Dejan Ognjanović PONOVO nominovan za Rondo Hatton nagradu!

 Dragi moji, u ovim danima haosa i neizvesnosti, ali i probuđene nade da možda ipak i uprkos svemu dolaze bolji dani, imam vam kazati nekoliko lepih vesti. Počeću od ove: PONOVO sam nominovan za Rondo Hatton Classic Horror Award! Evo, da se načas prebacim u „objektivni“ modus prikladan za VESTI.

Dejan Ognjanović, pisac, kritičar, urednik i prevodilac iz Srbije, po peti put je nominovan za Rondo Haton nagradu za klasični horor (Rondo Hatton Classic Horror Award). To je jedna od najprestižnijih nagrada u oblasti horora, a dodeljuju je horor fanovi, glasanjem (o tome kako i gde – videti malo ispod). I ovog puta nominovan je u kategoriji NAJBOLJI ČLANAK (BEST ARTICLE). Ova, kao i sve druge nominacije, tiče se izbora najboljih među onim što je objavljeno prethodne, dakle 2024. godine. 

Ovog puta Ognjanović je nominovan za članak „Dawn of the Women“ (RUE MORGUE  br. 219), posvećen ženama rediteljima horora, čiji dobar deo zapravo čine detaljni razgovori sa Hajdi Hanikat, autorkom knjige o horor režiserkama (Heidi Honeycutt, I Spit on Your Celluloid: The History of Women Directing Horror Movies) i sa jednom od najpoznatijih horor-rediteljki, Meri Lambert, znanoj po filmu Groblje kućnih ljubimaca (Mary Lambert, Pet Sematary,1989).

Nagrada Rondo Hatton se dodeljuje za doprinos proučavanju i popularizaciji klasičnih dela horora. Ovo priznanje postoji od 2002. godine, a dodeljuje se nakon glasanja na kome učešće mogu uzeti svi ljubitelji horora. Svaki od predloženih kandidata nominovan je zbog naročito značajnog rada ili dostignuća u prethodnoj godini.

Početkom 2016. Ognjanović je zavredio nominaciju za Rondo Haton nagradu obimnim tematom o Hauardu Filipsu Lavkraftu, koji je objavljen u magazinu Rue Morgue br. 161, iz novembra 2015. godine. U nominaciji stoji: „In three articles, including an expert roundtable, H.P. Lovecraft’s work is invoked anew.” Članak pod naslovom „The Greatest Old One“ napisan je povodom 125 godina od rođenja Lavkrafta, a na kraju glasanja našao se u najužem izboru (tri naslova) u toj kategoriji.

Zatim, 2017.  godine Ognjanović je nominovan za Rue Morgue temat o 200 godina Frankenštajna iz broja 171, koji čine tri povezana eseja: „Madness, Myth and the Modern Prometheus“, „Endowed by Lightning“ i “Curse of Creation”. I tom prilikom je ušao u najuži krug (HONORABLE MENTIONS), ali nagradu nije dobio.

A onda, nakon kraće pauze u nominacijama, Dejan Ognjanović je 2023. godine dobio Rondo Haton Nagradu za Klasični Horor (Rondo Hatton Classic Horror Award), u kategoriji Najbolji članak. Ognjanović je nagrađen za članak „Hex of the Century“,’ objavljen u vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205. Taj članak možete pročitati OVDE.

I u 2024. bio je nominovan za RONDO HATTON nagradu, za članak povodom 100 godina WEIRD TALES magazina, koji je objavljen u RUE MORGUE magazinu br. 210. Na kraju glasanja našao se među „Honourable mentions“, dakle u najužem izboru.

I tako dolazimo i do pete nominacije, za članak „Dawn of the Women“. Ako ste ga već pročitali u magazinu RUE MORGUE, ili ako mi verujete na neviđeno, možete za njega glasati već sada. Ako biste ipak da prvo pročitate – okačiću ga na blog uskoro.

Ako podržavate ovo što Ognjanović radi, možete i vi poslati svoje glasove – vrlo je jednostavno i ne treba mnogo ni napora ni vremena.

Iako se nagrada dodeljuje u više od 20 kategorija, organizatori napominju da nije neophodno glasati u svakoj od njih. Možete da glasate u 2, 3, 5, 10, ili u samo jednoj!

Izbor svih nominacija nalazi se OVDE, pa odaberite sami, iskopirajte favorite u mejl i pošaljite na adresu taraco@aol.com.

Glasanje traje do 20. aprila.

 

Evo, recimo, za šta sam ja glasao (nemojte baš sve da prepišete od mene kad budete glasali):

 

1) BEST FILM OF 2024

— TERRIFIER 3

3) BEST BLU-RAY OF 2024:

— CEMETERY MAN (DELLAMORTE DELLAMORE) (1994; Severin)

4) BEST BLU-RAY COLLECTION

— ALL THE HAUNTS BE OURS: A Compendium of Folk Horror, Volume 2 (Severin). Twenty-four more folk horror rarities on 13 discs, curated again by Kier-La Janisse.

5) BEST RESTORATION OR UPGRADE

—THE SAVAGE HUNT OF KING STAKH (1980; Deaf Crocodile, Diaboilik). Extended first U.S. cut of Russian folk horror.

