEY made me do it!“ Kako se tretira osoba koja bi lako mogla da se prikaže kao ŽRTVA, ali koja na kraju balade izbegava tu jadnu, simplističku dihotomiju Čudovište – Žrtva. Ta crno-bela slika možda prolazi u novobosanskim propagandnim uradcima koji se izdaju, pa ponegde čak i gutaju, i nagrađuju, kao „filmovi“ (AIDA i slična govna), ali u ozbiljnoj umetnosti je to nagvaždanje o Čudovištima i Žrtvama devalvirano još pre stotinak godina.

Damer ima AGENCY: Damera, iako gone ćudi i od njega prave ćudovište, nije patetično pasivno cmizdralo, on donosi odluke, uglavnom pogrešne, on ne zna sve to što ga pokreće, ne razume svoju ćudovišnost, ali ipak dela po njoj, radi šta radi, i kad se na kraju nađe na vrhu metalne šipke, to je tako dobro, zasluženo, katarzično – i zaokruženo.

Nasuprot tome, rekoh već, Merlinkin kraj je samo jedan patetični limp dick od kraja, i jedno olakšanje što su tri sata okončana, što nema više, što ovaj mučni jednoznačni repetitivni rolerkoster torture porn ne moramo da provozamo još jedan krug, i još jedan, i još jedan. Videli smo dovoljno. I previše. Već u prvih sat, sat i po. Nije to moralo da traje duplo duže. Što reko onaj čiča u DILINDŽERU (jedna od mojih omiljenih replika u svekolikoj istoriji pokretnih slika): „I heard you the first time.“

I zato, kako ne bih ponovio PLAVUŠIN greh i prokockao svoju dobrodošlicu neumerenom dužinom i ponavljanjem / varijacijama na jedno te isto, osloniću se na to da ste me i vi čuli prvi put, tako da ne moram (više) da ponavljam i crtam, nego ću ovde da – stanem.

Ko razume, shvatio/la/lo je; ko nije, i neće.

DAHMER - MONSTER: THE JEFFREY DAHMER STORY (2022)

 ****(*)

 

Pogledao sam ovih dana dve izuzetno detaljne biografije dve… uh, fascinantne osobe, i mada su te dve osobe skoro dijametralno suprotne, kao i pristupi ekranizovanju njihovih života, čini mi se da ima smisla sagledati ih zajedno. S jedne strane je Netflixova serija DAHMER - MONSTER: THE JEFFREY DAHMER STORY, debilno-trapavi naslov nalepljen na 10 epizoda; to je izuzetna, prvorazredno urađena biografija jednog od najzlokobnijih i najmorbidnijih serijskih ubica svih vremena, Džefrija Damera; s druge je Netflixov film BLONDE, simplistički naslov, u trajanju od skoro tri sata, osrednja, mestimično odlična, ali većinski prerazvučena i otuđujuće prestilizovana biografija glumice Norme Džin koja je, pod umjetnim imenom „Merilin Monro“ bila američka „boginja sexipila“ u 1950-im i početkom 1960-ih, dok nije naprasno umrla u cvetu mladosti. (Uzgred, oboje su potrajali skoro isto na Zemlji: Damer je poživeo 34,5 godine, a Norma je umrla sa 36.)

            Dakle, (plavokoso) ČUDOVIŠTE protiv PLAVUŠE… Da vidimo…

            Već sam ovde na blogu pisao o filmu o Dameru, tačnije posvećenom samo njegovim ranim, tinejdžerskim, pred-ubilačkim danima: MY FRIEND DAHMER (2017). Tamo sam, pored ostalog, rekao:

„Cela poenta Damerovog slučaja, i srž užasa priče o njemu sastoji se u tome što on NIJE bio produkt ni svoje familije, ni škole, ni drugara iz odelenja, ni društva, ni socio-političkih faktora, ni sunčevih pega, ni doba Saturna, ni ne znam čega. Damer je, prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers koji se, iz čista mira, rodio u jednoj familiji i pobio grdne neke ljude nizbogčega, eto, zato što je rođen nakrivo.

