(Tirada sproću bestselerskog pisanja)
pokušaću da pojasnim svoj osnovni problem sa bestselerskim -ili ti, kako to takođe ponekad zovem- "cigla" pisanjem. to je stil pisanja i građenja zapleta koji je nastao sa svim tim haroldima robinsima, arturima hejlijima, robinima kucima, pa i stivenima kinzima i dinima kuncima. jednostavan, suštinski siromašan jezik filovan povremenim bombastičnim poređenjima ili metaforama te vickastim opaskama, posvećen isključivo neumoljivom opisivanju zbivanja: zaplet, zaplet, zaplet, mnogo dešavanja, važno je da se stalno nešto DEŠAVA, nema mnogo kontemplacije ili opisa, nego samo teraj mile: beskrajni dijalozi, he said, she said, he asked, she responded, he smiled, she jumped, u detalje opisane situacije od kojih su mnoge u sumnjivoj vezi sa srži zapleta i poentom, al nema veze, samo kucaj, mile, samo kucaj, ima još dugo do zore!
ako nešto mrzim, to je BLEBETANJE.
brbljanje u prazno.
a bestselersko pisanje je nezamislivo bez toga, bar u svom modernom obliku.
nekada davno, u '50-im i '60-im, popularni žanrovski romani imali su 150-250 strana. pogledajte koliki su romani reja bredberija, r. metisona ili filipa dika. dik samo u najređim slučajevima ume da (jedva) prebaci cifru od 300, ali nikada ne ide do 400 ili 500. fuck, pa 'rozmerina beba' ima nekih 250ak strana; 'egzorcist' jedva 300ak. a onda su, početkom 70ih, u modu ušli CIGLA-ROMANI. odjednom je počelo to imbecilno jebeno BLEBETANJE!
bla bla blaaaa... nakucavanje umesto pisanja.
nekada pažljivo građeni horor i triler zapleti sada su počeli da metastaziraju u višestruke pod-zaplete, a sveznajući naratori počeli su da nas zatrpavaju beskrajnim stranicama koje se bave životima i problemima sporednih likova, jedva bitnih za zaplet. nebitne ili jedva bitne epizode sada se rastežu na desetine stranica bez ikakvog smisla, sem da se produži i podeblja roman. samo ako se nešto u njima DEŠAVA – nema veze! the more, the merrier!
neću ovom prilikom da dublje ulazim u fenomen FENTEZI cigala, koje obično dolaze u grozdovima od po 3, 5 i više cigletina; koja je poanta tih grdnih trilogija, petologija, desetologija koje zatrpavaju fantasy rafove knjižara? odgovor je prost: oni su namenjeni čitalaštvu koje ne samo što je potpuno retardirano u književnom smislu – tj. koje pravu književnost ne čita uopšte – to su fah-idioti koji sem tih svojih igrica i možda stripova nemaju šta drugo da rade sa svojim vremenom, i njima nije ništa da čitaju iljade i iljade stranica beslovesnog trućanja i 'avantura' raznih prinčeva, čarobnjaka, princeza, trolova, aždaja, čarobnih prstenova i mačeva koji pevaju!
znači, čike iz supermarketa su rekle: the more, the merrier! dajte debele knjige.
e, pa, neće moći! nemam bre ja vremena ni živaca za vaše praznoslovlje i nakucavanje i blebetanje! cut to the chase! ja ne čitam da bih UBIJAO vreme, tj traćio ga na vaša BRBLJANJA. mene zanima PISANJE. a njega ima vrlo malo u ovim cigla-romanima. džaba ti verisimilitude na mikro-planu (ubeskraj opisan neki susret, dijalog, akcija, zamešateljstvo...) kad je na makro-planu ta gomila zbitija labavo, sumnjivo povezana, sa brojnim slepim crevima i nebitnim rastezanjima i tupljavinama. od mase drveća ne vidi se šuma: mikro-ubedljivost je poništena makro-neubedljivošću, barem kod pažljivog čitaoca koji je u stanju da u glavu drži The Big Picture. ali, takvih je sve manje, i cigla-romani se ne pišu za njih, nego za one koji imaju vremena za ubiti (tinejdžeri i omladina – dakle, oni koji još uvek nisu u jarmu žena i dece i posla; i poslovni ljudi te svi ostali koji imaju da provedu više sati u vozu ili avionu), i koji će rado i bez pitanja prigrliti svakog ko može da im lagano i neosetno ukrade nekoliko sati vremena, pa još i da ih tokom njih zabavi što prizemnijim i prepoznatljivijim atrakcijama. njima trebaju promućkana i reciklirana, te sveže lakirana opšta mesta.
enter stephen king!
koji, za razliku od brojnih bestselerdžija, zapravo ima duha i smisla za humor, pa i pripovedačkog talenta, tako da ga je zabavnije čitati no većinu drugih kolega mu po ciglaštvu. ali to ne znači da su njegove cigle neka 'teška' literatura. to je, u suštini, samo uspešno zamajavanje – kao oni prodavci polovnih automobila koji vas obrlate svojim blebetanjem i dok se okrenete već ste kupili od njih šta su hteli da vam uvale, i još ste srećni što ste dobro prošli. da, deco, sve se to vrti oko kupovine i prodaje. i zamajavanja nužnog da sve to funkcioniše.