 

6) BEST DVD EXTRAS
— CEMETERY MAN (1994; Severin) New interviews with director Michele Soavi and screenwriter Gianni Romali. 
 
7) FAVORITE COMMENTATOR OF 2024 (Below is only a representative sample; feel free to WRITE IN your favorite).
— Kim Newman, Stephen Jones (Cat and the Canary; Creature with Blue Hand; Hellraiser I, II, III, and with Peter Atkins, IV)

8 ) BEST INDEPENDENT/STREAMING FILM

— RED ROOMS, directed by Pascal Plante. Murder stalks the secret world of torture websites. See trailer here

11) BOOK OF THE YEAR (non-fiction; you can vote for two)

— THE DE PALMA DECADE: Redefining Cinema with Doubles, Voyeurs, and Psychic Teens, by Laurent Bouzereau (Running Press Adult, hardcover. 320 pages, $22.30). From Sisters to Blow Out, De Palma’s seven films of the 70s that helped change the terror industry.

 

— I SPIT ON YOUR CELLULOID: The History of Women Directing Horror Films, by Heidi Honeycutt (Headpress, softcover, 464 pages, $27.45). The long neglected role of female talent behind films of the fantastic.

13) Best Magazine of 2024
— Rue Morgue

14) BEST ARTICLE (You can pick two)

— ‘Dawn of the Women,’ by Dejan Ognjanovic, RUE MORGUE #219. Women directors often see horror in whole new ways.

 

— ‘Making of The Devil Rides Out,’ by Bruce G. Hallenbeck, and ‘Richard Matheson Script Analysis’ by Constantine Nasr, LITTLE SHOPPE OF HORRORS #50. Inside the controversial Hammer film.

15) BEST INTERVIEW

— Nosferatu director Robert Eggers by Andrea Subissati, RUE MORGUE #22

 

16) BEST COLUMN
— It Came from Bowen’s Basement, John Bowen, RUE MORGUE

17) BEST COVER

Little Shoppe of Horrors #51
by Jeff Preston

 

18) BEST WEBSITE
— Bloody Disgusting Tracking the latest across all horror platforms.

 

22) BEST GRAPHIC ARTS PRESENTATION

— VIDEOTAPES FROM HELL: A Visual History of Cult, Collectible, and Crazy Video Covers, edited by Stephen Jones.

P.S. Najavio sam pre nekoliko dana na Fejsbuku da imam neku veoma lepu vest da objavim. Ova ovde jeste lepa, ali ovo nije ta veća i važnija koju imam na umu. O njoj, uskoro…

PUT – Mani Larsene

 

Scenario: Manu Larcenet

Crtež: Manu Larcenet

Naslov originala: La Route

Format: 247 x 322 mm

Povez: tvrdi

Boja: kolor

Broj strana: 176

Izdavač: DARKWOOD

Cena: 2.390 RSD

https://darkwood.co.rs/prodavnica/darkwood/biblioteka-supernova/biblioteka-supernova-10-put/

 

Šta kaže Izdavač?

Kao da nam životi nisu dovoljno sumorni i kao da nas bogovi već ne „tamane kô muve” (što napisa Kami), već mora neko da nas podseti i na to da „pakao, to su drugi ljudi” (dodade Sartr). Da, ima umetnika koji vole da vam pride uzburkaju učmalu svakodnevicu i probadaju vaše etičke nazore: da vidimo gde smo, da vidimo šta smo postali, jesmo li i koliko odmakli od zveri. Takvo nešto najbolje uspeva u onim „noćima mračnijim od mraka, u kojima je svaki dan sivlji od onog što pred njim izmiče”, kad nam najveći živi evropski strip stvaralac Mani Larsene izvuče svoj štafelaj s hiljadu nijansi sive i oslika stvarnost kakve se svi pribojavamo – i kakvom nas plaše poslednjih decenija. Grafički opisi nasilja u kakvoj sumornoj bljuzgotini od krajolika, prošaranoj prahom, pepelom, memlom i gvozdenom studeni podno bezbojnog neba i zapljusnutoj bezbojnim okeanom, praćeni hemingvejevski suzdržanim rečnikom i maltene nihilistički uvučeni u kadencu sporog, teskobnog ritma, svakako nisu nešto što bi vas nužno privuklo ovom stripu.

 

