Šta čitaju oni koji pišu: Dejan Ognjanović

 

            Ako do sada još niste otkrili književni web magazin GLIF, savetujem vam da ga prelistate: ima zanimljivih stvari. Nema mnogo žanra, još manje horora, ali ako vas zanimaju domaća i strana nežanrovska književnost, ima vrednih eseja, prikaza i intervjua.

            Intervjua? Kakva slučajnost (or is it?) – u njihovoj rubrici „Šta čitaju oni koji pišu“ našao sam se, ove zime, i ja. Ako vam je promaklo kada je to izašlo, 22. februara 2023. na GLIFU, i to baš OVDE, onda evo vam sada premijerno, odmah ispod.

 

 

 

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

= Dečaci Pavlove ulice. Prva knjiga koju pamtim da mi se baš baš dopala, otprilike u 2. ili 3. razredu o.š, a da je nisam morao čitati (nije bila u lektiri: čitao sam je „za dušu“, na preporuku starije rođake.)

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

= Demijan, Hese. Čitan sa 18 godina, kad i treba. Ta mi je knjiga prva otkrila da to što piše u knjigama može i duboko da se tiče mene lično, mog života i nazora, da nije samo manje-više zabavna razbibriga kakve su mi bile knjige do tada čitane.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

= Lavkraftu. Neiscrpan je. Titan. Genije. Najbogatija horor mašta koja je ikad postojala.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

= Gospodar prstenova. Pokušao sam prvi put sa 18 godina, na srpskom, i mučio se sve do pred kraj prve knjige (od tri). U to vreme u jeku mi je bilo otkrivanje subverzivnih, radikalnih autora (De Sad, Selin, Kafka, Barouz), i ovo mi je delovalo kao isprazno, prevaziđeno, a-moderno idealizovanje tradicionalnih vrednosti s kojima nisam nikako korespondirao. Zatim sam, nekoliko godina kasnije, uzeo to isto, ali na engleskom: ovog puta hteo sam samo da obogatim svoje znanje engleskog, da uživam u stilu nevezano od sadržaja koji me i dalje nije zanimao – ali, ne vredi. I ovog puta sam se smorio negde oko kraja prve knjige, i shvatio da mi je gubljenje vremena dalje se boriti s tim tekstom.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

= Tihi Don. Mrzim tu knjigu, mrzim njen ogavni obim, mrzim moranje (lektira!), mrzim što sam divne letnje dane jednog raspusta traćio na tu knjigu (a ne neku vredniju), mrzim piščevo detaljno opisivanje kretanja vojnih formacija u neznam-kojim bitkama, mrzim sve u vezi s tom knjigom.


U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

= Ne znam. Ovo me je pitanje zateklo, jer o čitanju i knjigama ne razmišljam na taj način. Nikad nisam tražio eskapizam u literaturi – naprotiv, sad kad razmislim, sve moje najomiljenije knjige opisuju užasne, košmarne, paklene svetove u kakvima ni u ludilu ne bih voleo da živim – ne mislim samo na dela horor žanra, nego i uopšte (Proces, Zamak, Mučnina, Stranac, Putovanje nakraj noći, Sudar…).

 

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

= Zahvaljujući Kindlu, sada takvih situacija praktično više i nema.

 

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

= Pošto sam urednik nekoliko edicija u Orfelinu, tamo upravo, već sedam godina unazad, ostvarujem svoje želje u tom smislu: samo treba pogledati spisak u ediciji „Poetika strave“. Ali naročito mi je drago što sam, kao urednik a mestimično i prevodilac, ovde doveo Ejkmana, Ligotija, Blekvuda, Makena, Klajna, Topora, Rea.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

= Kafkin Zamak.

 

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

= Čiča Gorio, Balzak. Šta ja znam, oduvek mi je tzv. realizam bio odbojan, nezanimljiv.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

= Nikad nije prekasno, dok se čita strasno!


Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

= H.F. Lavkraft. Ted Klajn. Dž. G. Balard. Filip K. Dik. Tomas Ligoti.

 

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

= Običnom (tehničkom) olovkom, na marginama, uglavnom ostavljam neke moje lične znake (tačku, ili X, ili kružić, ili crticu), ređe podvlačim redove. Ako je veća deonica, npr. pasus ili cela strana, to obeležim tankom linijom na margini.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odluženje doživotne zatvorske kazne?

= Na ovo sam pitanje već odgovorio na mom blogu, ovde: http://cultofghoul.blogspot.com/2020/05/za-pusto-ostrvo-12-knjiga.html

Ako mora samo po jedna, na ostrvo bih poneo sabrane Lavkraftove priče, a u zatvor – Goli ručak.

