I SPIT ON YOUR GRAVE (2010)

**(*)

3-

tik pred polazak na FANTAZIJU reprizirao sam oriđinal, i potvrdio svoje ubeđenje da se radi o vanredno pametnom, slojevitom i vrlo mudro napravljenom filmu. plitkoumno-kratkovidni kritičari otpisali bi ISOYG kao puki komad solidno realizovane 'exploatacije' – isto kao što to danas rade i sa SRPSKIM FILMOM, recimo – ali stvari su složenije od toga. u svakom slučaju, oriđinal je zapravo jedan od vrlo malog broja uspelih primeraka sorte 'i jare i pare' (tj. 'i riba i đevojka'): dakle, jedan od onih žestokih, extremnih, blatantno senzacionalističkih 1970s horora koji, istovremeno sa svojim žestokim slikama uspevaju da iznesu i određeni jasan i dosledan angažman i ideju koji te slike osmišljavaju i opravdavaju. 

u tom pogledu, I SPIT… stoji rame uz rame sa naslovima kakvi su THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, SHIVERS, THE HILLS HAVE EYES, CANNIBAL HOLOCAUST... ne mogu reći da je na njihovom nivou kvaliteta jer je ipak od njih rudimentarniji i tematski i idejno i formalno, ali mora se priznati da nije ni previše daleko od tog nivoa, i da je svakako mnogo bolji nego što bi mu prividna pripadnost zabranu 'exploatacije' nalagala. ovo me upravo dovodi do definicije art-horora © by Ghoul Inc, 2010: to je horor koji je mnogo bolji nego što treba. 

dovoljno je samo pogledati rimejk ovog velikog filma, pa da i najkratkovidijima u publici (serbs excluded) postane jasno koliko je fantastično superioran oriđinal bio, i ostao. sve i ako nekome kvaliteti filma iz 1978. nisu očigledni sami po sebi, kada se stave uporedo sa ovim novim jadnim pokušajem iz 2010. da se ista priča ponovo ispriča – zarkijev skoro-pa-masterpis počinje da zrači kao dijamant u hrpici uglja!

novi film ima nešto bolju vajdskrin fotografiju, odličan elegičan skor (na tragu HAUTE TENSION, ali ne baš toliko memorabilan) i nešto bolje glumce. takođe, ima drastično upečatljivije i elaboriranije efekte maske nego li, u tom pogledu, rudimentarni oriđinal. 

i to je sve. a čak i to treba smesta relativizovati.

fotografija jeste odlična, ali isuviše potencira mrak i senke i zlokobnost te šume oko vikendice i tako telegrafiše da gledamo horor i pre nego što horor započne. kod zarkija je šuma izgledala obično, prozaično, čak osunčano – i naspram toga je i zbivanje u njoj bilo žešće i gnusnije.

skor je, kao što rekoh, odličan i rado ću ga posedovati čim postane dostupan. nije toliko experimentalan kao kod f. eudesa, ali jeste netipičan za (američki) horor, i za to – sve pohvale. zarki, da podsetim, nije imao nikakav skor. to je bio smeo postupak, sa svojim efektom potenciranja akcije dovoljno gnusne po sebi i bez potrebe da se stravičnost akcentuje muzikom, respektabilan zbog svoje hrabrosti ipak nezamislive u današnjem komercijalnom filmu.

glumci su, uopšteno gledani, nešto bolji no u originalu, ali ovo treba shvatiti uslovno. pre svega, u oriđinalu ja na glumu nemam većih zamerki, sem u slučaju lika retarda, koji je nepotrebno karikiran i slab (kao da je upao iz krejvenove ZADNJE KUĆE LEVO!). svi ostali, i silovatelji a naročito silovana kamila kiton, izvanredni su. 

u rimejku su, pak, prilikom kastinga, načinili dve ključne greške:

1) svi glumci bolje izgledaju. ne baš manekenski, ali recimo kao da su iz neke TV serije. silovatelji uopšte ne deluju kao neki patetični šlobovi bogu iza dupeta koji imaju poteškoća sa svojom muškošću i njenim dokazivanjem pred ženskim polom.