A opet, maestro Larsene, dovoljno vičan i prekaljen u radovima koji se poprilično razlikuju od onih uglavnom komičnog prosedea što ste ih dosad čitali u našoj opremi, dobro je „zapamtio ono što mu je ušlo u glavu i otada ga više nije napuštalo” – a to nešto bio je Pulicerom ovenčan roman Kormaka Makartija Put, te podjednako uspešna i vizuelno kao varikinom isprana filmska adaptacija. Briljantno svedavši ionako u izvorniku nejasno poreklo apokalipse na još teže utvrdive okolnosti kako su se dvojica protagonista preko noći obreli u svetu bez država, bez datuma, bez boja i bez oblika, Larsene slika svet koji prestaje da bude. No čak i u distopijskoj postavci stvari, ovog savremenog klasika francuskog i svetskog stripa ipak više zanima odnos života i smrti, sukob pojedinca s normama, instinkti koji potiskuju razum i emocije, a sve to dok su mu likovi neprestano gladni, neispavani i promrzli. U rovovima nema ateista, a na Putu nema Boga: sav je moral sekularan, od čoveka dat, i prilagođava se od situacije do situacije, kao kakva sluškinja nagonu za opstanak. Uprkos tome, njegovi junaci se dosledno drže tri imperativa dobrih ljudi – izdržati, opstati, sačuvati – jer dobro znaju da je i u mraku najhladnije pećine svetlost koju nosimo sa sobom jedina mera stvari. Upravo je to poruka koju Otac ostavlja Sinu, opremajući ga dobrotom i ponekim savetom o isplativosti paranoičnog, neprestanog opreza, u nadi da je to najbolji unutrašnji kompas na putu.

 

Ne propustite priliku da se i sami uverite – baš kao i u matičnoj Francuskoj, gde je prvi tiraž od skoro 100.000 primeraka planuo u roku od 48 sati brzinom apokalipse kakva je zadesila naše junake – u taj simbolički dijalog koji Larsene u ime nas vodi sa svakom budućom generacijom na ovoj našoj sve ugroženijoj planeti: čak i jednostavna poruka da moramo da nastavimo da se brinemo jedni o drugima i stvarima oko nas, te da sveukupno budemo više zahvalni, svakako je bolja od alternative u vidu sveta u kojem smo, kako na jednom mestu u romanu kaže Majka, „živi mrtvaci u filmu strave i užasa”. Takvo nešto moramo da zapamtimo jer ćemo inače sami sebe zaboraviti.

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

Odavno sam, još pre 15 godina, na ovom blogu okačio svoj osvrt na film THE ROAD, a u komentarima pomenuo i roman Krmka Makartnija na kojem je zasnovan. Imate to, pa čitajte OVDE. Ukratko, nisam bio impresioniran ni romanom ni filmom. Glavna smetnja bila mi je totalna, 100% besmislena borba za opstanak u svetu opisanom tako da je opstanak u njemu 100% NEMOGUĆ. Ne 99% nemoguć, nego 100% NEMOGUĆ. Nikakvo samopožrtvovanje i nikakav Deus ex Machina ne može OVO da izbavi.

            Nije to svet tipa „Nemamo više svinja i kokoši, moraćemo da lovimo divlje svinje i zečeve i prepelice.“ Ovo je jebeni svet u kojem nema više ni divljih svinja, ni zečeva, ni prepelica. „Aha! Pa dobro, onda jebi ga, kao i toliki postapokaliptičari do sada, ješćemo pacove i guštere, žabe i zmije i puževe!“ Ne, sorry, nema više ni njih! Pobio ih Krmak!

            Nije to svet tipa „Nemamo više ananasa i pomorandži, moraćemo da jedemo travu, repu i kukurek!“ Ovo je jebeni svet u kojem nema više ni trave, ni repe i kukureka! Spalio ih Krmak. Ostali samo dugmići!

            U tom svetu, bez trunke nade, kojim vladaju sebičnost, silovanje i kanibalizam među poslednjom preostalom šačicom bednika, otac pokušava da zaštiti svog sina i da ga podgoji za petog ili osmog kanibala na kojeg će naleteti na Putu a od kojega NEĆE uspeti da ga zaštiti, jer će biti nadvladan. Pevac ili krelac ili detetina – biće dobro pečenje! I toliko o tome.

            E, pa, prvi kvalitet ovog stripa je u tome što je tako nekako koncipiran da te natera da ZABORAVIŠ ono što ti je u filmu i u knjizi sve vreme transparentno i, meni barem, bode oči. Ova strip adaptacija nekako uspeva da nađe savršeni balans između beznađa, nihilizma i humanosti – balans koji nisam osetio u knjizi, niti u filmu, ali ovde, nekako, jesam.

            Otuda, da nacrtam, smatram Larseneov PUT najispravnijim Putem – boljim i od knjige, i od filma. Ovo je ultimativna adaptacija te premise i priče. Verna i duhu i slovu, a opet nekako svoja.

            Teško je reći kako je uspeo da postigne taj tako neuhvatljiv balans. Možda time što se ovde tako malo brblja. U romanu mora, jer to medijum REČI. U filmu mora, jer je ipak američki muvi, a ničega se Amerikanac ne plaši toliko kao tišine. Mora da se KAŽE i ono što SLIKA već pokazuje, ili sugeriše.

            Larsene pretežno govori slikama. I to kakvim! Ovo je zadivljujuće remek-delo stripa zato što ovaj medijum napreže do pucanja da progovori o jedva iskazivom, koristeći maksimum svojih formalnih mogućnosti.

            I nije stvar samo u tome što Larsene „lepo crta“. Mislim, da – lepo on crta, vešt je i talentovan, ali danas SVAKO, i njegova baba pride, „lepo crta“. Prepun je internet, fejsbuk, instagram, ljudi koji odlično crtaju.

