OTTO, or Up With the Dead People (2008)

***(*)

4-

 

brus la brus, veteran levičarskih mock-angažovanih (?) gay-soft/hard porno art filmova (sic!) poduhvatio se zombija – i napravio svoj najkoherentniji, najzabavniji, najduhovitiji, najpametniji i all-in-all najkomunikativniji film.naravno, pod uslovom da vam povremeni prizori muške ljubavi nisu nepremostiva prepreka.

i da niste toliko učmali u buržoasku samodovoljnu estetiku banalnog da bi vas šokirao jedan tako logičan i normalan prizor (za zombi film!) u kome jebač svog mrtvog-pa-oživelog ljubavnika trpa u krvavu rupu na stomaku.

suština poente ovog filma je u zombiju kao metafori za umrtvljenu ljudskost jednog mladog čoveka, autsajdera, neuklopljenog, izgubljenog, koji luta besciljnim svetom na ivici apokalipse u kome je sve moguće. osim ljubavi.

ako ovo zvuči kao nadrkano opšte mesto, smesta naglašavam da je ono u filmu ilustrovano obiljem duhovitih scena, od kojih je možda najrečitija sledeća: oto odlazi u stan jednog momka koga upoznaje na ulici; oni se skidaju u krevetu; zatamnjenje; idući kadar, oto ustaje sa kreveta na kome leži golo i potpuno okrvavljeno telo ljubavnika, a zidovi sobe su skroz umazani krvlju; oto ga okreće na leđa, i vidimo njegova istrešena creva; oto krivi glavu i pucketa vratom; tada, ovaj 'leš' na krevetu progovori: 'hej, to je bilo ludo. super, čoveče. ajde da se nađemo još neki put?' oto se smeška.

na stranu teme i ideje, ovo je film koji nudi brojne priceless vizuelne i audio momente vredne pažnje: soundtrack mestimično zvuči kao da ga je COIL radio, što je uvek plus – i pored ostalog, sadrži nadahnuti detalj koji nikada do sada nisam zapazio u zombi filmovima: zbrzani mix i 'salatu od reči i zvukova' kao audio-korelat mrtvog mozga koji je zapravo prilično efektan u prenošenju percepcije jednog zombija. OTTO nas prilično ubedljivo stavlja u cipele jednog zombija – daleko uspešnije i zanimljivije od sličnog pokušaja u nesnosno pretencioznom a dosadnom filmu I, ZOMBIE i nj. nastavku DEAD CREATURES.

naime, radikalni preokret koji OTTO donosi nije čak ni u tom gay momentu - i ovo bi bio jedan užasno prozaičan film da je njegova inovacija samo u tome da hetero odnose među likovima zameni gay odnosima (or lack thereof).

ne, deco, stvar je mnogo dublja: za razliku od svih meni znanih zombi filmova, u kojima se apokalipsa prikazuje kao nešto strašno, u kojima je slom ove usrane civilizacije nešto negativno i žalosno, gde su živi=pozitivci, a zombiji su bad guys – OTTO ima dirljivo nihilističku vizuru koja priželjkuje krah ovog gnusnog sveta, pri čemu se 'normalni' i živi likovi prikazuju kao negativci (uostalom, oni su stvorili, ili bar produžili trajanje ovog užasa; dakle saučesnici su u zločinu, ako već ne i sami zločinci), a zombi je ne samo glavni lik nego i jedini prikazan sa simpatijama.

umesto još jedne priče o grupici normalnih živih likova zatarabljenih iza nekih vrata dok spolja nadiru zli gadni mrtvaci, ovo je film o jednom manje-više mortifikovanom liku koji luta kroz 'mrtvi' svet normalnih u kome ne nalazi svoje mesto.

naravno, ne očekujte savršen blend svega ovoga, ne očekujte koherenciiju (uostalom, i ona je možda tek ideološki konstrukt ovog 'racionalnog' sveta), ne očekujte ne znam kakvo prosvetljenje: u suštini ja ovaj film vidim kao ekvivalent nečijeg igranja na sopstvenom grobu i na grobu ovog sveta koji još nije sasvim shvatio ni prihvatio da je mrtav iako je svoje karte odavno proigrao.

od ličnih naklonosti i smisla za (h)umor zavisiće koliko će to nekome biti ili ne biti zabavno. ali za mene već sama explicitna prisutnost biti ili ne biti pitanja ovaj film izdiže iznad mora prozaičnih zombi-reciklaža koje zakrčuju recentnu zombi-ponudu u zombi-hororu i koje služe ubijanju vremena zombi-fanova; OTTO je film sa STAVOM, i to smelim i originalnim, a to što je taj stav iznesen sa mnogo duha svakako je veliki plus.

moja koherentnija i ozbiljnija kritika ovog filma objavljena je na Popboksu, pa evo i nje ovde:

OTTO, or Up With the Dead People - Bruce La Bruce

ŽIVELI MRTVI!