2) glavna glumica. eh, gledano kurcem, ona je posuper od kamile – slađe face, zanosnijeg tela, all-around cockteaser. no, ako ćemo za potrebe experimenta uključiti i mozak prilikom gledanja ovoga filma, nova cura naprosto nema taj raspon koji je kamila pokazala u oriđinalu. ne verujem joj da je pisac. a kad, posle silovanja, krene da se sveti – ne verujem joj više nikako: niti da je to ona ista osoba s početka, niti da je stvarno (fizički i mentalno) sposobna da izvede one složene, mega-komplikovane i zahtevne fore i fazone potrebne za vrstu osvete koju joj ovaj scenario nameće. što je najgore, ne izgleda onako jezivo kao kamila koja je bila ingeniozno transformisana od krhke, blago-anđeoske ženice u devastiranu, ali zajebanu ženetinu hellbent on revenge! takođe, ovde je potpuno odsutna tragička dimenzija njenog lika. kad se kamila sveti, iz njenog ledenog lica slutimo ženu potpuno mrtvu, ubijenu, i stoga žalosnu. kad se ova manekenka ovde sveti, ona izgleda kao telesna verzija nekog spooky japanskog duha koji vezuje muške i tako vezanima im radi koješta gadno i bolesno.

takođe, u oriđinalu, kamila koristi svoj (ubijeni) sex protiv svojih sexualnih predatora, i zavodi ih iznova, apelujući na njihove rudimentarne, jadne i promašene percepcije (svoje) muškosti i (njene, ali i uopšte) ženskosti. to je svakako jedan od najpametnijih aspekata prvog i jedinog I SPIT… filma. ovde nema toga. cura izleti iz mraka, klepi manijaka nečim, zanesvesti ga, a kad se probudi, nađe se vezan i suočen sa ovom ili onom rub-goldbergovskom sudbom koju mu je namenila. to i njihovu interakciju u toj fazi čini beskrajno predvidivom i nezanimljivom, jendodimenzionalnom.

u početku se čini da novi I SPIT zapravo ide nekuda: uvodi se polagano, bez žurbe, reklo bi se da nema potrebu da ugađa MTV generaciji i njenim naslednicima, i to je sve okej. čak i prva velika izmena u odnosu na original, isprva, deluje kao potentna i pametna: naime, ovde se grupici redneck rasplaza pridruži i lokalni pajkan, njihov ortak. time se uvodi i motiv institucionalnog, državno-sponzorisanog (dakle, ne nužno sexualnog) silovanja. silovanje kao abuse of power. silovanje kao nametanje tuđe volje, pod kloakom uniforme, značke, pištolja. međutim, kako se stvari dalje odvijaju, postaje jasno da je ova dosetka samo 'fazon' pokupljen iz rimejka TEXAŠKOG MASKRA, a ne idejno motivisani apgrejd zarkijevog filma. bilo bi grubo, ali ne previše pogrešno reći da novi SPIT ne polemiše toliko sa zarkijem koliko sa majklom bejom.

druga velika izmena: priprema za sam čin silovanja predugačka je i naporna – siledžije se previše iživljavaju nad curom pre nego što krenu da je jebu, i taj sadizam je nepotrebno prolongiran. pritom, izmiče im jedna od genijalnijih fora iz oriđinala, a to je kamilino ponižavanje ne samo kao žene, nego i kao pisca (kada joj cepaju rukopis romana i kikoću se čitajući ga).

zatim, sam čin silovanja prekratak je, i ublažen načinom snimanja: pretežno krupni planovi lica, dodatno medijalizovani okom kamerice kojom se ovi sada snimaju (što je ne samo promašeno zbog ubijanja direktnosti prikazanog čina, nego je i blatantno nelogično: ovi ipak ne izgledaju toliko retardirano da bi kamerom snimali svoje zlodelo i ostavljali trag o njemu, a naročito ne sa jebenim selskim šerifom među sobom!).

takođe, veoma promašeno: u originalu je i orgazam manijaka bio naglašen. ta stoka je zaista uživala u tom jebanju, čime je em žrtva dodatno ponižena/pogođena, em je time 'krivica' njihova jača i veća. ovi u rimejku toliko skiče i krevelje se da je teško poverovati da tu ikakvog užitka ima –a tu je sva poenta originala, da silovanje JESTE (ili barem da MOŽE BITI) slatko nekima, i da je, čak, negde duboko u muškoj (pod)svesti nešto sa čime biološki-promiskuitetni muški um (i kurac) mogu da korespondiraju. drugim rečima, zarki nam pokazuje da je taj potencijal u većini nas (jer da nije, ne bi silovanje bilo toliko često i rasprostranjeno!). rimejk ga nepotrebno 'moralizuje' time što silovatelje prikazuje kao iskežene devijante koji se muče u akciji kao da jebu rupu u tarabi a ne supersexy glumičicu. zarki pokazuje čin onakvim kakav jeste, ali ingeniozno uspeva da to učini bez explicitnog 'komentarisanja' (kroz muziku, kroz skraćenja, kroz karikiranje…). rimejk oseća potrebu da nam natrlja nos stavom 'silovanje je zlo', ali to ne uspeva da filmski i dokaže, jer se zadovoljava aluzijom na samopodrazumevajući axiom, ali ne kroz upotrebu filmskog jezika.