ALI – kako ovaj MONTIRA! Kako kadrira! Kako pripoveda – detaljima, krupnim planovima, izrazima lica, kako to kombinuje sa širokim planovima sveta, razorenosti, predela pakla, raskošnih ruševina naspram ljudskih ruina obmotanih odrpanim krpama čiji se smrad maltene oseća kroz kadrove ovih stranica…

Kako boji taj obezbojeni svet sepije, sivila, blata, i to blata od pepela, iz kojeg nikad više ništa neće proklijati… Kako senči te senke u kojima više neće niti kakva gljiva da iznikne… To je maestralno. Divotalno.

I, jednako važno, kako balansira tu krhku emociju – ne gudi po violinama, ne patetiše, a sve vreme je dirljiv u anderstejtmentu… na način koji verovatno jedino Francuzi umeju tako vešto da izvedu.

Ukratko, uživao sam u ovom PUTU kako ni blizu nisam u filmu ni u knjizi; većina sveta, većina ljudi koje znam volela je i roman i film. Njima bi, ako znaju šta valja, ova strip verzija morala da legne bar jednako toliko, ako ne i više.

Ovaj strip-album je remek-delo. Najsnažija moja preporuka!

THE MONKEY (2025)

***(*)

3+

MAJMUN je božanstvena orgija razularenog crnog humora i splatstika, a ispod toga i vrlo dirljiva melodrama i mestimična nepretenciozno-filozofska ruminacija o smrti i porodičnom nasleđu.

Ovo je samo za one koji vole ghoulish humor: ne očekujte horor u užem smislu reči, mada nije baš da ga sasvim nema. Ovo je, zapravo, pre svega toliko duhovito da sam se bar 4-5 puta glasno nasmejao, mada dizajn majmuna je odličan, jeziv, zlokoban, i ima tu nekih „nije mi baš svejedno“ momenata.

Izlišno je reći da je ovo ubedljivo najzabavniji film Oza Perkinsa: to i nije tako teško, budući da mu prethodni opus čine 1) uninvolving konfuzna smaračina (FEBRUARY); 2) arty farty dosadna gnjavaža (I AM THE PRETTY THING…); 3) lep za oko wtf experiment (MARICA I IVICA) i 4) precenjena, prehvaljena usiljeno „arty“ derivativnost, DUGONOGI.

Ipak, u svima njima, i dobrim i lošim, vidi se jedan excentrični, nekonvencionalni duh, pokušaj da se ide neutabanim stazama, da se tera nešto svoje, a to uvek poštujem, donekle, ako me previše ne ugnjavi. Tim sam otvoreniji da pogledam pošto je Perkins, sudeći po intervjuima, vrlo pametan i dobar čovek – imate na Jutjubu njegov intervju koji je pre godinu dana, usred pripremnih radova na MAJMUNU, dao nekom bukvalno klincu, tinejdžeru, Jutjuberu iz Irske! I ne samo što ne glumi veličinu, nego se iz njegove srčane i duševne priče vide i pamet i strast i znanje. Samo je trebalo dočekati da se oni uposle u projektu gde će u punoj meri zasijati.

MAJMUN je upravo to: Oz radi svoje idiosinkrazije, ali zauzdan skeletom Stivena Kinga i njegove priče koja mi je bila bezvezna kad sam je čito pre 30-ak godina, ali istina nisam joj se ni poželeo vratiti sve ovo vreme. Kolko se sećam, to je King radio strejt, na onaj svoj vajkadašnji treš+melodrama fazon: ukleti kamion, ukleti toster, ukleta baba, ukleta igračka, ukleti bernardinac… Za razliku od Kingovog kućnog rent-a-reditelja, Mike Garisa, koji bi ovaj treš bukvalno prepisao, Oz mu prilazi kako se Kingu jedino i može – s jezikom u obrazu. Ako ne i isplaženim sasvim napolje.

Ali ne, zapravo je ovo mnogo više od parodije na Kinga (uostalom, i Kingu se ovaj film dopao – mada, taj inače ne bi prepoznao odličan film ni da mu ga Kjubrik režira!): ono što Oz ovde čini jeste – uzima pop-matricu, i igra se s njom na razne zabavne i kreativne načine, ali paralelno sa zabavljanjem masa u to uklapa čitav niz ličnih, autorskih motiva i postupaka. 

            Velika je to senka za živeti u – da budeš The Son of Psycho! Kao da nije dovoljno što je njegov tatko, Entoni Perkins, bio zanavek obeležen ulogom shizofrenog psiha, Normana Bejtsa, da je možda pomalo i u životu bio psiho, nego je uz to, tj. paralelno s tim, bio i closeted gay, dakle primoran da živi u laži (a onda i u senci bolesti) – tako da je to stvarno poprilično breme. Nije stoga slučajno da su ovo prve reči koje nam u filmu uputi naš glavni lik i narator: „I don’t know if every father passes on some secret horror onto his kids, but mine sure did.“

            I ovaj film je, na svoj otkačeni, hrabri, ludi, ekscentrični, ali dobro promišljeni i proživljeni način, o tome. Kao i o nošenju sa smrću, kao takvom, i pride – sa groznom, užasnom smrću: jer Ozu je tatko umro od SIDE a majka mu poginula u 9/11 katastrofi (valjda je bila u jednom od aviona zakucanih onog dana). Nisu stoga slučajne ovakve reči u filmu: „Everybody dies. Some of us peacefully and in our sleep, and some of us... horribly. And that's life.“

            Možeš tim povodom da kukaš i ubiješ se – ili da živiš i nađeš način da se nasmeješ tome. I to nije nikakva ILI-ILI dilema, možeš oboje. Sigurno se Oz isplakao sasvim dovoljno kad je tome bilo vreme – a sada se, evo, artistički, brutalno crnohumorno, ali nimalo eskapistički, bavi time na filmu.

