The Reader

(2008) Stephen Daldry

****

Stephen Daldry mi je zauvek ostao urezan u secanju po jednoj od cuvenih repriza Festa u Nisu u bioskopu Vilin grad. Njegovi Sati su u mojoj glavi odbrojavani satima, a jos ako dodam da sam odmah potom odgledao i Adaptaciju Spike Jonzea, zamor materijala u mom telu je bio kako psihicki, tako i fizicki.
Daldry je cekao prilicno dugo kako bi njegov naredni ozbiljan projekat ugledao svelost dana. Odlucio se za adaptaciju knjige Bernhard Schlinka koja se na neposredan i indirektan nacin bavi holokaustom.
Posle manifesta lezbejskoj ljubavi u The Hours, Daldry nastavlja uspesno da mejnstrim publici prezentuje svoj vid eksploatisanja seksualnosti, kroz bizaran odnos starije zene i skolarca-tinejdzera.
Film se prakticno moze podeliti u dva dela. Prvi je vec pomenut, a drugi nam demistifikuje misterioznu personu zvanu Hana Smic, i decakovo (tada vec student) emotivno oduzimanje nevinosti. The Reader pokriva jedan znacajan vremenski period, od nekih 50 godina, gde pri tom Daldry istoriji pristupa konvencionalno baveci se iskljucivo i samo supstancom, ne skrecuci usput u vec poznate i razradjene cinjenice o samom ratu. Istrosenost same tematike Daldrya gura u fragmentarno improvizovanje, i da nema tog smelog stilskog poduhvata sam film bi bio vremenski izolovan i beznacajan. Tu pre svega mislim na najmocniji segment projekta, scene u kojima, pribegavajuci modernim cudima tehnike autor stvara idilicnu komunikaciju izmedju osudjenika i advokata putem audio kaseta na kojima su nasnimljeni klasici moderne proze i pisane reci.
Cini mi se da Daldry skromno koristi bogatu scenografiju i bolje pliva u zatvrorenim prostorima. Isto tako soundtrack je za jednog pretendenta na nagradu akademije prilicno neutralan i hronicno neprimetan. Najvecu dobit od samog filma imace Kate Winslet, jer ce joj njena emotivno istrosena i brutalno-seksualno sadisticna Hana doneti dugo ocekivanog Oskara.