 

Šta trenutno čitate?

= Više knjiga i radova o R. L. Stivensonu, u pripremi za pisanje pogovora izboru njegovih horor priča, koji radim za 29. knjigu „Poetike strave“. Od toga se odmaram nekolikim strip izdanjima koja sam dovukao sa Sajma knjiga.

Festival fantastike VRAČEVI I MAČEVI 2023

 

            Iskoračite, bar načas, iz užasa i terora tzv. stvarnosti Srbije, i kročite u svet fantazije. I nešto malo horora, ali umetničkog, a ne ovog ogavnog u kojem smo inače.

            Evo najave jednog lepog dešavanja u Nišu, u okviru kojeg ću održati jedno predavanje, a na „Bazaru fantastike“ moći ćete da kupite i neke moje knjige. Ispod najave daću nešto više detalja o mom učešću na festivalu.

 

Adrijan Čajkovski i Piter V. Bret na Festivalu fantastike u Nišu

 

Ovogodišnji niški Festival fantastike koji se pod nazivom „Vračevi i mačevi“ održava od 12. do 14. maja u Niškom kulturnom centru, ugostiće dvojicu svetski popularnih pisaca fantastike Adrijana Čajkovskog i Pitera V. Breta.

Organizatori, Udruženja ljubitelja fantastike „Ordo DracoNiš“  i Niški kulturni centar, pored gostiju iz inostranstva najavljuju film iznenađenja, izložbu, bazar fantastike, pab kviz i druge aktivnosti. Svečano otvaranje je 12. maja od 18 sati u NKC-u na Paliluli.

Uz poruku „Fantastika stanuje u Nišu“, iz Udruženja ljubitelja fantastike „Ordo DrakoNiš“ navode da će prilikom svečanog otvaranja biti održan i bazar, kao i dodela festivalske nagrade „Minas Edel“.

Program će voditi pisac Miloš Petković, a muzički gosti biće Stanislava Petrović i Lazar Petrović. Za 18:30 najavljeno je otvaranje izložbe „Fantastični Bob“ autora Dobrosava Boba Živkovića, koji će biti gost. Studentski kulturni centar izvešće od 19:30 tog dana predstavu „Tajna stare vodenice“.

Drugi festivalski dan u 12 sati otvara pab kviz fantastike, koji će voditi Snežana Ilić Gligorijević i Jelena Đorđević.

Dva sata kasnije svi zainteresovani moći će da čuju predavanje Milice Vlajčić pod nazivom „Proces pravljenja kosplej propova iz serijala Demonski ciklus Pitera V. Breta“. 

Od 15 sati Marko Vasić održaće predavanje o podzemnom svetu u Tolkinovom legendarijumu.

Predavanje „Portret pisca: Piter V. Bret“ zakazano je za 13. maj u 17 sati, a moderatori će biti Miloš Petković i Ivan Nightflier Jovanović. Petković će moderirati i narednim predavanjem, od 19 sati, o Dobrosavu Bobu Živkoviću.

Veče od 21 sat zatvara predavanje Dejana Ognjanovića pod nazivom „Deca doktora Džekila i Mister Hajda: Viktorijanski gotik“.

Kreativna radionica „Krila i rogovi“ Milice Vlajčić otvara poslednji festivalski dan u 14 sati. Sledi predavanje „Prikaz vanzemaljskog života u naučnoj fantastici“ od 15 sati, koje će održati Vladimir Gašić i kojim će moderirati Goran Tokić.

O piscu Adrijanu Čajkovskom biće reči na predavanju od 17 sati, čiji će moderatori ponovo biti Petković i Jovanović. Od 19 sati četvorica predavača (Piter V. Bret, Adrijan Čajkovski, Ivan Nightflier i Miloš Petković) govoriće o mačevima i vračevima.

Festival zatvara film iznenađenja 14. maja od 21 sat. I drugog i trećeg dana Festivala od 16 sati planira se potpisivanje knjiga na Laguninom štandu.

Izvor: Južne vesti / Tamara Radovanović

 

            O mom predavanju:

 

Deca Dr Džekila i g. Hajda: Viktorijanski gotik

-Dr Dejan Ognjanović

Predavanje o delima natprirodne strave, fantazije i proto-naučne fantastike, nastalim krajem 19. veka u engleskoj i američkoj književnosti, u kojima je koren savremene horor i fantastične književnosti. Poseban naglasak je na delima R.L. Stivensona (Dr Džekil i g. Hajd), Artura K. Dojla (Parazit) i Roberta V. Čejmbersa (Žuti znak), gde su uobličeni arhetipovi strave, prisutni u današnjim pričama, romanima, filmovima, TV serijama, stripovima i igrama. 