            Površno bi bilo smatrati ovo samo derivatom FINAL DESTINATION serijala, iako sve te apsurdne, grozne i besmislene splatter smrti povremeno snažno podsećaju na to. Da, ima toga, ali meni je intonacija ovog filma više nalik nečemu što bi u Americi radio Šion Sono (uostalom, ono s autobusom punim navijačica kao da je omaž upravo njegovom TAGU), nego tamo neki FD odradek. Prosto, ima tu „ovo malo duše“, ima DUHA koji nije samo gimmick, dosetka, fazon, nego je uklopljenu u idejno prožetu celinu.

            Dakle, Smrt je velika, prevelika, ultimativna tema. Možete joj prići kroz „Oh, biti il’ ne biti, pitanje je sad“, a možete i kroz varijantu „Trt-mrt, ide Smrt!“ Oz radi ovo drugo. I ludo se zabavlja tokom toga. A i ja sam se – ne samo tim, podrazumeva se, zabavnim preteranim pogibijama, nego i bukvalno svakim dijalogom ili monologom na temu Smrti i umiranja (neću baš sve da vam spojlujem, nek vam ostane neki za premijeru) – ali naročito sam se glasno nasmejao na lakonsku propoved na opelu nekakvog popovskog pripravnika, novajlije, šta li je. To morate da vidite, to je za sve antologije crnog humora.

            Plus, ti porodični odnosi nisu tu samo plot points, da se mašina vrti (sve do smrti!), nego su razrađena tema filma: tu su i kao neželjeno i pogubno porodično nasleđe u vidu tog neiskorenjivog, neuništivog majmunčine, ali i u vidu vrlo nezdravog odnosa dvojice braće blizanaca. Taj odnos je naročito zabavan ali i tmuran u prvoj trećini filma, dok su još uvek zamalo-tinejdžeri.

Usput – svaka čast i klincima i reditelju: ja sam 100% kupio da su to dva prava blizanca, i baš sam se zabezeknuo kad sam posle pročitao da je to jedan dečak odigrao obojicu! Kad odrastu, vidi se da jedan glumac igra obojicu braće, ali ovo u mladosti – alal vera, i glumi i viz. efektima!

A stvari se dodatno komplikuju kad jedan od njih, tj. glavni, dobri twin, kao odrastao, ima sopstvenog sina, i sjeban brak, i zapravo u odnosu prema svom sinu i očevom nasleđu nalazi se tematska srž dramskog aspekta ovog filma. Pa na neki način i hororičnog… „Dete je otac čoveka“, govorilo se nekad. Ali, ovde je pitanje: da li će dete postati otac bolesnog čoveka?

            Posebna pohvala ide činjenici da ovaj film ima i prilično zadovoljavajući kraj, konsekventan i lepo skockan, sasvim po Čehovu: đule s imenom primaoca koje vidimo na početku – na kraju zaista i pronađe njegovu glavu! Da je samo glavni glumac neko jači, harizmatičniji, memorabilniji od ovog tek okeja, film bi možda zaradio i malko jaču ocenu…

            MAJMUN je vrlo, što bi reko Dimbo, propulzivan (he he), ne traći vreme uludo, stalno se nešto zabavno i relevantno dešava, ekonomičan je kao vintage horori 1980-ih, na koje podseća i svojim suptilno-wicked utkanim subverzivnim duhom, ali i konceptom koji jeste kanonizovan baš tada, kod Kinga i Kingovih epigona. Sve to staje u lepih 98 minuta, tj. kad odbaciš odjavnu špicu, sat i po, i to je baš taman za ovu priču i ove ambicije.

            Divan film, odavno mi neki horor nije pružio ovako čisto, nepomućeno uživanje tokom čitavog svog trajanja. Uživao sam od prvog do poslednjeg minuta.

Robert E. Hauard: Herojski otpor užasu (horor priče)

           Robert E. Hauard poznatiji je kao pisac fantazije, t.j. epske fantastike i srodnih, akcionih i avanturističkih žanrova. Ipak, znalci horora znaju da je on pisao i horor priče, i to neke od njih izvrsne.

Pre nekoliko godina načinio sam izbor najboljih Hauardovih horor priča.

To je trebalo da objavi Orfelin, ali je u zadnji čas to ispalo nemoguće, iz razloga o kojima ćete čitati u mojoj autobiografiji, jednog dana, ako je napišem. Uglavnom, tu zbirku, koju sam priredio s istom ozbiljnošću i pristupom koji znate iz Orfelinovih knjiga, objavio je krajem 2019. godine „Filip Višnjić.“

Knjiga sadrži 11 priča koje, po meni, Hauarda najbolje predstavljaju kao majstora horora. Ilustrovana je crtežima majstora ilustracije iz vremena Weird Tales, Virdžila Finlija. Priče su preveli Igor Cvijanović i Arijana Luburić-Cvijanović, pod mojim budnim nadzorom. 