…Najjezivija stvar koja je očita u tom filmu jeste to koliko Damer nije imao kontrolu nad sobom. Gledaš i slušaš čoveka (?) koji vrlo artikulisano i ubedljivo i, čak, inteligentno govori o svojim porivima – i o nemogućnosti da išta preduzme protiv njih. Što se mene tiče, nema većeg užasa nego videti toliki Poraz Razuma: ono, kad nešto Znaš, ali ti to Znanje ne vredi ni pišljiva boba, jer, kako ispada, protivno ustaljenoj žvaki celokupnog obrazovanja, ne pita se Razum šta da se radi, nego neke druge „čike“ u tebi koje s Razumom nemaju veze.“

            Štono reko Lu Sajfer, plagirajući Sofokla, u ANGEL HEART: "How terrible is wisdom when it brings no profit to the man that is wise." Tragedija, brte!

Serija, čiji ću kretenski naslov nadalje ignorisati i zvati je, prosto, DAHMER, uspeva da se uhvati ukoštac sa složenim likom i kontekstom u kojem je taj lik operisao, i da pruži najbolji mogući uvid u to ko je on bio i šta je i kako radio, a šta se oko njega dešavalo što mu je donekle olakšavalo „posao“ – a da sve to vreme ne poseže za pojednostavljenim i lakim „odgovorima“, a u svakom slučaju ne za „THEY made me do it“, ko god THEY bili: familija, keva, tatko, „drugari“ iz škole, gej lobi, crnački lobi, duh vremena, Regan, THE EXORCIST III ili ko god i šta god.

(Mada, moram reći da mi jedan detalj koji otkrih u ovoj seriji blago modifikuje izjavu da je Damer „prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers“ – elem, njegova depresivna i psihotična keva je tokom trudnoće, a i posle, bila na grdnim nekim lekovima, i njen mu se hemijski disbalans morao upisati u gene, u krhke i mekane fetusne ćelije, još u njenom stomaku, tako da je on na neki način bio uklet – „Umro pre rođenja“, indeed! Dead to the world before he ever stepped into it…)

Iako serija pretežno prati Damera i njegovu perspektivu, ona odoleva tome da ga previše brani – mada će za površne i plitke gledaoce već to što on nije prosto demonizovan i prikazan kao Čudovište iz naslova biti „shvaćeno“ kao glorifikacija. Jedna doza simpatije je neizbežna (i nužna), jer on jeste bio duboko tragična i nesrećna osoba, i sa autsajderskim aspektom njegove persone valjda će saučestvovati svaka senzitivna osoba koja ovo bude gledala – sve dok se on bukvalno ne pretvori u gula, i počne da kopa grobove ili pravi sebi leševe/zombije za naslade, kako sexualne tako i gastronomske. To je već onako, malo, too much.

DAHMER uspeva da to skliznuće prikaže kao prirodno, da ne kažem normalno, kao skoro neminovno srozavanje ovog savremenog Džekil/Hajda i da učini da makar pokušamo da ga razumemo, bar donekle, ne da bismo ga opravdali, jer to što je radio nikako se ne može opravdati, nego da bismo se lakše suočili i sa samima sobom, kad se zagledamo u ogledalo i zapitamo koliko daleko/duboko zadire naša (ne)uklopljenost u društvene norme, i koliko naše autsajderstvo može da nas odvede daleko od razuzdane gomile, i koliku uopšte kontrolu imamo nad sobom da ne skliznemo u – ćudovište. Napravih upravo typo, ali neću da ga popravljam; dapače, mislim da je genijalan, nadasve znakovit. Ćudovište je savršen termin za Damera – čoveka koji je, uz sve te okolnosti, kako društvene tako i privatne (sjebana familija, drogirano-psihotična keva, stidljivost, angst, nekanalisana homosexualnost) – naposletku ipak bio gonjen ćudima koje ni sam nije razumeo, a još manje kontrolisao.

Evan Piters kao Damer se ne može dovoljno nahvaliti: ovo je antologijska uloga, game-changer i, nadam se, career-changer. Do sada mi je njegov rad bio ispod radara jer niti sam gledo te X-MEN šareniše, niti sam se ukačio na AMERICAN HORROR STORY (pokušao sam II sezonu, ali napustio posle 3-4 epizode, nije mi dovoljno duboko zabila svoju udicu), niti sam još stigo pogledati MARE OF EASTTOWN (skino sam odavno i želeo, ali ne nađoh vremena; sad ću da joj podignem prioritet na viši nivo): ukratko, nisam bio pripremljen na to da se imam susresti sa glumačkom performansom prvog reda, toliko suptilnom, nijansiranom, besprekornom, da mi je misterija kako ovaj čovek, sad već u svojim tridesetim, nije superstar i ime koje odjekuje daleko više nego do sada.