Na „Bazaru fantastike“ moći ćete, tokom sva tri dana, na štandu NKC/Edicija Fantazija da kupite i neke moje knjige po najpovoljnijim cenama:

ORFELINKE:

- ŽUTI ZNAK - Robert Čejmbers, 1.100

- SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM - H.F. Lavkraft, 1.000

- KRADLJIVAC TELA - R. L. Stivenson, 1.100

- TAJNI SAPUTNIK– Dž. Konrad, 1.000

- NEKRONOMIKON, H. F. Lavkraft, 2.500

 

GHOUL PRESS:

- PROKLETIJE (roman), 950

- DIVLJA KAPELA (priče), 850

- KULT GULA (kritike), 950

 

            Biću lično na festivalu u petak i u subotu uveče, pa ko želi potpis i posvetu, može ih od mene dobiti naživo, na licu mesta, u NKC-u.

            Vidimo se!

Dejan Ognjanović dobio nagradu Rondo Haton (INTERVJU)

 

Dejan Ognjanović dobio je jednu od najprestižnijih nagrada u oblasti horora, Rondo Haton Nagradu za Klasični Horor (Rondo Hatton Classic Horror Award), u kategoriji za Najbolji članak. Dobitnici nagrada obznanjeni su 5. maja rano ujutro po našem vremenu, kao rezultat glasanja u kojem je, kako kaže organizator, učestvovalo zamalo pa najveći broj glasača u dosadašnjim glasanjima, koja se odvijaju već 21 godinu (samo jednom ih je bilo više nego sada, a sada ih je bilo 5.250).

            Ognjanović je nagrađen za članak „Hex of the Century“,’ objavljen u vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205. Taj članak možete pročitati OVDE.

            Nagrade se dodeljuju u čak 28 kategorija i pokrivaju film, TV, video igre, blu-rej izdanja, knjige, časopise, članke, i mnogo toga drugog. Punu listu svih dobitnika možete videti OVDE.

            Povodom ove nagrade Dejan Ognjanović je bio ljubazan da nam da ekskluzivni intervju samo za naš blog.

 

            The Cult of Ghoul: Kako se osećate sad kad ste dobili ovu značajnu nagradu?

 

            Dejan Ognjanović: Osećanja su mi pomešana. Lično, naravno da sam srećan zbog toga, jer to jeste jedna od horor nagrada sa najvećom vidljivošću, uticajem, značajem. Već sam dva puta do sada bio nominovan za nju, i na kraju sam bio u najužem krugu, ono što kaže naš narod: „Close, but No Cigar.“ Ovog puta se, eto, desilo: treća sreća.

 

The Cult of Ghoul: Kažete da su vam osećanja pomešana: zbog čega?

 

            Dejan Ognjanović: Pa, čitate li vi, gledate li vesti? Zar ne vidite u kakvom smo HORORU – koji traje već barem desetak godina unazad, ali u prethodnih nekoliko dana se baš ogolio u svom najodvratnijem obliku: deca ubijaju decu, jedva punoletni psiho ubija decu i omladinu, masovno, bezobzirno… Kako da budem slavljenički raspoložen usred tolikog besmisla i crnila? Kako je ikome do bilo kakvog veselja i zabave ovih dana, i uopšte, dokle god imamo ovu zlikovačku, izdajničku, kriminalnu, toksičnu bagru na vlasti? Otrovali su sve što su mogli da otruju, pa eto, i decu i omladinu.

 

The Cult of Ghoul: Ovih dana se u domaćim medijima, i od strane zvaničnika, čuju napadi pored ostalog i na horor, kao deo zlih „zapadnih vrednosti“ koje nam kvare omladinu. Šta biste poručili onima koji danas optužuju horor za masakre prethodnih dana?

 

Dejan Ognjanović: Kad bih hteo da budem vickast, samo bih citirao repliku iz prvog VRISKA: „Horori ne proizvode ludake; samo ih čine kreativnijim.“ Ali neću da budem vickast, jer situacija nije za šalu. Realno, ja ne znam ni za jedan slučaj od tolikih masovnih ubica, u Americi, a da je počinitelj bio pasionirani ljubitelj horora. Motivacija tih likova je uvek slična: rasizam, ksenofobija, teorije zavere, osveta ugnjetavanih i odbačenih (stvarno ili umišljeno), želja za slavom, psihopatija, mentalne bolesti, itsl. Horor filmovi, pored ostalog, nude katarzu, pročišćenje, ventil – a ovi što se hvataju pušaka i pištolja su upravo prsotine koje nisu imale adekvatne izduvne ventile, pa su prsle zato što NISU gledale horore, ili su gledali neke loše.