Sadržaj:
01. Golubovi iz pakla
02. Crni Kanan
03. Ne kopaj mi grob
04. Srce starog Garfilda
05. Deca noći
06. Humka užasa
07. Stvor na krovu
08. Crna stena
09. Iz dubina
10. Morsko prokletstvo
11. Asurbanipalova vatra

 

            Ispod je odlomak iz  stručnog pogovora iz ove knjige, pod naslovom „Robert E. Hauard: Herojski otpor užasu.“ 

 

ROBERT E. HAUARD, HEROJSKI OTPOR UŽASU

(odlomak)

© Dejan Ognjanović

 

 

U svojim najboljim horor pričama, odabranim za ovu zbirku, Hauard se junački rve pre svega sa sopstvenim temperamentom kako bi proizveo efikasnu stravu. Njegova verovatno najbolja u tom smislu je „Golubovi iz pakla“, opravdano opštehvaljena. Stiven Tompkins u predgovoru jednom od novijih izbora Hauardovih priča kaže da je „Golubovi iz pakla“ „jedna od najboljih američkih horor priča, i jedna od najameričkijih.“ (Steven Tompkins, „Introduction“ in: Robert E. Howard, The Black Stranger and Other American Tales, University of Nebraska Press, 2005, str. xviii.) Čak i Stiven King je naziva „jednom od najboljih horor priča našega veka“, a njenu filmsku adaptaciju, u TV seriji Triler (Thriller, 1961) proglašava omiljenom epizodom. U toj uistinu izvrsnoj priči Hauard je u vrhunskoj formi kao pripovedač koji istovremeno vlada unikatno jezovitim ambijentom zapuštene vile na nekadašnjoj plantaži usred močvare kao i akumulacijom jezivih i krvavih događaja, uz stalnu pratnju zlokobnih golubova, i sa efektnom kulminacijom užasa kroz otkrovenje probuđene mračne prošlosti.

Pored ove, Lavkraft je hvalio i priču „Crni Kanan“ zbog njene „ubedljivo istinite, regionalne zaleđine i slike koja grabi i obuzima užasom što vreba u mahovinom obraslim, senama prokletim, zmijama nakrcanim močvarama dalekog američkog Juga.“ (H. P. Lovecraft, „Robert Ervin Howard: In Memoriam“) Tompkins čak tvrdi da „'Crni Kanan' i 'Golubovi iz pakla' spadaju u svaku američku biblioteku opterećene savesti i zasenjene samosvesti, odmah uz Pripovest Artura Gordona Pima, Melvilovog 'Benita Serena' i Avesalome, Avesalome! Ove priče znaju više nego što kazuju, a plaši ih još i više od toga: '...Bože, kakvih zastrašujućih, drevnih grozota ima na ovom kontinentu koji budale nazivaju ‘mladim’!'“

Obe ove priče tretiraju tematiku horora koji izrasta iz nezdravih rasnih odnosa, iz netrpeljivosti između belaca i crnaca na američkom Jugu i osećaja ksenofobije i paranoje koji potomci dojučerašnjih robovlasnika imaju prema potomcima svojih robova. U „Golubovima“ se, tako, autentična legenda o ukletoj plantažnoj kući koju je Hauard slušao u detinjstvu obogaćuje motivom crne robinje koja se sveti beloj, sadističkoj gospodarici zahvaljujući vudu magiji, dok je „Crni Kanan“ inspirisan takođe stvarnom anegdotom o crncu koji je, krajem 19. veka, koristeći harizmu i nešto nalik vradžbinama stekao vlast nad određenim brojem obojenog stanovništva. Potonja priča sva izvire iz nečiste savesti i straha belaca od mogućnosti pobune crnog stanovništva, a u obema nalazimo i idejno problematičnu situaciju demonizovane žrtve (kada obespravljeni bivaju pretvoreni u „čudovišta“).

Hauardov stav prema rasnim pitanjima bio je sasvim tipičan za region iz kojeg je poticao, a po svom ekstremizmu mogao se meriti sa Lavkraftovim, takođe notornim. Ni jedan ni drugi nisu verovali u ideal tzv. „melting pota“, odnosno lonca u kojem se različite nacionalnosti i rase rastaču i stapaju u jednu novu, američku. Tako, on Lavkraftu piše:

 

Slažem se sa svime što kažete o inostranim imigrantima. 'Melting pot'? Koješta! Kao da bismo mi mogli da asimilujemo sav taj sirotinjski šljam južne Evrope a da ne zagadimo stari američki soj. Od tih gluposti koje potežu, kao 'svi su ovde stranci osim Indijanaca', toliko pobesnim da bih se tukao. Pa onda je i Indijanac takođe stranac, jer pre njega su tu bili graditelji humki. A gelski Irac je stranac jer su Pikti pre njega došli u Irsku. A Anglo-Saksonac je tuđinac u Engleskoj jer su kimrički Kelti bili tu kad je ovaj došao. Ne – prave činjenice su ove – pošto su naši preci pokorili Indijance, pobili divlje životinje, sravnili šume, oterali Francuze i Špance i izborili našu nezavisnost od Engleske, čopor vašljivih seljaka pohrlio je u roju da zgrabi ono što su naši arijevski preci izborili.