nazovite me snobom, ali ja zaista nemam strpljenja za to zamajavanje, a pošto se ponešto malo razumem i u pisanje i u teoriju književnosti, brže i lakše prozirem to zamajavanje od nedužnog laičkog čitaoca, koji sve to guta na lopate. 800 strana roman? ma nema veze, teraj mile, samo nemoj da su 'braća karamazovi'! ako je 'talisman' il 'potpaljivačica' - onda nema problema!
nadam se da je moja poenta jasna, te stoga – pre nego što se i ova tirada pretvori u orgiju ponavljanja i blebetanja – ja stavljam tačku.
brbljanje u prazno.
a bestselersko pisanje je nezamislivo bez toga, bar u svom modernom obliku.
nekada davno, u '50-im i '60-im, popularni žanrovski romani imali su 150-250 strana. pogledajte koliki su romani reja bredberija, r. metisona ili filipa dika. dik samo u najređim slučajevima ume da (jedva) prebaci cifru od 300, ali nikada ne ide do 400 ili 500. fuck, pa 'rozmerina beba' ima nekih 250ak strana; 'egzorcist' jedva 300ak. a onda su, početkom 70ih, u modu ušli CIGLA-ROMANI. odjednom je počelo to imbecilno jebeno BLEBETANJE!
bla bla blaaaa... nakucavanje umesto pisanja.
nekada pažljivo građeni horor i triler zapleti sada su počeli da metastaziraju u višestruke pod-zaplete, a sveznajući naratori počeli su da nas zatrpavaju beskrajnim stranicama koje se bave životima i problemima sporednih likova, jedva bitnih za zaplet. nebitne ili jedva bitne epizode sada se rastežu na desetine stranica bez ikakvog smisla, sem da se produži i podeblja roman. samo ako se nešto u njima DEŠAVA – nema veze! the more, the merrier!
neću ovom prilikom da dublje ulazim u fenomen FENTEZI cigala, koje obično dolaze u grozdovima od po 3, 5 i više cigletina; koja je poanta tih grdnih trilogija, petologija, desetologija koje zatrpavaju fantasy rafove knjižara? odgovor je prost: oni su namenjeni čitalaštvu koje ne samo što je potpuno retardirano u književnom smislu – tj. koje pravu književnost ne čita uopšte – to su fah-idioti koji sem tih svojih igrica i možda stripova nemaju šta drugo da rade sa svojim vremenom, i njima nije ništa da čitaju iljade i iljade stranica beslovesnog trućanja i 'avantura' raznih prinčeva, čarobnjaka, princeza, trolova, aždaja, čarobnih prstenova i mačeva koji pevaju!
znači, čike iz supermarketa su rekle: the more, the merrier! dajte debele knjige.e, pa, neće moći! nemam bre ja vremena ni živaca za vaše praznoslovlje i nakucavanje i blebetanje! cut to the chase! ja ne čitam da bih UBIJAO vreme, tj traćio ga na vaša BRBLJANJA. mene zanima PISANJE. a njega ima vrlo malo u ovim cigla-romanima. džaba ti verisimilitude na mikro-planu (ubeskraj opisan neki susret, dijalog, akcija, zamešateljstvo...) kad je na makro-planu ta gomila zbitija labavo, sumnjivo povezana, sa brojnim slepim crevima i nebitnim rastezanjima i tupljavinama. od mase drveća ne vidi se šuma: mikro-ubedljivost je poništena makro-neubedljivošću, barem kod pažljivog čitaoca koji je u stanju da u glavu drži The Big Picture. ali, takvih je sve manje, i cigla-romani se ne pišu za njih, nego za one koji imaju vremena za ubiti (tinejdžeri i omladina – dakle, oni koji još uvek nisu u jarmu žena i dece i posla; i poslovni ljudi te svi ostali koji imaju da provedu više sati u vozu ili avionu), i koji će rado i bez pitanja prigrliti svakog ko može da im lagano i neosetno ukrade nekoliko sati vremena, pa još i da ih tokom njih zabavi što prizemnijim i prepoznatljivijim atrakcijama. njima trebaju promućkana i reciklirana, te sveže lakirana opšta mesta.
koji, za razliku od brojnih bestselerdžija, zapravo ima duha i smisla za humor, pa i pripovedačkog talenta, tako da ga je zabavnije čitati no većinu drugih kolega mu po ciglaštvu. ali to ne znači da su njegove cigle neka 'teška' literatura. to je, u suštini, samo uspešno zamajavanje – kao oni prodavci polovnih automobila koji vas obrlate svojim blebetanjem i dok se okrenete već ste kupili od njih šta su hteli da vam uvale, i još ste srećni što ste dobro prošli. da, deco, sve se to vrti oko kupovine i prodaje. i zamajavanja nužnog da sve to funkcioniše.
nazovite me snobom, ali ja zaista nemam strpljenja za to zamajavanje, a pošto se ponešto malo razumem i u pisanje i u teoriju književnosti, brže i lakše prozirem to zamajavanje od nedužnog laičkog čitaoca, koji sve to guta na lopate. 800 strana roman? ma nema veze, teraj mile, samo nemoj da su 'braća karamazovi'! ako je 'talisman' il 'potpaljivačica' - onda nema problema!
nadam se da je moja poenta jasna, te stoga – pre nego što se i ova tirada pretvori u orgiju ponavljanja i blebetanja – ja stavljam tačku.
Нема коментара:
Постави коментар