Da, video sam da je ovaj mali psiho veče uoči svog nedela okačio na Instagram fotku na kojoj se identifikuje sa zaštitnim znakom iz filma PURGE, koji neki svrstavaju u horor – iako je, čisto žanrovski gledano, to spoj akcionog trilera i antiutopije. Ali čak i da je to horor, da je čist primer horora – pa šta? Taj film su gledali milioni i milioni širom sveta, pa nisu uradili to što je mali psiho. Ni izdaleka. Uglavnom za tim „rešenjem“ posežu oni koji ne znaju ništa o hororu – bilo je tužno slušati onog Šefa Policije kako, na konferenciji za štampu, pokazuje nekakve skice koje je ovaj crtao, i kaže da su one „nalik onima iz horor filmova“. Voleo bih da mi taj pajkan navede JEDAN horor film u kojem je video takve skice. Takođe, na horor i druge „zapadne vredosti“ se ostrvljuju upravo oni koji su lično, i preko svojih kompanjona i svoje sekte, ZATRLI sve vrednosti u ovoj zemlji i ostavili samo pustoš. I iz te pustoši rađaju se monstrumi.

A o tome šta je gledao i kome se divio onaj drugi, malko stariji ludak – tek o tome da ne govorim: divio se stalnim gostima upravo onih televizija bez čije svakodnevne propagande Zla ovaj režim ne bi opstao ni mesec dana… Na tim televizijama nije bilo „zapadnih vredosti“ nego samo lokalna estradno-kriminalno-političarska kaljuga i šljam.) 

 

The Cult of Ghoul: Šta za vas ova nagrada znači?

 

            Dejan Ognjanović: Ona znači da neko prepoznaje i nagrađuje vrednost toga što radim barem u inostranstvu, ako već ne ovde. Ovde – na dan dodele ove nagrade bilo mi je zakazano redovno jednom-u-tri-meseca javljanje u Biro za Nezaposlene, na kojem sam već 13 godina, i na kojem ću verovatno i ostati doživotno. Barem dokle god je bagra na vlasti, a možda i duže. U ovako bolesnom okruženju kakvo je Srbija danas maltene je sramota biti priznat i hvaljen i nagrađivan. Da, zvuči kao „kiselo grožđe“, ali u okruženju u kojem roman kao što je PROKLETIJE ne uđe čak ni među 40-ak naj-romana u izboru NINO-vog žirija, ja nemam čemu da se nadam. Ovde sam ja autsajder, bio i biću.

 

The Cult of Ghoul: Ako vam ovde ne valja, a u tuđini vas priznaju – podsetimo, vi ste prošle godine bili u najužem izboru („finalist“) za vodeću svetsku horor nagradu, Brem Stoker! – zašto ne krenete putem tolikih drugih, koji su iz ove zagađene sredine otišli u neku malo čistiju?

 

            Dejan Ognjanović: Selidba nije rešenje, barem za mene. Selidbu odavde doživeo bih kao lični poraz. Uostalom, meni lično, u egzistencijalnom smislu, ovde nije toliko loše. Imam svoju kuću i mogućnost da se izdržavam od rada na onome što volim. U tuđini bih morao da radim i ono što ne volim, samo da bih otplatio kiriju u stanu koji nikad neće biti moj, da ne pričam o drugim stvarima. Ne, meni lično ovde nije dogorelo da bih se selio, barem za sada. Ali ne mogu da sasvim ignorišem to kako žive oni oko mene, niti mogu da se naročitim elanom ispunjavam dok sam okružen čemerom i beznađem. Radim to svoje, iz prkosa, inata, jer drugo i ne želim i ne umem i neću.

 

The Cult of Ghoul: Šta za vas uopšte znače nagrade?

 

            Dejan Ognjanović: Pre svega, ne znače mi skoro ništa u smislu lične validacije: ne treba mi neki žiri, ili narod, da mi kaže ko sam, šta sam, koliko vredim. Znače mi, donekle, u smislu da potvrđuju da moj subjektivni osećaj ima i neku objektivnu dimenziju, da neko tamo zaista vidi nešto dobro u tome što radim – lagao bih kad bih kazao da to ne prija. Ali to nije moja motivacija za rad. Niti sam pao u depresiju i samo-sumnjičenje kada prošle godine nisam dobio Stokera, niti bih se sad rastužio da nisam dobio Ronda, t.j. da sam se opet našao „samo“ među onima „ALMOST“.

 

The Cult of Ghoul: Ali ipak je sad jeste dobili. Šta ona zapravo podrazumeva?