 

Uprkos tome, pomenute dve njegove priče nisu toliko rasističke koliko tematizuju i ogoljavaju rasizam na takav način da obesmišljavaju crno-bele podele. „Kanan“ prosto pršti od belačke krivice, a da je ona i te kako opravdana govori i tretman crnog zarobljenika kojeg belci iz Kanana vežu i zatvore u šupi, preteći mu bičem baš kao i njegovim precima... „Stara dobra vremena“ u zabitima američkog Juga nisu nestala pukim formalnim ukidanjem robovlasništva; bič je uvek tu negde pri ruci, kao i demoni što izviru iz nedavne prošlosti.

            Vredan pažnje je i Hauardov doprinos imaginarijumu lavkraftovske proze kroz fiktivnu „crnu knjigu“ Bezimeni kultovi izvesnog nemačkog proučavaoca, Fon Juncta (Nameless Cults, Von Junzt). Kako bi knjizi podario autentični nemački prizvuk, Lavkraft se konsultovao sa Ogastom Derletom, koji je predložio naslov Unaussprechlichen Kulten. Lavkraft je, zatim, imao referencu na Crnu knjigu u pričama „Snovi u veštičjoj kući“, „Stvar pred vratima“, „Sena izvan ovog vremena“, „Stanovnik tame“ i u dvema pričama koje je pisao za Hejzel Hild. Ludi pesnik Džastin Džefri takođe je Hauardov lik koji se kasnije uzgred pominjao kod Lavkrafta (npr. u priči „Stvar pred vratima“ naveden je „bodlerovski pesnik Džastin Džefri“), kao i njegova demonska božanstva Gol-gorot, ljudi-zmije iz Valuzije (iz serijala o Kulu), Bran Mak Morn i Katulos. Istina, Lavkraftova pominjanja ovih kreacija svode se na prijateljski omaž i intertekstualnu igrariju bez dubljeg smisla; on nije ni pokušavao da ih razvije ili smesti u središte svog mitosa, već se ta imena i naslovi ponekad nađu na njegovim obodima, u nabrajanjima bez dalje elaboracije, kako bi se podrupro utisak njihovog stvarnog postojanja izvan sveta fikcije.

            Dve najznačajnije i najbolje priče iz Hauardovog „lavkraftovskog“ ciklusa nalaze se u ovoj knjizi. Pre svega, „Crna stena“, odlična i atmosferična priča koju Robert Vajnberg i Edvard P. Bergland, autori Čitalačkog vodiča kroz Ktulu mitos (Robert Weinberg, E. P. Berglund, Reader's Guide to the Cthulhu Mythos, 1973) smatraju najboljom pričom mitosa koju nije napisao Lavkraft. Nešto slabija, ali ipak interesantna, je i „Stvor na krovu“, koja možda jednako koliko Lavkraftu duguje i Klarku Eštonu Smitu, još jednom piscu lavkraftovskih tema, čiji je najveći doprinos mitosu – Tsatuga, žaboliki demon na kojega božanstvo iz ove priče donekle podseća.

            Hauard je možda bio prestrog prema sebi kada je, u pismu Ogastu Derletu iz jula 1933. napisao: „U pravu ste po pitanju 'Crne stene' i drugih njoj srodnih mojih priča. One su bile napisane više kao eksperimenti nego bilo šta drugo, i ja sam ubrzo uvideo da to nije moj prirodni stil.“ U svakom slučaju, njegovom stilu i nazorima prirodniji je bio spoj avanturističke fantazije sa lavkraftovskim hororom, kao u priči „Vatra Asurbanipala“ u kojoj se grupa avanturista nađe opkoljena pustinjskim pljačkašima u ruševinama drevnog grada gde, nakon mnogo puškaranja, na kraju bude probuđeno i staro demon-božanstvo.

            Neodređeno lavkraftovski nazori bolje su uklopljeni u pričama o morskim užasima, kao što je „Iz dubina“, gde se okean opisuje kao „tmasti zeleni titan“ nadvijen duž obale, „uvek spreman da zaskoči svojim gladnim kandžama.“ Više lavkraftovske od čudovišta sa pipcima i žabolikim crtama jesu deonice poput ove, iz iste priče:

 

More, ta velika, siva, prastara žena ledenog pogleda. Njene struje su mi se obraćale kao i uvek od mog rođenja, šuštanjem niskih talasa na pesku, krikom okeanskih ptica, pulsirajućom tišinom. Veoma sam stara i mudra (razmišljalo je more) i nemam nikakve veze sa čovekom; ljude ubijam i čak im izbacujem tela na kukavno kopno. U mojim nedrima ima života, ali taj život nije ljudski (šaputalo je more), moja deca mrze sinove čovečje.