Zlatni Ghoul!

Zašto ovaj Piters nije daleko veća zvezda? Da li je to samo zato što je džindžer? Zahtevam odgovor! Jeste bio levo smetalo u ansamblu IKS MENOVA, bio zapažen u nekim TV serijama, dobio Emija ili dva, sve je to lepo, ali premalo za ovog giganta! U svakom slučaju, posle ove serije moraće da mu se otvore vrata za nešto veliko i važno na FILMU…

To šta ovaj čovek radi, to je uporedivno (ni ovaj typo neću da diram!) sa Džonijem Depom u njegovim zlatnim danima: dakle, lepuškasti lik koji ne da se ne boji ružnoće (i fizičke i karakterne) nego kao da prigrljuje upravo ekscentrične, mračne, bizarne uloge – i od njih pravi ČUDA. Ja ne znam kad sam zadnji put (ili uopšte?!) video lika koji mi je u jednoj sceni sjebano-jadan, patetičan, skoro da zašmrcaš nad njime, a već u sledećoj je jebeno super-jeziv da se smrzneš, i cela ova antologijska preformansa je negde u tom osciliranju između šmrc-maramice i brrr-žmaraca --- a kunem vam se da ne preterujem kad kažem da je bilo nekoliko kadrova, nekoliko momenata u ovoj seriji u kojima su moji odavno otupeli nervi, moja na horor oguglala duša, zavibrirali u autentičnom frissonu, u shiversu, u onom jebote-bog-usraću-se kolko ovaj lik izgleda jezivo!

Bring it on!

I to bez naročitih grimasa i kreveljenja, nego samo genijalno odmerenim govorom tela, POGLEDOM, mikro-glumom, ponegde i glasom… Kad ti vrhunski glumac dozvoli da, na tren, iza maske čoveka zaista nazreš ČUDOVIŠTE… Retka privilegija koju umetnost nudi, u bezbednim uslovima – jer ovakvo čudovište ne želim uživo nikad da vidim (monstrumi stop! gej stop!). Tim jezivije što tu nema transformacije u smislu spec. efekata maske, protetike, šiljatih ušiju, nabubrele kože, svetlucavih očiju – ne, promena u držanju je toliko suptilna da je, očito, njegovim žrtvama prošla ispod radara, ali pažljivom gledaocu nije i neće. Suptilni gledalac će u takvim trenucima da pomisli: „Uh, idi bre u pizdu materinu, jebem ti sunce, ovog ću da sanjam!“

A opet, serija uspeva ono što nijedna druga meni poznata nije ni pokušala, kao što i nijedan film nije mogao da uradi u svom ograničenom vremenu. Pa, ono što ne može u 90-120 min, za to je ovde, u ovih 10 epizoda od po 50-ak minuta, bilo vremena, a i pameti: da se najzad malo profilisanije prikažu i te žrtve, da se čudovište malko gurne sa svetala pozornice i da se pod reflektore bace i bar neki od tih 17 nesrećnika koji su završili u Damerovim šakama… loncima… frižideru… A i da se malo bolje, plastičnije pojasni kako je ovaj mogao tokom tako dugog vremena, nekih 13-ak godina, da operiše, a da ne bude uhvaćen.

Recimo, 6. epizoda je pravi mali „film u filmu“ – ne znam koliko ova epizoda odgovara stvarnosti, da li je zasnovana na ikakvim faktima i priznanjima, ili je fiktivna elaboracija – jer podseća na jedan trop, jedno opšte mesto mnogih filmova o serijskim ubicama koje imamo, još od prađedova ovog žanra, PSYCHOa i PEEPING TOMa, pa nadalje sve do HENRY – PORTRAIT OF A SERIAL KILLER, a to je ona potencijalna tačka preokreta kad se „čudovište“ posebno zainteresuje za jednu osobu, kad se učini da je našlo „onu pravu“ (tj. u DAHMERU – onog pravog), kad se po prvi put, kako izgleda, monster zaljubiška… i kad se ona baba u svima nama, koja samo čeka da vidi „dal će da se uzmu na kraju“, raskravi i ponada: „To bre, lolo, najzad si našo srodnu dušu, sad ćeš da se skrasiš i živiš srećno do kraja života“. Ali, paralelno s tom babom, u nama obitava i onaj horordžija koji je svestan da će se tako nešto možda i desiti, ali samo – do kraja života objekta „ljubavi“ čudovišta. Koji će (kraj, je li), avaj, doći vrlo brzo.

