BALKANSKI HORORI: SENKE, ŽIVI I MRTVI

A MOŽDA SU U ŠUMI? BALKANSKI HORORI

SENKE ŽIVIH I MRTVIH

Na FEST-u 2008. mogli smo da pogledamo čak dva filma sa ex-Yu prostora koji se u određenoj meri koriste hororom da bi prozborili o cikličnoj stravi i užasu balkanskih prostora: hrvatski ŽIVI I MRTVI govori o nedavnom ratu u Bosni, a makedonski SENKE o duhovima malo starije prošlosti. Iako se umnogome međusobno razlikuju, osnovna tematska preokupacija i žanrovsko opredeljenje omogućavaju da ih zajedno sagledamo i pomnije proučimo sličnosti i razlike.

SENKE, BJRM 2007
Režija: Milčo Mančevski
Scenario: Milčo Mančevski
Uloge: Borče Nacev, Vesna Stanojevska, Sabina Ajrula
**(*)
2+

Od starijeg i iskusnijeg autora dolaze SENKE; avaj, Milčo Mančevski nikako da opravda očekivanja koja je proizveo svojim debijem, PRE KIŠE (1994). U filmu PRAŠINA (2001) pokušao je da napravi makedonski western, ali je rezultat bio suviše nesuvisao, razvučen i opterećen umetničarenjem. Sada se, posle određene pauze, Mančevski okreće drugom žanru, hororu. Ovo opredeljenje ne treba da čudi: Mančevski se u mlađim danima bavio filmskom kritikom, i imao zapažen esej o američkom hororu u tematu o ovom žanru u sarajevskom SINEASTU. Pre deset godina umalo da međunarodni kredit stečen sa PRE KIŠE unovči režirajući horror-western, THE RAVENOUS, ali je tu šansu prokockao "kreativnim neslaganjem" s producentima, pa ga je posle samo nekoliko dana snimanja zamenila Antonija Bird (i napravila jedan od najboljih horora na pragu milenijuma). Kada pogledamo SENKE, možemo naslutiti o kakvim je kreativnim neslaganjima bilo reč.

Film govori o Lazaru (Borče Nacev), mladom čoveku koji nakon saobraćajne nesreće počne da "vidi mrtve ljude". Isprva mu se javljaju zlokobne babe, ali vremenom sablasti postanu upadljivo seksi, pa se s jednom od njih rađa čak i erotski nabijena romansa. Vesna Stanojevska igra duha koji bi mnogog oženjenog muškarca stavio na probu, i u svom filmskom debiju (inače je proslavljena harfistkinja) najveće je otkrovenje SENKI. Na žalost, glavni junak je smušeno napisan i neupečatljivo odigran, njegove teme i dileme ne uspevaju da konektuju s gledaocem, film posle eksplozivnog starta gubi ritam, vrluda kroz nebitne i preduge porodične scene, a istraga u koju se Lazar upušta prerazvučena je i okončava se razočaravajućim i predvidivim anti-klimaksom.

Od žanrovski i filmski pismenog reditelja poput Mančevskog očekivalo bi se nadahnutije ostvarenje. Avaj, uprkos čekanju dugom 7 godina na njegov novi film, SENKE ne odaju utisak dobro promišljenog projekta. Žanrovski, on razočarava jer se ponaša kao da se nisu desili ŠESTO ČULO (1999), DUHOVI U NAMA (2001) i čitav val azijskih horora o nesmirenim kostima i probuđenim duhovima. U izolaciji, nekoliko scena na početku uspeva da izazove jezu, ali vremenom i one gube oštricu, i postaju sve apsurdnije, poput prikaze oca sa neprestano rasplakanim detetom koji upada u otvor lifta. Jedinstvo efekta, koje je još E. A. Po isticao kao suštinski zahtev za svaku priču, bila ona "žanrovska" ili "umetnička", Mančevskom je nedostižan, ili nebitan kvalitet, i on dopušta da mu se film raspline u neartikulisanim elementima porodične drame, trilera o istrazi, sablasnog horora i neubedljive meditacije o istoriji.

Centralna tema i ideja SENKI tiče se duhova egejskih Makedonaca, stradalih u etničkom čišćenju: avaj, to otkrovenje spoznamo tek na kraju, a da se film i ne potrudi da gledaoca ikako upozna sa tim manje poznatim događajem i njegovim značenjem. Ne samo što protraći svoju glavnu kartu ni na šta, Mančevski čak uspeva da banalizuje tragediju kojom je hteo da se bavi svodeći egejske mrtve na groteskne i banalne prikaze. O "nadahnuću" rečito govori podatak da se lik povratnika iz mrtvih zove – Lazar! Kao i uvek kod Mančevskog, mikro plan se odlikuje vrlo profesionalnom realizacijom, mada je fotografija previše našminkana, pa Skoplje ovde izgleda neverovatno belosvetski, a makedonski krajolici patriotski su uslikani po uzoru na jednu raniju srpsku predizbornu kampanju koju bismo ovde mogli parafrazirati: "Makedonija – zemlja koje ima!"

