MARTYRS – Pascal Laugier

pre nekoliko dana okačio sam ovde svoje prve impresije o filmu MARTYRS.

to horor čudo me i dalje opseda, malo-malo pa se nađem kako razmišljam o njemu. iako sam ga pogledao dvaput u istom danu (!), već me kopka da ga pogledam opet, što ću u narednim danima svakako s uživanjem učiniti.

u međuvremenu, na Popboksu je izašla moja kritika, na ovoj adresi:

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7218

text prenosim s dopuštenjem autora.

MARTYRS – Pascal Laugier

Mučiti, mučiti i samo mučiti

Iz zemlje Jovanke Orleanke i Markiza de Sada stiže najbolji horor 2008. godine, ali ovaj izvanredan, slojevit i potresan film preporučuje se samo gledaocima sa jakim živcima

Dejan Ognjanović

ocena: 9/10

Originalni naslov: Martyrs
Scenario: Pascal Laugier
Uloge: Morjana Alaoui, Mylene Jampanoi, Catherine Begin, Robert Toupin
Žanr: Horor
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: Francuska, 2008.

Francuski horor Martyrs sjedinjava izvornu Lenjinovu mudrost o (m)učenju sa američkom izrekom "No pain – no gain!" ("Ko ne pati, ništa neće znati!") i pruža najžešći (pa time i najbolji) horor film iz 2008. godine. Za tu titulu ozbiljan kandidat bio je, donedavno, Pusti pravog unutra, ali kako u njemu dominira drama, a strave ima na kašičicu, može se reći da su Mučenice najbolje što je 2008. ponudila na polju pravog plašenja i šokova.

Martyrs govori o devojčici koja pobegne iz zatočeništva nepoznatim sadistima i odraste u psihički izmučenu ženu opsednutu pitanjima "Ko?" i "Zašto?" Kada, nakon 15 godina, otkrije odgovor na prvo pitanje, njena dvocevka smesta zbriše nekadašnje mučitelje, a na njenoj nerazdvojnoj prijateljici ostaje da otkrije ono prokleto – zašto. Ona će saznati mnogo više nego što je prijatno, na tragu biblijskog upozorenja: "Ko uvećava znanje, uvećava bol."

Ovaj film ne treba mešati sa američkim predstavnicima tzv. "pornića mučnića" (torture porn) kakvi su Slagalica strave i Hostel: iako im preuzima ponešto od ikonografije, reditelj Pascal Laugier izbegava njihov infantilni pristup nasilju kao vizuelnoj egzibiciji za zabavu dokonih tinejdžera, i motivu mučenja prilazi ozbiljnije i ambicioznije. Njegova intonacija je pesimistička, obojena nihilizmom koji krasi najbolje nove francuske horore, kao što su Krvava romansa (rodonačelnik renesanse francuskog horora) i Inside (nemilosrdni nihil-splatter), pa čak i nešto slabiji Frontier(s). Dok Amerikanci danas trivijalizuju tekovine svojih brutalnih horora iz 1970-ih, svodeći ih na površni, bezazleni ZAM (zabava miliona), Francuzi se javljaju kao dosledni nastavljači Hoopera, Cravena i Carpentera.

Iz ovoga sledi da Martyrs, za razliku od Pusti pravog unutra, ne nudi srceparajuće pouke u stilu "Ljubav je jača od svega". Ako nam je Alfredson, blefiranjem maskirajući rupe u svom zapletu, prodao svoju teen vampirsku dramu, Laugier nas ne štedi i ne vara, već pruža čisti filmski destilat ogoljenog, bezizlaznog košmara. Tematski, on dosledno proučava bol i njegov uticaj na telo i psihu, iznoseći priču o žrtvama koje, čak i ako prežive, ostaju robovi duboko urezanih ožiljaka. Reditelj postiže nešto retko viđeno: njegove najstravičnije scene su, istovremeno, duboko potresne i tužne. Dok u novijim američkim torture pornićima gledalac navija za mučitelje, iščekujući što slikovitiju scenu sakaćenja nevažnih epizodista, Laugier pruža dramu sa likovima s kojima saučestvujemo tako da svaki rez na njihovoj koži osećamo i na svojoj.

Čak i ako stavimo na stranu psihološke, intelektualne pa, pred kraj, i metafizičke aspekte zapleta, ono što Martyrs čini posebnim jeste odavno neviđena rediteljska veština da se gledalac postavi usred žestokih zbivanja i postigne furioznost i uključenost u njih bez jeftinih trikova kvazi-dokumentarnog mlataranja kamerom koja trči uz i niz stepenice (kao u inače solidnom španskom filmu REC, npr.). Pascal Laugier u blender stavlja Daria Argenta, The Texas Chainsaw Massacre, Hostel, Krvavu romansu, 120 Dana Sodome i priču "Užas" Clive Barkera, ali krajnji rezultat su transcendencija i apoteoza tih uzora i stvaranje jednog sasvim novog, ubedljivog, žestoko uznemirujućeg, iskreno šokantnog i skoro religioznog iskustva.

Njegov rimejk Barkerovog Hellraisera (u pripremi) obećava, napokon, jednu reimaginaciju koju vredi nestrpljivo očekivati. Pascal Laugier zna šta je pravi užas, i kako se izaziva u gledaocu. Ova pomalo zaboravljena alhemija vraća "h" u "horor": Martyrs će vas podsetiti da horor znači – užas! A kako je Clive Barker već napisao, "Nema tog ushićenja koje se može meriti s užasom." Martyrs će vas užasnuti na neočekivane načine, a najveći šok biće - duboka humanost koja ga prožima.