The End of the Affair

Ova epizoda može na početku testirati nečije strpljenje, jer imamo, posle pet epizoda druženja sa Evanom/Damerom malo dublje ući u cipele nekog gluvog crnca, geja i njegove familije i ortaka. Jebote, where is your god now, dođe mi da zavapim kad samo na sekund promislim to prokletstvo – zamisli, rodiš se crn u Americi, pa još gej, pa ti ni to nije dosta, nego povrh toga još i gluvonem! Pa jbm ti, samo ti još grba fali, i da si patuljak, pride! Ovaj ovde, srećom, barem nije imao grbu i nije bio patuljak, ali je zato stvarno unikatnom nesrećom nabasao na i zaljubio se u – Džefa Damera! (Da je bio grbavi patuljak, to bi ga barem spaslo Damera, jer on je voleo lepo građene muškarce… Tako vam je to u ovom svemiru, deco: što je jednom čoveku prokletstvo, drugome je premija!)

Što me direktno dovodi do delimične rezerve prema ovoj seriji, i razlogu što joj ne dajem najbolju ocjenu (peticu), a to su – elipse. Izvin’te na mom bukvalističkom umu, ali smatram da bi ova priča bila zaokruženija i potpunija da su poneke od stvari koje su bile preskočene i prepuštene našoj „mašti“ zapravo bile prikazane.

Jedna od njih je upravo kulminacija ove kratke i od starta uklete ljubavne priče između Mesoždera i Komada Mesa (kojem, kažem, serija daje maksimum digniteta koji je fizički izvodljiv u datom kontekstu). Da, naravno da mogu da zamislim kako je taj klimaks izgledao i bez prikazivanja, i popunjavanje te elipse ne fali mi zato što NE ZNAM šta se tu desilo, pa neko treba da mi nacrta. Ne, razlog je prosto zato što bi, mnijem, bilo bolje da smo videli taj tragični granginjol do kraja, tu dirljivo-mučnu, patetično sjebanu romansu izvrgnutu u kanibalizam, plastično prikazanu i u svom svršetku (no pun intended!). Po meni, propuštena je prilika za nešto dosad neviđeno, a za šta teško da će se ikad ponovo roditi prilika poput ove, sa pripremom ovako opsežnom i razrađenom, a da se naposletku dobije željeni naboj pred taj i takav klimaks…

Druga stvar, apropo istog problemčića: jasno mi je da serija nije htela da, s jedne strane, bude uvredljiva prema žrtvama, a s druge strane da sroza svoje komercijalne potencijale eksplicitnim kasapskim scenama, pa zato od Damerovih zaista unikatno ogavnih gej-nekro-kanibalskih praksi vidimo vrlo malo, skoro nimalo, jer nam se sve „ukusno“ prepušta mašti, kroz nagoveštaje, indirektno (smrad na koji se komšije žale, odlična scenografija i kamera koji prosto senkama i nijansama boja nagoveštavaju truljenje i smrad). Dakle, razumem zašto je to tako, i ne zameram previše.  

I ako gunđam zbog te odluke, to ne govori iz mene krvoločni horordžija koji vapi za time da gleda šikljanje krvi, čerečenje, prosuta creva, kidanje mesa sa kostiju itd. Ne, biće toga dovoljno u skorostižućem TERRIFIER 2, strpiću se još malo da tamo utažim svoju splatter glad. Ne, ako gunđam zbog toga povodom DAMERA, to je zato što mislim da je neželjena ali neminovna posledica ove odluke da se najgadnije od Damerovih praksi ne prikažu, ta da nam Damer bude znatno svarljiviji (sic!), a nekim bolesnicima među nama (vi znate koji ste!) i simpatičniji, nego da smo ga, actually, videli kako zaseca rupu u trupu ubijenog čoveka i jebe ga u ranu, i tome slične grozote (da ne nabrajam dalje, you get the picture! ali ako ste bar malo upoznati sa slučajem, znate kakvih je sve grozomornosti tu bilo: if you can think it, he did it!)!