Razumljiva je frustracija života u nečemu čiji je zvanični naziv Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, kao i pokušaji da se to svetu proda kao 'brend', i očigledna je težnja Mančevskog da bude makedonski državotvorni reditelj. Ali, da bi to uspelo – elementarna stvar je pričanje priče. To je ono gde Mančevski pada, a s njim i ovaj nedomišljeno konstruisani film. Slično kao i PRAŠINA pre njega, SENKE nas ostavljaju emotivno neuzbuđenim, intelektualno ravnodušnim, i čak frustriranim nadobudnim pokušajima reditelja da balansira sa više elemenata nego što je sposoban.

ŽIVI I MRTVI, Hrvatska, BiH, 2007
Režija: Kristijan Milić
Scenario: Josip Mlakić, Ivan Pavličić
Uloge: Filip Sovagović, Velibor Topić, Slaven Knezović, Marinko Prga
**(*)
3-

Od precenjenog Mančevskog mnogo je bolji debitant Kristijan Miletić sa filmom ŽIVI I MRTVI. Sa zavidnom narativnom ekonomijom on u manje od 90 minuta uspeva da uradi ono što Mančevskom nije uspelo u puna dva sata: da kreira ubedljiv svet u kome mrtvi hodaju među živima, utiču na njih, progone ih i kreiraju atmosferu opresivne, neraščišćene prošlosti. U igri su dva narativna toka, jedan se tiče grupice hrvatskih domobrana koji se tokom II svetskog rata probijaju kroz bosanske planine dok ih na čistini iz zasede ne počiste partizani, dok se glavni narativni tok dešava devedesetih, kada se grupica zengi probija kroz bosanske planine dok ih na čistini iz zasede ne počiste njihovi "prirodni saveznici".

Balije su uglavnom u šumi, ustaše su uglavnom na čistini, a horor je u usudu neraščišćenih računa iz II svetskog rata koji opsedaju nove generacije ratnika. JUŽNJAČKA UTEHA Voltera Hila očigledan je uzor (grupica vojnika probija se kroz neprijateljsko, monohromatski uslikano zelenilo dok ih nevidljivi neprijatelj skida jednog po jednog). Prisutna je i horor dimenzija kroz sugestije natprirodnih uticaja duhova nevinih žrtava: u flešbekovima vidimo ustaško ubijanje zarobljenika, a u sadašnjosti – zenge hladno, i bez prave potrebe, ubiju nekoliko muslimanskih vojnika koje su mogli i žive zarobiti. Približavanje poljani na kojoj su pre pedesetak godina stradali njihovi preci ima efekat otkucavanja sata kako se usud bliži, i Miletić –za razliku od Mančevskog- uspeva da održi tenziju i dramu bez nepotrebnih digresija ili gubljenja osnovnog tona. Skoncentrisan i čist (kako formalno tako i narativno), ŽIVI I MRTVI opravdava nagradu koju je na FEST-u dobio kao najbolji u programu "Evropa van Evrope".

Na žalost, i ovaj balkanski horor donekle pada jer se suviše oslanja na žanrovske klišee, umesto da se ozbiljno i duboko pozabavi "usudom" koji nagoveštava, ali ga ubedljivo ne obrazlaže. Neki hrvatski kritičari filmu su zamerali "izbjegavanje kontroverznoga društveno-političkog konteksta", i to stoji. Idejno je naivno sugerisati da su II svetski rat i "ratna blamaža" iz devedesetih međusobno uporedivi događaji, sem u nekom najbanalnije-uopštenom nivou (rat = klanica), te stoga paralele ta dva vremenska toka – koliko god medijski bile vešto iskonstruisane - ipak, na kraju, deluju iskonstruisano, a ne organski povezano. Narodski rečeno, tu se mešaju babe i žabe zarad neke sasvim uopštene i, strogo gledano, banalne poente (rat je zlo, nema nevinih, ciklus ubijanja je u rukama nevidljivih sila, krivica je negde u izmaglici balkanskih/bosanskih brda). To vodi u idejnu tmušu koja film, u krajnjem saldu, čini neubedljivim, mada vrednim pokušajem da se iz malkice drugačije perspektive prozbori o klanici iz prethodne decenije.

ŽIVI I MRTVI su niti živi niti mrtvi: ostaju na pola puta između žanra i arta, zbog čega je zaplet prilično predvidiv, a likovi neoprostivo tipski. Najveći greh filma je što ne pruža autentičnu ovdašnju vizuru na rat koji je u stranim filmovima već beznadežno falsifikovan i opterećen nakaradnim interpretacijama (videti HUNTING PARTY, 2007, o lovcima na Karadžića, za noviji primer). On održava u životu užegle stereotipove o tome da su zločini i nasilje neraskidivi deo svakodnevnice na Balkanu, da je to uvek tako bilo i uvek će biti. Film ne pokušava da objasni ili analizira ovo stanje (ako je to zaista stanje) već ga samo registruje, na problematičan i idejno neubedljiv način. To je svakako jednostavnije nego pokušavati da se zaista predoči ko su ustaše, ko domobrani, ko partizani, ko HVO, ko 'balije', ko JNA, ko bosanski srbi, itd. Ovako kako je to Miletić prikazao, rat je samo jedna užasna krvava zbrka sa mnogo iracionalnih i nepojmljivih zbitija tipičnih za "zemlje iza velike šume". Ipak, najgore je kada umesto preispitivanja sâmi prihvatimo stereotipove koje o nama imaju oni sa srećnije, "civilizovanije" strane velike šume...

OBJAVLJENO U NIŠKOM AKADEMSKOM LISTU 'PRESSING'.