 

            Dejan Ognjanović: Ono prvo što Srbi pitaju kad čuju da sam dobio Ronda: „Ima li tu nekih para?“ Ne, dragi Srbi, ova nagrada nema nikakvu finansijsku dimenziju. Sastoji se iz jedne simpatične statuice, i Večne Slave. S tim što je ovo za slavu ironija, a još ćemo videti i za tu statuicu, kojim putem će i da li će ikad doći do mene, jer mislim da sam ako ne prvi, a ono jedan od užasno retkih dobitnika koji ne žive u sferi Severne Amerike ili barem Engleske. Poštarina da mi to pošalju preko okeana u Srbiju koštaće ih otprilike kao 10 takvih kutijica da pošalju iz jednog u drugi deo Amerike.

 

The Cult of Ghoul: Pih, izem ti „nagradu“ koja dobitniku ne donosi barem 1.000 evra, mada one koje se stvarno računaju donose oko 10.000 e! TO su nagrade!

 

            Dejan Ognjanović: Realno, jedini aspekt koji bi me, u teoriji, zanimao da dobijem neku srpsku nagradu jeste upravo novčani: jer znam ko ih, kako, po kojim merilima i „principima“ dodeljuje, tako da je dimenzija „validacije“ tu u startu nemoguća i nepostojeća; jedino ono cinično „Zgrabi lovu i beži“. Za razliku od srpskih nagrada, ove inostrane se ipak dodeljuju po nešto čistijim merilima, i imaju daleko pošteniju dimenziju nego ove ovdašnje. Recimo, za Stokera glasaju svi članovi Udruženja pisaca horora, dok za Ronda glasaju svi horor fanovi koji to žele. U oba slučaja, to što sam dobio, ili sam zamalo dobio, bilo je na osnovu glasova onih koji vole isto što i ja, koji poznaju to što poznajem i čime se bavim, koji to umeju da vrednuju, pa tako, ono što ne bih dobio u Srbiji (validaciju), dobijam u tuđini, a ono što tuđina ne da (barem na nivou ovih žanrovskih nagrada), tj. novac, možda nekad i dobijem na nekoj lutriji u Srbiji, iako sve ređe kupujem „tiket“, odnosno praktično sam digao ruke od prijavljivanja za nagrade.

 

The Cult of Ghoul: Da li vam je ovo najdraža nagrada koju ste dobili do sada?

 

Dejan Ognjanović: Jeste. I to ubedljivo najdraža. Tih par nagradica koje sam ranije dobijao po Srbiji imale su neko mikro značenje za mene kad sam bio mlad i poletan, ali brzo sam video koliko je sati, i prestao da uopšte budem takmičar u toj trci. Mada, moram da naglasim još jednom: ono što me raduje oko Rondo nagrade najviše je to što su nju omogućili brojni moji poštovaoci i prijatelji iz Srbije, a verovatno ponajviše pratioci ovog bloga, kao i činjenica da mi je lepe reči o (tada još nenagrađenom, ali nominovanom) eseju uputio pisac svetskog ranga, prvorazredni horor autor, Ted Klajn (čije sam MRAČNE BOGOVE preveo i doveo u Orfelin pre oko pet godina). Onda kad mi je napisao to što je napisao o tom radu – ja sam već bio nagrađen. Ovo posle je sve samo šlag na torti.

 

The Cult of Ghoul: Šta je sledeće?

Dejan Ognjanović: U smislu nagrada? Pa, mislim da sam već objavio jedan članak u Rue Morgue koji bi iduće godine mogao biti nominovan za Ronda: veliki temat (tročlanak) o stogodišnjici izlaska prvog broja magazina Weird Tales.

            Ali, osim toga – pa, Stoker, naravno.

 

The Cult of Ghoul: Za šta?

Dejan Ognjanović: Magazin Vastarien će uskoro objaviti moj esej o pesimizmu kod Lavkrafta i Ligotija, koji smatram da je bolji od onoga kojim sam prošle godine dospeo u top-5 za Stokera. Naravno, pitanje je da li će taj novi biti prepoznat i vrednovan kao takav: za sada se samo meni čini da je bolji i vredniji. Videćemo. 

 

The Cult of Ghoul: Srećno vam bilo!

Dejan Ognjanović: Hvala, tako vam se i vratilo!

The Cult of Ghoul: Možemo li da ovaj razgovor ipak završimo u svetlijim bojama nego što smo ga započeli?