Pošto to, i tome slično, nismo videli, mnogima je omogućeno da zažmure na jedno oko i u Dameru vide samo tog jadnika koga život nije mazio (a koga među nama pa jeste?) koji, eto, klizi niz tu dobro podmazanu spiralu naniže, ka dnu ljudskog i podljudskog – a ne vide, i ne žele da vide (jer im to nije prikazano, nego samo u dijalogu rečeno), čoveka koji je drugim ljudima bušio lobanju i u mozak im, naživo, sipao kiselinu i/ili vrelu vodu, kako bi od njih napravio zombije za sopstveno trajno sexualno uživanje…

Kad sam kod gunđanja, da kažem i da su mi ostale dobričine od likova, a pre svega crna Damerova susetka (fiktivni konglomerat od najmanje dve likinje, od kojih jedna nije ni živela u njegovoj, nego u susednoj zgradi), ali i neki članovi porodica žrtava, malo slabije napisani, i njihovi dijalozi umeju povremeno da zazvuče pamfletaški. To je u najboljoj nameri, dakako, ali svejedno, previše su transparentski, deklarativni, sa frazama kakve oni nikad ne bi tako sročili, ali se moraju publici isporučiti u tom sažvakanom obliku kako bi ovi na prvi pogled shvatili humanu agendu (koja je, da nacrtam, ok po sebi, ali je njena artikulacija ponegde suviše škripava za moj groš).

Ipak, ovo je relativno cepidlačenje u zamalo-pa-savršenoj seriji – ja ne pamtim da sam od ČERNOBILA i TVIN PIKSA 3 naovamo ovoliko uživao u nekoj dramskoj, ozbiljnoj, mračnoj seriji kao u ovoj. I nemam ni vremena ni volje da se bavim svim njenim kvalitetima (samo usput da pomenem fenomenalni lik Damerovog ćaleta, i kako je napisan i kako ga je Ričard Dženkins odglumio! i izuzetnu kameru, i sve detalje vezane za epohu, uključujući upotrebu muzike) – rekao sam dovoljno da pokrijem suštinu, a ostalo su nijanse.

Samo da pomenem i dramaturgiju: današnje, moderno pripovedanje zahteva iscepkano i nelinearno pričanje, sa skakanjem tamo-amo po vremenskoj liniji. Ja to ne volim mnogo ni inače, a ovde konkretno čini mi se da bi efektnije bilo priču voditi manje-više linearno, kako bi se bolje ispratila ta sve vrtoglavija, sve bolesnija, sve gnusnija putanja u propast, ta akumulacija ludila, to sve veće gubljenje kontrole, kad je ovaj tik pred kraj „karijere“ počeo da ih ubija po nekoliko mesečno… Ali dobro, trend je danas takav, i tu nema beganja. Idemo od kraja u 1. epizodi, pa na početak, u detinjstvo, pa u sredinu, među tinejdžere, pa opet blizu kraju, pa tamo negde u rane dane, pa opet danas, i tako to…

Ipak, za naročitu pohvalu je kako su dobro, dramski razrađeno i smisleno prikazali neke ZAMALO trenutke: ne samo zamalo spasenje malog Azijata (kojega američki rođaci Inspektora Kluzoa bukvalno vrate ubici nazad na legalo, da ga dokusuri – znate ono kad pljačkašima banke tokom bekstva u PINK PANTERU ispadne vreća s parama, a Kluzo im je dohvati, i ljubazno doda? Pa, ovi američki pajkani su odneli šnjur s epizodom „Izvolte gospodine vaš omamljeni goli tinejdž ljubavnik, vodite ga u svoja četri zida pa radite šta oćete“ koja teško da bi bila uverljiva i u ĆAO, INSPEKTORE!) 

Vulinova škola!

...nego i tih nekoliko ZAMALO spasenja samog Damera: recimo, pomenuta zaljubiška-epizoda, kad se učini da bi romansa sa gluvim gejem mogla da ga prizemlji, unormali, ili ona scena u dajneru, kad mladi Damer sedi na ručku s ćaletom, i ZAMALO mu kaže da je gej, praktično dođe do ivice toga, samo što ne nacrta, ali ovaj to ne želi da čuje, bukvalno ga ignoriše, prekine ga i nametne mu svoju viziju njegove budućnosti („Ideš na fax! Tamo će oni da te unormale kad nisam umeo ja!“). Dirljiva scena, na svoj način, jer ima taj „šta bi bilo da je bilo“ momenat. Realno, Damer je do tada možda već bio suviše načet i bolestan, tako da teško da bi autovanje i prihvatanje od oca nešto mnogo popravilo – ali to nikad nećemo saznati, jel da?!