 

            S druge strane, „Deca noći“ je osoben spoj omaža Makenu i njegovoj obradi mita o „malom narodu“, odnosno zlim patuljcima iz velških brda, sa Hauardu tako dragim rasnim teorijama i maštarijama o doslovnom mentalnom izmeštanju u daleku prošlost, pre bilo kakve civilizacije. Ovom motivu se Hauard vraćao u nekoliko svojih minornih priča, ali i u onoj koju većina ističe kao njegovu najbolju – „Crvi zemlje“ („Worms of the Earth“). Ona se ne nalazi u ovom izboru samo zbog toga što se radi o pretežno avanturističkoj, alter-istorijskoj priči (iz serijala o piktskom junaku Branu Mek Mornu), veoma dugačkoj i opširnoj u svojim akcionim zamešateljstvima, pri čemu se horor javlja tek pred kraj u vidu gmizavih crvolikih patuljasto-deformisanih stvorova prizvanih radi žestoke osvete zlim rimskim osvajačima britanskog ostrva. U pogledu ravnoteže između avanture i horora Hauard je svoje najveće uspehe postigao u serijalu priča o Solomonu Kejnu – budući da su uniformnog kvaliteta, šteta bi bilo ovde izdvajati samo jednu ili dve od njih; one zaslužuju da se sve nađu u jednoj zasebnoj knjizi...

Najzad, priče kao što su „Ne kopaj mi grob“ i „Srce starog Garfilda“ predstavljaju Hauardov doprinos starinskoj školi horora iz Čudnih priča, o osvetama i demonskim nagodbama u savremenom ambijentu, kakve će zatim, na njegovom tragu, biti obrađivane u E.C. stripovima tipa Priče iz grobnice, a onda se naći i kod savremenijih pisaca, od Metisona do Kinga, i dalje.

Ako bi trebalo sumirati Hauardov pristup hororu, možemo se složiti sa sudom iznetim u predgovoru jednom izboru upravo takvih njegovih priča: „Njegovo najefikasnije postignuće je način na koji on može učiniti da strah, ili krivica, ili druga intenzivna psihološka stanja poprime gotovo opipljiv oblik. Hauard je bio veoma emocionalan pisac, a to njegovim pričama i pesmama dodaje osećaj neposrednosti.“ (Rusty Burke, „Introduction“ in: Robert E. Howard, The Horror Stories of Robert E. Howard, Del Rex, New York, 2008, str. xix) Tome se mora dodati: čak i kada je eksperimentisao, ili kada je omažirao, ili se prosto poigravao, vežbajući svoje spisateljske mišiće, Hauard je kao umetnik uvek bio prisutan, a njegova visoko napeta i precizno sročena proza, na svojim vrhuncima, umela je da izazove žmarce baš zato što je pisac dobro poznavao i u svojoj krvi osećao stravu što vreba tik onostran vidljive, materijalne obrazine egzistencije.

Na kraju krajeva, ovaj „veoma emocionalan pisac“ je i svoj život okončao mnogo pre vremena, sopstvenom rukom, upravo zbog svoje emocionalnosti: kada je njegova bolešljiva majka pala u komu za koju su mu lekari rekli da se iz nje neće probuditi, on nije mogao podneti da je vidi kako umire, niti da živi u svetu bez nje. U svojoj tridesetoj godini otišao je u auto i puškom sebi pucao u glavu.

Pre toga je iza sebe ostavio ove stihove (prepev: dr Dejan Ognjanović):

 

Utekli svi, učinjeno sve

Lomača nek me uzme na se

Gozba je okončana

I lampe se gase.

 

* * *

 

Mislim da je izdavač DECE NOĆI rasprodao svoj skromni tiraž (500 primeraka).

            Ja imam još nekolicinu primeraka, i nudim ih zainteresovanima – tj. onima koji se najbrže jave.

            Cena je 1000 din. po primerku + ptt (ako šaljem kao preporučenu tiskovinu, to znači još 220 din).

            Ko želi, nek mi piše na mejl dogstar666 at yahoo dot com.

            Ako ste željni klasičnog, vrhunskog horora, imam na raspolaganju i još nekoliko primeraka SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA - H. F. Lavkraft (1.200 din) 

i NE GLEDAJ SADA - Dafne di Morije (1.300 din)

kao i MRAČNI PREDELI Stefana Grabinjskog (1.100 din).

Imam i po 1 kom. antologija NEKRONOMIKON (Lavkraft; 2.500 din) i KNJIGA EJBONOVA (Klark Ešton Smit, 2.400 din).

Tu je i jedna POETIKA HORORA Dr Ognjanovića: ako je još nemate, sad može biti vaša, s posvetom autora. Cena: 2.400 din.

Imam i nešto novije i krvavije: KNJIGE KRVI, 2. tom – Klajv Barker !

Takođe, i ovom prilikom, zajedno sasvim gorepomenutima, možete naručiti i izdanja Ghoul Press-a:

KULT GULA (horor kritike, eseji i liste), 1000 din.

NAŽIVO (roman), 1000 din.

PROKLETIJE (roman), 1000 din.

ZADUŠNICE (moj za sada najnoviji roman), 1000 din.

i DIVLJA KAPELA (zbirka priča), 900 din.

Ko voli, nek izvoli!