PUPI AVATI I JA

Za Avatija sam prvi put čuo u jednom textu o italo hororu u kratkotrajnom časopisu TALAS, izašlom 1995. godine, koji je potpisao veliki filmski znalac, Miroljub Stojanović. Na samom kraju tog esejčića se na krajnje koktizerski način, uzgred, pominje nekakav kult film ZEDER.

Bilo je to da čovek poludi! Po prvi put čujem za navodno veliki italo horror film, a mislio sam u tom trenutku da na radaru imam sve, makar ih sve (tada) i ne imao pri ruci.

Samo godinu dana kasnije "otkrio" sam Biblioteku Kinoteke u Beogradu, odmah kraj Kinez Mihajlove, i u njoj neprevaziđenu THE AURUM FILM ENCYCLOPEDIA: HORROR – koja mi je otkrila neverovatno blago filmskog horora koje se krije izvan onog uobičajenog, sa anglofonih prostora. Među njima i brdo -za mene novih, neznanih- italo horrora. Među njima i tri Avatijeva horora koja je uradio za vreme koje pokriva Enciklopedija (to izdanje je zaključno sa 1985. godinom; kasnije, dopunjeno, završava se sa 1994.). Ono što sam o njima pročitao bilo je novi spoj izluđujućeg i napaljujućeg: napaljujućeg iz očiglednih razloga, jer su opisi i kritike zvučali kao nešto totalno neobično i ludački jezivo, a izluđujuće zato što apsolutno niko koga bih pitao za te filmove – iz krugova horor fanova u "Lazi Komarčiću", kao i filmskih kritičara koje bih susretao – niti je čuo za Avatija, niti je pak posedovao išta od tih filmova.

Taj koktizing je neznatno umanjen 2000. godine, kada je Pupi Avati imao mini-reviju svojih filmova na FEST-u: pored dve drame, bio je prikazan i njegov tada vrlo svež L'ARCANO INCANTATORE. Naravno da sam se stvorio u Beogradu samo tim povodom, i naravno da sam pogledao taj film. Gledanje MISTIČNOG ČAROBNJAKA (čini mi se da je tako glasio prevod) u Kinoteci još uvek pamtim kao jedno od svojih najdražih bioskopskih iskustava u životu. Film je bio zaista ČAROBAN, i odlepio sam skroz na magiju njegove mistične strave i genijalno postignute ubedljive atmosfere u kojoj se privatna psiho-perverzija skoro neosetno pretapa u mistično-okultno-natprirodne zavrzlame. Kraj mene su sedeli Goran Skrobonja (horor pisac i izdavač) i Miloš Tomin (filmski kritičar). Oni nisu bili impresionirani: Skrobonja je čak zaspao, ili kazao da je bio na ivici da zadrema. Nije to bila njihova šolja čaja. Ali moja jeste, itekakao!

Sada se jedino kajem što u to vreme nisam bio malo srčaniji i nasrtljiviji, i što se nisam osmelio da odem i na konferenciju za štampu na kojoj je Pupi razgovarao s novinarima: u to vreme pisao sam samo za niški studentski list PRESSING, nisam imao akreditaciju, na FEST-u sam bio o svom trošku, kao fan a ne kao novinar, poznavao sam vrlo malo ljudi iz branše, tako da nisam bio siguran da se mogu "prošvercovati" na tu konferenciju. Sad mi je krivo jer slutim da sam mogao, da sam samo pokušao. Kao da bi me neko pitao ko sam i odakle sam. Šansu sam propustio, sav srećan što sam, nakon par godina priče, čitanja i čekanja najzad pogledao bar jedan Avatijev horor. Ipak, ona prva dva (i pô: računajući gotik-komediju TUTTI DEFUNTI TRANNE I MORTI) ostala su i dalje izvan mog dometa. Kada sam, tokom 1998., počeo redovno da surfujem Internet (u početku na faksu, dok nisam kupio kompjuter), izluđivalo me je koliko malo toga ima o Avatiju na engleskom: skoro ništa od intervjua, kritika, vesti. O Argentu i Bavi, koliko voliš. Ali Avati je uvek nekako bio i ostao skrajnut: prava pravcata neotkrivena tajna. To je, naravno, za mene samo dodavalo začin ezoterije. Ko zna, znaće, itd.