Kako je ovo moguće, ko je kriv, avaj?

Uglavnom, OVAKO se to radi: ovako se pravi biografija, bilo koga, pa eto i jednog mega-bolesnog ubice i monstruma, tim strašnijeg što je i sam znao da je monstrum, ali nije tim povodom ništa mogao da učini… Nije on ta svoja nedela nikako opravdavao, znao je da su pogrešna, loša: za razliku od kolege, debelog gmaza Džona Vejna, koji ovde ima neočekivani, a smisleni kameo, Damer je s olakšanjem dočekao hapšenje, pa čak i smrt, na kraju…

(SPOJLER) Kad se na kraju ubica nađe na drugom kraju metalne šipke, to je tako dobro, zasluženo, katarzično – tako genijalna scena: kad kaže onom crnji koji će ga tik potom ubiti: „Ja nisam hteo da osete bol, ja sam ih omamljivao, tako da ne osete kad ih ubijem“, a crni mu kaže: „E pa jebi ga, brate, ja nemam pri ruci sedative: ti ćeš vala da osetiš svaki udarac“ I onda: bam, bam, bam!

I gledaocu je, negde u dubini duše, tamo pored ćoška u kojem čuči Šaban Šaulić, žao njega – ali na površini, a i šire, oseća koliko su to jake reči, i jak trenutak, i koliko je to jedina prava kulminacija te priče…

A s druge strane Netflixovih biografija imamo PLAVUŠU… Ali o njoj u sledećem nastavku… Dotad odgledajte ovu seriju, ako dosad niste, i meditirajte nad gornjim mudrolijama…

PRETPLATA: ŽUTI ZNAK – Robert V. Čejmbers i druge knjige

            Dragi ljubitelji kvalitetnog horora, imam zadovoljstvo da najavim još jednu novu knjigu iz edicije „Poetika strave“ i da obznanim raspisivanje pretplate za nekoliko novih naslova koje vam Orfelin sprema za predstojeći Sajam knjiga u Beogradu. To znači da će sve ove knjige svoju premijeru imati na Sajmu (23-30.10), a pretplatnicima se šalju odmah posle Sajma, odnosno od 1. novembra. Naravno, kao i uvek do sada, oni pretplatnici koji se pojave na Sajmu mogu svoje unapred plaćene primerke preuzeti na štandu Orfelina.

            Na ovom blogu sam vam već nedavno najavio novo, Orfelinovo izdanje Lavkraftovog romana SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM, u mom prevodu, sa dodatnim pričama, i sa novim, ekskluzivnim ilustracijama umetnika Ivice Stevanovića.

Više detalja o ovom izdanju, njegovom sadržaju i izgledu, možete videti OVDE. Pretplatna cena ove knjige je 1.000 din, a u knjižarama će biti najmanje 1.210.

A sada, da kažem osnovne podatke o knjizi br. 28 u ediciji „Poetika strave“. U pitanju je moj izbor najboljih horor priča Roberta V. Čejmbersa, kojega već znate po zbirci Kralj u žutom (Gavran, Beograd, 2014; sa mojim pogovorom). Bez brige, nema preklapanja s tom zbirkom, osim naslovne priče, „Žuti znak“ – ipak se radi o jednoj od najboljih horor priča svih vremena, i moj bi izbor bio nepotpun da nisam i nju uvrstio. Njeno prisustvo neka posluži i kao podsticaj svima vama koji još niste nabavili Kralja u žutom da to učinite (ali isključivo Gavranovo izdanje, jer postoji još jedno, lopovsko.)… Osim toga, nužna je ta priča i ovde, jer se Žuti znak kao motiv provlači kroz još poneke odabrane.  

Dakle, osim „Žutog znaka“, kojeg znate iz Kralja u žutom (mada je ovde u novom prevodu), ostale priče u ovom izboru prvi put se objavljuju na srpskom. Ukupno ih ima šest, s tim što su neke od njih po obimu bliže noveli ili bar noveleti. Evo ukratko o njima.

            (Napomena: Ilustracije u ovom delu blog posta, o pričama, uradio je Santijago Karuzo za jedno nedavno američko izdanje Čejmbersa.)