Dejan Ognjanović: Evo par mudrosti za kraj, koje možete izvući iz ovog mog „slučaja“ i nagrade: Verujte u sebe. Ne obazirite se previše na druge. Ne u psihopatskom ili autističnom smislu, ali prosto, manite se toga „Šta će ljudi reći“, nađite ono što vas ispunjava i radite to, šta god drugi o tome mislili, govorili, radili. Nađite sebi validaciju u svom radu, u ljudima koje poznajete i volite, ne tražite je po svaku cenu u „široj društvenoj zajednici“, u „institucijama“, u „nagradama“, a svakako je nikako ne tražite u novcu. Novac donosi sreću i radost samo ako ga dobijate za ono što biste isto tako radili i besplatno.

 

The Cult of Ghoul: Jao, divnih li poruka! Još nešto za kraj?

Dejan Ognjanović: Hvala svima koji su glasali za mene! A i onima koji nisu sada, ali hoće idući put. Glasajte za horor Dejana Ognjanovića, a ne za horor A. Vučića i njegove bulumente degenerika, i biće vam lepo u životu.

Albanski psoglavi, ratni zločini, poricanje i dehumanizacija u romanu PROKLETIJE

 

Upravo je ovih dana objavljen zbornik radova Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate – a nešto sa tim naslovom prosto nije moglo da prođe bez mene! Naravno da sam i ja unutra, a evo i kako! A evo i zašto!

Dakle, objavljen je zbornik naučnih radova Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate, u izdanju Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu i Andrićevog instituta u Andrićgradu.

To je zbornik radova sa naučnog okruglog stola „Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate“ održanog u okviru XVII međunarodnog naučnog skupa Srpski jezik, književnost, umetnost (Kragujevac/Andrićgrad, 11–13. novembar 2022) i nastao je kao rezultat rada na projektu „Književno lingvističko-kulturološka humano(po)etika: Dobar – loš, zao“.

Urednici ovog izdanja su: Dr Marija Lojanica, vanredni profesor (gost-rukovodilac projekta), Dr Nikola Bubanja, redovni profesor (rukovodilac projekta) i Dr Miloš Kovačević, redovni profesor (rukovodilac projekta).

            A gde sam tu ja? Evo. U ovom obimnom zborniku, pored ostalog, možete pročitati i naučni rad posvećen mom romanu Prokletije!

            Evo autora, naslova i sažetka:

 

Rastislav N. DINIĆ

University of Niš Faculty of Philosophy

Department of Philosophy

 

STVARANJE „ALBANSKIH PSOGLAVIH”: RATNI ZLOČINI, PORICANJE I DEHUMANIZACIJA U ROMANU PROKLETIJE DEJANA OGNJANOVIĆA

 

U prologu horor romana Dejana Ognjanovića Prokletije, čija se radnja odvija na Kosovu u proleće 1998. godine, suočeni smo sa eksplicitnom scenom u kojoj odrastao čovek ubija ceo razred školske dece. Iako je scena na prvo čitanje šokantna, ostatak romana daje nam kontekst u kojem postupci ubice počinju da izgledaju razumljivo, pa čak i neophodno. Ispostaviće se da je ubica zapravo komandant male srpske jedinice čiji je cilj uništenje plemena čudovišta, „albanskih psoglavih”, a ispostavlja se da su deca zapravo pripadnici ovog plemena, a samim tim i da nisu ljudska bića. Koristeći model dehumanizacije koji je ponudio Dejvid Livingston Smit, pokazaću da su čudovišni „albanski psoglavi” samo psihološki nusprodukt ideoloških narativa koji potiču ili opravdavaju srpske ratne zločine na Kosovu, kao i srpske ratne propagande koja je imala za cilj dehumanizaciju kosovskih Albanaca.

Ključne reči: ratni zločini, dehumanizacija, genocid, rasizam, propaganda, poricanje, ideologija, horor, Kosovo

 

Budući da je ovaj konkretni rad u zborniku objavljen na engleskom (inače su radovi u tom smislu mešoviti: neki na srpskom, neki na engleskom), evo i njegovog sažetka na engleskom.

 

MAKING “ALBANIAN DOGHEADS”: WAR CRIMES, DENIAL AND DEHUMANIZATION IN DEJAN OGNJANOVIĆ’S PROKLETIJE

 

In the prologue to Dejan Ognjanović’s horror novel Prokletije, set in Kosovo in the spring of 1998, we are faced with a graphic scene in which a grown man brutally kills a whole class of schoolchildren. The scene is shocking at first, but the rest of the novel creates a context in which the man’s actions begin to appear understandable and even necessary. The man turns out to be the commander of a small Serbian military unit set out to destroy a monstrous tribe referred to as the “Albanian dogheads,” and the children turn out to be members of this tribe, and therefore – not human. By using David Livingstone Smith’s account of dehumanization, I will show that the monstrous “Albanian dogheads” are a psychological byproduct of ideological narratives that deny and justify Serbian war crimes in Kosovo, as well as of the Serbian war propaganda aimed at dehumanizing Kosovo Albanians.