O ostalim Avatijevim hororima mogao sam samo da maštam sve do 2001. godine, kada sam sticajem okolnosti došao u priliku da nacrtam strip po priči Edwarda Lee-ja, TRANSCENDENCE. Iako je strip ispao sranje, za njega mi je sledovala neka sića honorara u dolarima. Umesto da mi se u Srbiju šalju pare, zamolio sam Leeja da u moje ime kupi nekoliko DVD-a i nekoliko knjiga, i to mi pošalje. Bili su to prvi DVD-i koje sam u životu svome kupio. Jedan od četiri naslova bio je ZEDER. Znao sam unapred (na osnovu amazon rivjua) da je slika osrednja, neremasterizovana, direktno sa (iskrzane) bioskopske trake – ali u to vreme druge zvanične verzije nije bilo. Kupio sam ga, i čim je isporuka iz USA stigla, bacio se na ZEDERA. Baš kao i ARCANO, dotakao mi je neke G-tačke koje mi skoro nijedan horor nikada nije, i uživao sam u moćnoj stravi i jezi postignutoj u izolovanim scenama, ali i bio donekle frustriran nekim narativnim rupama i propuštenim šansama da sve to bude još gadnije i jezivije. No, sve u svemu - bio sam zadovoljan, i dao mu ocenu (4-).

Onda je usledilo doba Divxa, i bez veće pompe nabavio sam, čim je postao dostupan, Avatijev prvi pravi horor: KUĆA NASMEJANIH PROZORA (LA CASA DALLE FINESTRE CHE RIDONO,1976). Pojedini delovi bili su mi potpuno genijalni, neke scene genuino zlokobne, ali moram reći da mi je to sve delovalo malkice predugo i nekoherentno, a naročito sa tim bezveznim "twistom". Ocena je jaka trojka: (3+).

Avati je oduvek bio skrajnut, ne samo u Srbiji gde su i mnogo veća imena nepoznata, nego i u belome svetu. Tome su donekle krivi i sami Italijani, jer je užasno teško doći do DVD-a njegovih filmova sa engleskim titlom. Njegovi rani filmovi potpuno su nenalažljivi čak i bez prevoda; TUTTI DEFUNTI TRANNE I MORTI (1977) postoji u VHS-rip Divx izdanju, ali, naravno, bez eng. titla. Čak i njegov pokušaj hita – ambiciozni THE KNIGHTS OF THE QUEST – dugo sam čekao i teško nabavio, tek zahvaljujući zalaganju jedne obožavateljke koja mi ga je narezala i poslala iz Austrije (gde je bio dostupan DVD sa eng. titlovima). Njegov najnoviji horor, THE HIDEOUT, već godinu dana mi čuči na disku, ali samo italo verzija, bez eng. duba ili titla. Pokušao sam da gledam i tako, ali ne vredi: odustao sam posle 15ak minuta: dijalozi su suviše važni za razumevanje zapleta, a moje natucanje italijanskog pretanko je za takav poduhvat i gledanje kakvo Avati zaslužuje.

To je stvarno da čovek poludi: s tim Avatijem stalno neko natezanje i gnjavaža i muke: ništa nema lako i prosto. Uvek neke komplikacije. Eto, čak i njegov najbolji horor film, L'ARCANO INCANTATORE – više od deceniju je bio praktično nenalažljiv u pristojnom obliku. 2001. godine uspeo sam da nabavim osrednju američku NTSC kasetu tog filma sa eng. titlovima, ali veći deo vizuelno-atmosferičnih draži bio je u tom formatu i sa tom mutno-zrnastom slikom izgubljen. Kasnije se pojavio solidan VHS rip na DIVXu, ali dugo nije bilo titla za njega. I stalno tako. Sve do pre 10ak dana, kada je najzad procurio savršen DVD rip na Divxu, sa italijanskog DVD-a na kome se, nekim bizarnim čudom, našao čak i ENGLESKI TITL!