 

Žuti znak

Slikar i njegova modelica zapažaju neobičnog čoveka bledog lika koji ih posmatra iz crkvenog groblja prekoputa. San koji model sanja, vezan za slikarevu sahranu, a u kojem se i čuvar groblja javlja, započeće niz košmarnih dešavanja…

 

Tvorac Meseca

Grupa vladinih agenata odlazi na granicu s Kanadom kako bi uhvatila krijumčare zlata, ali u tamošnjim gustim i divljim šumama naići će na fantastična mesta, misterioznu devojku i čudne kreature – i brzo postaje jasno da svi oni definitivno nisu s ovoga sveta.

 

Jedno prijatno veče

Ilustrator dnevnog lista u njujorškom parku susretne neobičnu devojku koja ga uputi na sve tajanstveniji zadatak, u vezi sa jednim čudnim mladićem, što će sve dovesti do neočekivanih, jezivih, zagrobnih otkrovenja.

 

Glasnik

U masovnoj grobnici, sa kosturima ljudi sahranjenih početkom 18. veka, pronađena je i lobanja Crnog Sveštenika, zlokobnog izdajnika koji se zakleo na osvetu zemljacima koji su ga pogubili. Njegova utvara počinje da opseda porodični dom čoveka koji je nehotice šutnuo njegovu lobanju, prvo u obličju leptira s mrtvačkom glavom, a onda… i u mnogo strašnijem obličju.

 

Čuvar luke

Čovek dođe na zabačenu obalu prema dojavi o retkoj, navodno istrebljenoj vrsti ptice, ali mu čudak i pustinjak kojega tu zatekne otkrije da se tu, u moru, može pronaći i daleko fantastičnije stvorenje koje uporno zove – Čuvar luke.

 

U potrazi za dingom

Zemljotres je lavinom i promenom terena otvorio prolaz ka planinskoj visoravni na krajnjem severu Kanade, gde bizarna ekspedicija kreće tragom govorkanja o tome da se tamo mogu pronaći neke davno iščezle, praistorijske životinje. Pronaći će i više od toga…

 

            Sa velikim, neočekivanim uživanjem upustio sam se u istraživanje ostatka Čejmbersovog opusa, izvan izvikanog Kralja u žutom na kojem se većina zaustavi, i iz onoga što sam tamo pronašao, iskopao sam gorenavedene bisere suptilne, veoma realističke strave – sa neočekivanim nadrealnim i snolikim momentima. Bilo da ste već čitali Kralja u žutom ili ne, ove će vam priče, siguran sam, biti pravo otkrovenje.

            H. F. Lavkraft je pisao: „Čejmbers čak i nadmašuje Birsa dok stvara jezivu zaleđinu za svoju stravu – ono neodređeno, uznemirujuće osećanje koje čoveka navodi na oprez pred suviše živahnom upotrebom moći prisećanja.“

            Knjiga ima 264 strane, i uobičajeni izgled i povez kao i dosadašnja izdanja te edicije.

            Korice i unutrašnje ilustracije uradila je Aleksandra Dević.

            Za prevod je odgovoran Strahinja Mlađenović.

            Pretplatna cena ove knjige je 1.100 din, a u knjižarama će biti najmanje 1.320.

 

            Pored ovih knjiga, Orfelin će ove jeseni objaviti i sledeće dve:

 

Ivana Bodrožić: Rupa

Maestralno koristeći okvire i uzuse krimi-žanra i noir atmosferu, mračnu, tajanstvenu, senovitu i fatalističku, Ivana Bodrožić nas svojim drugim romanom Rupa vodi u samo srce tame, koje više nije u egzotičnim šumama Konga, već svugde oko nas, preobraženo u zverski kapitalizam periferije koji se hrani ljudskim životima i u kojem rat nikada ne prestaje.

Vukovar, jesen 2010, novinarka Nora Kirin dolazi da napravi reportažu o gimnazijskoj profesorici koja je – zajedno sa svojim učenikom i ljubavnikom, maloletnim Srbinom – ubila muža, odlikovanog hrvatskog branitelja. Nora želi da to obavi brzo i što pre se vrati u Zagreb, ali grad je više neće pustiti, pred njom će on rastvoriti svoje mračne riznice zločinâ, ratnih i poratnih, korupcije i profiterstva, sveopšte pljačke zaogrnute u domoljublje i rodoljublje koju, složno i uigrano, izvode hrvatske i srpske „poslovne i političke elite“, pritom svesno i unedogled raspirujući mržnju i netrpeljivost, omrazu u kojoj njihovi poslovi cvetaju.