Keywords: war crimes, dehumanization, genocide, racism, propaganda, denial, ideology, horror, Kosovo

 

 

            Ako želite da bacite pogled na čitav taj Zbornik, on se sasvim legalno nalazi dostupan na netu OVDE:

https://drive.google.com/file/d/12ubI-wUNfGxQBfQd8SGFV1F9sAioBDc5/view

 

            A ako vas zanima samo ovaj rad o PROKLETIJAMA, njega sam iz ove knjižurine od 590 strana isekao, i tih 15 strana -fajl pod imenom „Humanopoetika 43-58 (PROKLETIJE)“- možete skinuti OVDE:

https://www.mediafire.com/file/512pwon3ab123ao/Humanopoetika+43-58+(PROKLETIJE).pdf/file

 

            Ime autora ovog rada, Rastislava Dinića, biće poznato onima koji prate moj blog od njegovih početaka, jer sa njim sam ovde, pre nekih desetak godina, imao snažna neslaganja i rasprave prilično žučne, a povodom tematike koja nije mnogo daleka od ovog ugla iz kojega sada sagledava PROKLETIJE.  

Tada smo žustro diskutovali povodom mojih stavova izrečenih u rivjuu dokumentarca na temu blek metala (UNTIL THE LIGHT TAKES US), i tu raspravu imate u postu pod naslovom CRNI METAL – BELO SRCE.

            Rasprava je bila još žešća nešto kasnije, kada je povod bio moj osvrt na novelu JEDENJE BOGOVA.  

Dinićevu reakciju na to imate u postu pod naslovom Rastislav Dinić: O jedenju bogova, a moj odgovor na njegove optužbe je ovde: Odgovor Rastislavu Diniću povodom jedenja bogova.

            Ako su vam ovi spektakularni intelektualni okršaji između Dinića („Peščanik“, autošovinistički „liberalizam“) i Ghoula (čije će ideološko stanovište ostati bezimeno, ali svakako nije ni blizu Dinićevoj  poziciji), savetujem da kliknete na ove linkove i to pročitate. Em je zabavno samo po sebi, em bi vam moglo biti korisno za bolje razumevanje PROKLETIJA, em je svakako korisno za ulaženje u ideološki ugao autora rada MAKING “ALBANIAN DOGHEADS”: WAR CRIMES, DENIAL AND DEHUMANIZATION IN DEJAN OGNJANOVIĆ’S PROKLETIJE.

            A ako se pitate šta mislim o ovom radu, reći ću ukratko:

            1) Drago mi je i počastvovan sam što je moj roman još jednog akademskog građanina potakao na promišljanje njegovih tema i ideja.

            2) Iako se naša idejna i ideološka stanovišta nisu promenila, ipak ne očekujte u ovom radu nekakav „okršaj“ – ako ste došli zbog pljuvačine, pucačine, svađačine, to u radu nećete dobiti. Ipak, blog je blog, a naučni rad mora barem da liči na naučni rad.

            3) A nećete masakr dobiti ni ovde na blogu. Pre svega zato što za to nema ni povoda. Mislim da je ovo jedan korektan rad (što bi reko naš narod, „good of its kind“), i da je Dinić relativno pošteno (u smislu: ne zaista zlonamerno, ne tendenciozno) iščitao moj roman, ali da je krajnji rezultat ipak (neizbežno?) jednostran i ograničen autorovom agendom i čeripikovanjem (eng. cherry-picking) onoga što je njega zanimalo, a što drastično redukuje i motive i teme i ideje prisutne u romanu, od kojih se Dinić bavi samo jednim slojem.

            4) Moja najveća zamerka ovom radu nije usmerena protiv Dinića, pa ni protiv njegove ideološke agende, nego je načelna: ovaj rad je školski primer (zlo)upotrebe umetničkog dela (ovde: romana) iz ugla vanumetničkih, socijalnih disciplina, gde se tekst sagledava kao polazišna osnova (i ilustracija) za neke teorije iz oblasti društvenih nauka (nebitno da li je to sociologija, antropologija, etnologija, politikologija…). To je, da se razumemo, legitiman pristup, i uveliko se koristi u naučnoj zajednici: uzmete neki igrani film (fikciju) ili neki roman ili priču (fikciju) i onda u njima prepoznajete elemente koji podsećaju na neke procese, teme, ideje, probleme itd. koje su neki teoretičari obrađivali u nekim svojim (non-fiction) naučnim delima.