Sada će najzad i svi oni Johnny-come-lately moći da overe ovaj pravi masterpis modernog horora. Dok čekamo titlove za THE HIDEOUT, ja sam reprizirao ARCANO sa ovog DVD ripa, i moj rivju stiže vrlo uskoro.

U međuvremenu, evo tog texta koji sam o Avatiju objavio avgusta 2000. godine u listu PRESSING MOVIE.

PUPI AVATI: MISTIČNI ČAROBNJAK REŽIJE

Paradoksalno bi bilo, svuda sem u zemlji paradoksa, da dolazak na FEST 2000. jednog od najvećih živih italijanskih režisera, Pupija Avatija, prođe gotovo bez ikakvog odjeka. Dok su novinski izveštaji prosto gušili obimnim tekstovima i o najneznatnijem gostu koji nam je u ova vremena došao iz inostranstva, o Avatijevom dolasku (zajedno sa bratom Antonijem, koscenaristom i producentom većine njegovih filmova) se moglo pročitati tek par šturih najava i jedan prekratki "intervju". Deo razloga leži sigurno i u lošem tajmingu - Avati je došao na zatvaranje, kad su se već svi bavili sumiranjem učinaka ovogodišnjeg FEST-a, umesto na otvaranje, kako je prvobitno najavljeno. Još bitnije od toga - Avati je ipak nepoznanica za većinu ovdašnjeg filmskog sveta, jer smo do sada imali prilike da vidimo samo tri njegova filma, i to u krajnje ograničenim uslovima: Beograđani su mogli da, 1983. u okviru Nedelje italijanskog filma vide ŠKOLSKU EKSKURZIJU, a na TV Politici je sredinom '90-tih prikazivan njegov BIKS (1991). Jedina prilika da se neki Avatijev film vidi i u ostatku zemlje bilo je prikazivanje PRIČE O MLADIĆIMA I DEVOJKAMA (1989) na TV BG u vreme Svetskog prvenstva u fudbalu. Ako tome dodamo neverovatnu činjenicu da Avati uopšte nije zastupljen u našoj Enciklopediji filmskih Režisera (!), ostaje nam da žalimo što čak ni ovogodisnji FEST nije učinio previše za naše upoznavanje s ovim značajnim auiorom, sa skromnim mini-cikiusom sa samo tri najnovija Avatijeva filma: FESTIVAL, SVEDOK NA VENČANJU, i – MISTIČNI ČAROBNJAK.

Opus Pupija Avatija se grubo može podeliti na dva dela: jedan čine porodične drame, romantične komedije i muzički filmovi (Avati je pasionirani ljubitelj džeza i svira saksofon) i po pravilu, upravo ovi filmovi zaokupljaju pažnju konvencionalnijih filmofila, oni dobijaju prestižne nagrade i u ovu grupu spadaju pomenuta tri filma koja su retki srećnici mogli kod nas da vide; srećom, jedan od tri Avatijeva filma na FEST-u pružio nam je priliku da se upoznamo i sa drugim aspektom Avatijevih interesovanja, jer manje je poznato da je ovaj veliki italijanski režiser autor nekoliko izuzetnih filmova horora i fantastike.

Pupi Avati je rođen 1938. u Bolonji, u kraju bogatog folklora i mračnih legendi čijoj atmosferi se često vraćao, u filmovima sa srednjovekovnom tematikom i sa motivima paganskih legendi (BALSAMUS, L'UOMO DI SATANA-1968, THOMAS, GLI INDEMONIATI-1970, LE STRELLE NEL FOSSO-1979, MAGNIFICAT-1993...) i naravno, u hororima. Avati nije snimio veliki broj horora, ali se za svaki od njih može reći da predstavlja značajan doprinos žanru. Štaviše, po mišljenju potpisnika ovih redova , uprkos samo 4-5 filmova ovog žanra, Avati je ipak najkvalitetniji horor-režiser u Italiji danas, posle Darija Arđenta i Mikele Soavija. U klasičnom ostvarenju KUĆA NASMEJANIH PROZORA (LA CASA DALLE FINESTRE CHE RIDONO,1976), o ikonoslikaru koji dolazi u zabito italijansko mesto da bi dovršio ikonu čiji se slikar ubio i koji zatiče veo misterije i ubilačku pretnju maskiranog zločinca, Avati majstorski postiže atmosferu korupcije sve do delirične završnice stvoriši tako jedan od najjezivijih horora ikada snimljenih. Usledila je groteskno-hladna horor komedija TUTTI DEFUNTI TRANNE I MORTI (1977), o devetoro potencijalnih naslednika jednog starog zamka koji bivaju ubijeni jedan za drugim, utoliko jezivija što je humor prisutan više u uzdržanom understatementu nego li u očiglednim gegovima.