najzad, promašeno je i to KO ovde siluje: u oriđinalu, svi su se izređali na kamili, sem retarda, koji je nešto jadno odležao na njoj, ali bez svrša. ovde, curicu pojebu jedino retard (!) i šerif. bezveze.

ali sve ove promašenosti su puko cepidlačenje i sitnice u poređenju sa daljim razvojem situacije, nakon tog ublaženog, kratkotrajnog silovanja bez impakta.

naime, posle toga, rimejk postaje nešto sasvim drugo, a svaka sličnost sa originalom slučajna je i bezvezna.

nakon što cura upadne u reku, i ovi pomisle da je udavljena, ovo se naprasno pretvara u nešto između GRUDGE-a i SAW-a. više ne pratimo NJU kao u originalu, nego NJIH. umesto DAY OF THE WOMAN sada gledamo DAY OF THE JERKS.

ona više nije lik koji, izmučen, pokušava da se opere, stane na noge i pročisti kroz krvoproliće. ona je, sada i ovde, osvetnica bez mane i straha, natprirodnih telesnih sposobnosti i zastrašujuće sadističke mašte koja papetmasteruje neke klinački preterane načine osvete. ne bih baš da spojlujem te načine, ali reći ću samo da su toliko groteskni, extremni i žestoki – ali žestoki na stripovsko-infantilni, TALES FROM THE CRYPT način – da se i poslednji ostaci saučestvovanja sa žrtvom (inače aktuelnim tokom celog trajanja oriđinala) tope u vazduhu dok ona poseže za svojim udicama, baštenskim makazama, varakinom, dvocevkama i drugim čudima.

na pukom splatter nivou, te scene jesu uspele – efekti su dobri, zamisli gadne, režija okej (mada je kastracija ovde mogla biti žešća) – ali pripadaju nekom sasvim drugom filmu. u ovom ovde one potpuno devalviraju i junakinju, i temu, i priču, i sve svode na besramnu exploataciju jedva-prikrivenog sadizma publike, kojoj je prethodno dat alibi za neskriveno odavanje njemu, zato što su žrtve sav taj sadizam dobrano 'zaslužile' u prvoj polovini filma.

da, na premijeri filma, na FANTAZIJI, rulja je oduševljeno aplaudirala na svaku egzekuciju, uzdisala i gadila se na posebno gadne pogibije (udice + oči + riblje iznutrice + vrane) a jedan idiot se zamalo onesvestio tj. rasekao se i iskrvario u pokušaju da napusti salu (posle scene kastracije)!

dakle, film jeste efektan na nekom rudimentarno zabavljačkom klinačkom bezveznjačkom planu i kompetentan je na zanatskom nivou – avaj, ne i na jedinom koji se stvarno računa, budući estetski tako drastično promašen i u krajnjem saldu besmislen, pošto se urušava sam u sebe, započevši kao kvazi-realna drama a završivši se kao isprazna i emocionalno šuplja i neuverljiva slešer-splater parada.

i tako, oba filma na svoj način oslikavaju vremena u kojima su nastali.

zarkijev I SPIT… je deo nepovratno (!) izgubljenog vremena u kome su zreli autori pravili pametne i žestoke filmove za odraslu publiku, pri čemu ideje nisu smetale 'exploataciji' niti obrnuto.

novi I SPIT… je deo jednog idejno praznog, neambicioznog, neangažovanog vremena u kome niko nema ništa da kaže, ali to čini na površno-efektan i uglačan način za zasenjivanje nove prostote kojoj ideje, angažmani i slojevi ispod slojeva ne znače ama baš ništa i kojoj su površne atrakcije sasvim dovoljne za jednokratno ubijanje vremena.

okej, bilo je i gorih rimejka u zadnje vreme, i u poređenju s njima, ovaj i ne stoji tako loše. recimo da je negde na nivou LAST HOUSE ON THE LEFT rimejka. razlika je samo u tome što je LAST rimejk ponegde i unapredio skrnavi krejvenov početnički filmić, dok se novi I SPIT nije ni primakao dometima svog prauzora, i jedino posmatran van bilo kakve veze s njim (ako je to uopšte moguće, i smisleno) on može da dobije iole prelaznu ocenu.