            Dinić svoju namernu jasno kazuje na samom početku: 

„In this article I will attempt to situate the central motifs of Dejan Ognjanović’s novel Prokletije in an interdisciplinary theoretical framework offered by the American philosopher David Livingstone Smith. This framework was not constructed in order to analyze literary works, but in order to analyze a set of interconnected social, political, cultural and psychological phenomena that together constitute the phenomenon of dehumanization – treating certain groups of people as less than human. However, it does leave an important place for works of literature as a space for reflecting on implicit essentialist assumptions of what Livingstone Smith calls“folk”theories of race which underlie the processes of dehumanization.“

 

            Moj problem sa ovim pristupom, en generale, jeste u tome što sebe iznad svega smatram piscem, pa tek onda kritičarem i teoretičarem, pa mi stoga ovakva (zlo)upotreba umetnosti od strane „nauke“ nije draga, jer nju ne zanima delo fikcije kao umetničko (estetsko) delo, nego samo kao nosilac ili ilustracija nekih teorija, ideja, poruka – dok je, po meni (i ne samo po meni) umetničko (estetsko) delo nešto DALEKO više od svojih tema i ideja. Umetničko (estetsko) delo je živi i složeni i slojeviti organizam, a ne jednoznačna tvrdnja (poruka), a svakako nije ilustracija neke teorije.

            Formalno, Dinićev rad je korektan primer ove vrste rada. On je (kao što se i inače čini) upotrebio moj roman – tačnije, neke njegove motive i teme – kao asocijativni sklop koji ga je podsetio na neke motive i teme koje je obrađivao neki teoretičar (filozof). Prepoznao je neke paralele, neke sličnosti (mnoge druge nesličnosti i razlike je ignorisao). Ali onda kada je trebalo da veže mašnicu, da da zaključak, poentu, on je kapitulirao pred romanom. Jeste, pokazao nam je da „Roman X obrađuje (pored mnogo toga ostalog, nepomenutog) Tematiku Y, koju je u svojoj teoretskoj knjizi W obradio teoretičar Z“. I on to čini toliko ubedljivo da bi neki prostodušni čitalac ovog rada mogao pomisliti da je moj roman plagijat: da sam ja pročitao tu filozofijadu g. Livingstona i samo je prepisao, preneo u zaplet, u neku jedva zamaskiranu fikciju. (Izlišno je reći da rečenog gospodina nisam čitao, mada sad možda i hoću; ta njegova tematika jeste zanimljiva – da nije, ne bih se njome bavio u romanu! Uzgred, to što nisam čitao baš tu, baš njegovu knjigu ne znači da nisam čitao neke druge na srodne teme i promišljao tematiku odnosa prema Drugosti, temu Demonizacije, temu Neprijatelja, itd itsl)             

Međutim, po meni, ovo je samo prvi korak, basic level, najniži stepenik jedne analize. Dinić je, na tom prvom stepeniku, pokazao: „TO-I-TO DELO bavi se TOM-I-TOM TEMOM.“ Odnosno: "U OVOM romanu dramatizovani su ovi motivi, postupci, ideje." I tu je stao. Ali kad je trebalo da nam kaže: KAKO je to roman obradio (s kojim nivoom složenosti, više/smislenosti), kojim pripovednim sredstvima (karakterizacija, motivacija, ambijentacija… struktura… ne/linearnost pripovedanja… esejističke intruzije, čak dve /jedna o Magna Mater, druga Da se napokon svrši s ovim svetom…), kojim idejnim kompleksima (npr. alhemija), kojim aluzijama (Arto? Fulkaneli?) --- i zašto baš sve to, pa još baš tako, Majku Mu Magnu, s kojim ciljem, smislom, poentom, s kojim proizvedenim efektom (idejnim? estetskim? afektivnim?), kojim značenjem… on je ustuknuo… Ali, nije on (glavni) krivac. On to nije uradio jer se od ove vrste rada to i ne traži i ne očekuje. Ova vrsta rada, koja zanemaruje estetiku i bavi se samo "idejama", nužno ostaje na pragu umetničkog dela, viri voajerski kroz prozor i kroz dimnjak, kroz ključaonicu, i mada nije bez svoje (ograničene) vrednosti, zapravo najmanje govori o delu koje je nominalni povod.

            UPOZORENJE: U radu ima grdnih SPOJLERA. Ako niste čitali roman – PRVO PROČITAJTE PROKLETIJE! Šta još čekate? Da se rasprodaju? Da neko doktorira na njima? Ko ima roman, nek ga čita; ko nema, nek naručuje što pre na dogstar666 at yahoo dot com (990 din + 170 ptt).