Značajno je pomenuti i Avatijevo učešće u pisanju scenarija za poslednji i najkontroverzniji film P. P. Pazolinija, SALO;120 DANA SODOME (1975), kao i hvale vredan podatak da je upravo on napisao scenario i producirao (sa svojim bratom) debitantski -po mnogima najbolji- film Lamberta Bave MACABRO (1980). Posle nekoliko "normalnih" filmova Pupi Avati se vraća svojoj mračnoj strani, i stvara svoj najpoznatiji i komercijalno najuspešniji film - ZEDER (1983). Glavni junak je pisac koji slučajno otkriva sektu nekromanata čijih mračnih eksperimenata postaje svedok. Gusta atmosfera paranoje, straha i neodređene pretnje filovana je ponekom šokantnom scenom i -oživelim mrtvacima na kraju. Ukratko, ovo je još jedan od Avatijevih kandidata za najstrašniji film ikada snimljen.

Usledila je nešto duža pauza u Avatijevom bavljenju hororom, ispunjena prijatnim porodičnim filmovima koji plene svojom jednostavnošcu i lepotom, da bi se žanru vratio 1996. sa filmom na FEST-u prikazanom pod naslovom, MISTIČNI ČAROBNJAK (L' ARCANO INCANTATORE). Ovaj film je kod naših hronično kratkovidih kritičara prošao potpuno nezapaženo, što je velika šteta, jer radi se o jednom od vrhunaca ovogodišnjeg FEST-a (uz KRAJ JEDNE LJUBAVNE PRIČE i EXISTENZ). Film se dešava u 18.veku i govori o mladiću koji dolazi u izolovanu kulu kao sekretar zloglasnom učenjaku, gde ubrzo postaje svedok čudnih vizija i još čudnijih eksperimenata sa telepatijom i spiritizmom, paralelno s tim pokušavajući da razokrije misteriju smrti svog prethodnika. Avati i u ovom filmu demonstrira smisao za stvaranje, održavanje i kulminiranje nepatvorene klaustrofobične atmosfere strave i užasa sa umećem koje nema pandana u ičemu što sam u svom bogatom bavljenju horor žanrom mogao da vidim. Ovaj majstorski gothic izveden je realistički a ne sa baroknom stilizacijom što je češći slučaj (od Hamera i Kormana pa do Tima Bartona) i pleni osećajem misterije i gotovo opipljivog užasa, pa je kao takav svedočanstvo o režijskom umeću koje nije preterano nazvati genijalnim...

Tri prikazana filma Pupija Avatija na FEST-u bila su dovoljna tek da nas zaintrigiraju. Kinoteka ili neki naredni FEST ostaju nam dužni za jedno iscrpnije upoznavanje sa ovim velikim režiserom, koji je sasvim zasluženo poneo ove godine ustanovljenu nagradu "Nebojša Djukelić". Povod za to bi mogao da bude, recimo, i naredni Avatijev film čije je snimanje u toku - KRSTAŠI (THE KNIGHTS OF THE QUEST) sa Edvardom Furlongom i Kristoferom Vokenom* u glavnim ulogama, koji će, nadamo se, biti završen do narednog FEST-a.

*Ova najava o Vokenu se, na žalost, nije ostvarila, iako je bila aktuelna u vreme pisanja texta: planirani Voken ipak je zamenjen manje poznatim italijanskim glumcem.