Evo najzad daha prave svežine u mrtvosanom pod-žanru zombi filma gde gladna publika prečesto i najmanju varijaciju na stereotipe izlizanog pod-žanra uzdiže kao mini-revoluciju, iako se najčešće radi o minornim drhtajima mrtvog nerva

Dejan Ognjanović

ocena: 7/10

Originalni naslov: Otto, or Up With the Dead People
Scenario: Bruce La Bruce

Uloge: Jey Crisfar, Katharina Klewinghaus, Susanne Sachße, Marcel Schlutt

Žanr: Gay-soft porno art zombi horor komedija
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: Nemačka/Kanada, 2008

A sada – nešto sasvim drukčije!  

Bruce La Bruce, veteran levičarskih mock-angažovanih filmova sa dražesnim naslovima poput Give Piece of Ass a Chance (2007), poduhvatio se motiva zombija – i napravio svoj najkoherentniji, najduhovitiji, najpametniji i najkomunikativniji film. To pod uslovom da vam povremeni prizori eksplicitne muške ljubavi nisu nepremostiva prepreka za "komunikaciju" s ovim filmom. I da niste toliko učmali u buržoaskoj estetici da bi vas šokirao tako logičan i normalan prizor (za zombi film!) u kome ljubavnik svog mrtvog-pa-oživelog partnera "voli" kroz krvavu rupu na stomaku.

Ako ste u stanju da prevaziđete gadljivost prema pomenutim stvarima, i još imate žicu za kemp humor, parodiju i artističko ludiranje, onda Otto nudi najviše originalne, sumanute zabave koju je ijedan zombi film pružio još od Shaun Of The Dead.

Ipak, upozorenje: čak i bez gay momenta (koji nije preteran), postoje bar još dva moguća problema u recepciji ovog filma.

1) Ovo uopšte nije horor, pa oni koji očekuju puku gay varijaciju na ustaljene (hetero) zombi situacije mogu biti razočarani.

2) Struktura filma je 'iscepkana', epizodična, po uzoru na, recimo, rane filmove Johna Watersa (sa često apsurdnim i iracionalnim razvojem situacija) što naviklima na uobičajeno žanrovsko pripovedanje može biti veći problem od tih nekoliko sekundi gay sexa.

"Zaplet" se sastoji u sledećem: Otto je mladić koji ustaje iz groba, odlazi u grad, cunja po klubovima, sreće neke likove, ima prilično bez-strasne odnose sa njima (sa krvavim ishodima), a onda naiđe na rediteljku-lezbijku Medeu Yarn koja veruje da je njegov zombi izgled samo emo-šminka a ukočeno ponašanje - prebukvalno shvaćena metoda Stanislavskog. Ona ga angažuje za svoj artistički politički epik u kome kritikuje današnji svet, njegovu obezljuđenost, samo-destruktivnost, proizvodnju đubreta i sranja u bukvalnom i metaforičkom smislu.

Zombi je ovde očita metafora za umrtvljenu ljudskost jednog mladog čoveka, autsajdera, neuklopljenog, izgubljenog, koji luta svetom na ivici apokalipse u kome je sve moguće. Osim ljubavi. Otto je film sa stavom, i to smelim i originalnim, a iznosi ga sa mnogo duha.

Mnoge od duhovitih scena vezane su za pretenciozni (crno-beli) film u filmu, u kome se pompeznim glasom i još pompeznijim manirizmima iskazuju stvari koje, zapravo, nisu neistinite, a prošarane su gnušanjem prema ovom svetu, u stilu: "Ah, volim miris groblja popodne. Podseća me na istrebljenje." Reklo bi se da La Bruce to polu-parodično intonira iz rezignacije pred besmislom ozbiljnog angažmana, tj. zaludnosti pokušaja da se evidentno zatrovani svet reanimira i ozdravi. Bruce je razočarani idealista, dakle cinik, koji je ozbiljan dok se šali, jer jedino kao šalu može da plasira ideale u svetu koji je i sâm pretvoren u vrlo crnu šalu na račun svih nas.

Otto nas ubedljivo stavlja u cipele jednog zombija. Za razliku od hetero-zombi filmova, u kojima se apokalipsa ove civilizacije prikazuje kao nešto strašno, gde su živi pozitivci, a zombiji su zlikovci – Otto ima dirljivo nihilističku vizuru koja priželjkuje krah ovog gnusnog sveta: "normalni" i živi likovi su negativci, a zombi je tek manje-više mortifikovani lik koji luta kroz "mrtvi" svet normalnih gde ne nalazi svoje mesto. 

Otto nudi najparadoksalnije spojeve emocija, i uspeva da bude i smešan, i melanholičan, i intelektualan, i vulgaran, i zloslutan, i gnusan, i erotičan, i elegičan, i patetičan, i anti-patetičan. Ovaj film vidim kao ekvivalent nečijeg igranja na sopstvenom grobu: dance macabre na grobu sveta koji još nije sasvim shvatio da je mrtav. Dakle: zabava za celu porodicu!