Sva poglavlja romana Rupa naslovljena su stihovima i nazivima pesama EKVa, stihovima nekog drugog vremena koje se udaljilo, muzikom koja svedoči da je život moguć. I zato će Nora Kirin – u čijem prezimenu, ne bez povoda, slutimo prezime Josipa Rajhla Kira, mučki ubijenog načelnika osječko-baranjske policije –  pre nego što nestane, na laptopu potražiti pesmu Ljubav i pritisnuti pauzu.

I, ma kako to bilo čudno, Nori Kirin će se u Vukovaru dogoditi – ljubav.

 

Roman Rupa (2016; nagrada Balkan Noir za 2017) proglašen je najboljim kriminalističkim romanom recentne domaće književne produkcije po izboru čitalaca, a njegovo se američko izdanje, pod naslovom We Trade Our Night for Someone Else’s Day, pojavilo u aprilu 2021. godine.

            Puna cena 1100, u pretplati 900 din.

 

            Prognana bića, IV izdanje

Četvrto izdanje sada već kultne knjige koja je, čim se prvi put pojavila 2010. godine, izazvala nepodeljenu pažnju: dobila je Nagradu Politikinog zabavnika za najbolju knjigu za mlade i Nagradu beogradskog Sajma knjiga za najlepšu knjigu Sajma. Žiri Politikinog zabavnika rekao je za Prognana bića: „Uzbudljiva, maštovita, pametna, neočekivana, strašna, smešna, prelepa, bogata, prebogata knjiga…“ A žiri Sajma knjiga: „Ova knjiga vas vodi u svet čudesnih bića kojih su se plašile bake i čini sve da ih deca zavole.“

Najčudnije od svega je što se Prognana bića mogu čitati u više ravni i nisu namenjena samo deci, već, kako to stoji u podnaslovu Kišovih Ranih jada “deci i osetljivima”.

Posvećeno svim oklevetanim bićima!

Novo: u IV izdanju će se umesto ilustracija Petra Meseldžije naći skoro 30 sasvim novih, ekskluzivno za ovu knjigu urađenih ilustracija! Neke od novih je uradio stari vuk, Ivica Stevanović, a neke su mladunci koji tek dolaze: Danilo Lalović, Mihailo Vasić, Relja Popović, Tanja Rakić, Valentina Bodnar.

            Puna cena 2.970, u pretplati 2.100 din.

 

            Da sumiramo:

SNOVITA POTRAGA - puna cena 1210, u pretplati 1000

ŽUTI ZNAK - puna cena 1320, u pretplati 1100

RUPA, puna cena 1100, u pretplati 900

PROGNANA BIĆA, IV izdanje, ostaje ista - puna cena 2970, u pretplati 2100

 

            Pored ovih najnovijih knjiga, možete po povoljnim cenama naručiti i neka od ranijih Orfelinovih izdanja, a pre svega iz edicije „Poetika strave“ – evo spiska dosadašnjih izdanja:

 

A nemojte zaboraviti i ovu knjigu!

Ili ovu:

            Kako naručiti?

            1) Odaberite naslove koje želite.

            2) Saberite njihove cene: za najnovije, pretplatne su navedene ovde, a za starije knjige podatke, uključujući cene, imate na sajtu Orfelina, OVDE.

            3) Za narudžbine veće od 1.700 din imate besplatnu poštarinu.

            4) Ukupnu sumu uplatite na račun Orfelina: 220-73108-85, sa naznakom Uplata za… (naslovi knjiga koje uzimate).

5) Posle uplate pošaljite vaše podatke (ime i prezime, adresu i broj telefona) na e-mail: orfelinns@gmail.com

Pretplata traje od 27. septembra do 31. oktobra.

VAŽNA NAPOMENA:

Ako pretplatu uplatite najkasnije do 20. oktobra, vaše ime će biti na spisku pretplatnika, i možete opušteno doći na štand Orfelina tokom Sajma (23-30.10) i uzeti ono na šta ste se pretplatili.

Ako ne možete da uplatite do tada, nego uplatu izvršite nakon 20.10. – u tom slučaju sa sobom ponesite dokaz o uplati (uplatnicu).