ARABELA (1979)

s najvećim uživanjem podsetio sam se nedavno možda i najdraže mi serije iz detinjstva, prelepe češke ARABELE.

gledao sam je samo jednom, tada kada se i prikazivala na TV, u ranim 1980-im (verovatno circa 1982.), ali upamtio sam je bolje nego mnoge filmove koje sam gledao pre samo nekoliko godina. bilo je to, naravno, u vreme kada sam mogao bez rezerve da uživam u jednoj benignoj, nemračnoj, neciničnoj, nehororičnoj fantaziji, u vreme kada sam još verovao u bajke – šta više, kada sam ih neumorno gutao iz svake knjige koja bi mi pala šaka. detinja posla.

ARABELA u suštini nudi jednostavan koncept – sudar dva suprotstavljena sveta, i tragikomične posledice koje iz toga nastaju. konkretno, radi se o sudaru sveta bajki sa našim, 'realnim', do koga dolazi kada jedan glumac –pan majer- koji uživo na TV deci čita bajke pred spavanje pronađe čarobni prsten. pred njim se materijalizuje čarobnjak čija je jedina dužnost da mu ispunjava želje. hoteći da svom sinu osvoji igračku na vašaru, on traži da ga černodejec nauči streljanju, ali muke nastaju kada – u svetu bajki- ubije vuka koji govori, iz 'crvenkape'.

to potpuno poremeti svet bajki, ali pravi poremećaj nastaje kada čarobnjak za to bude kažnjen i proteran, pa reši da se osveti kralju i preotme mu prelepu ćerku, arabelu. osveta, u početku, uključuje to da černodejec iz svog zamka emituje nakaradne verzije bajki (prethodno magično uzevši lik našeg majera). to dovodi do rusvaja u svetu bajki, arabela sa svitom dolazi u naš svet da sredi stvari, tu se zaljubi u majerovog sina, a zapetljancija je u tih 13 epizoda od po 25 minuta više nego što biste verovali da ih fizički može stati! stalni preokreti i komplikacije, kao i cliffhangeri, glavno su obeležje dramaturgije ove serije.

međutim, još i veću draž od pukih twistova pruža veoma fini humor koji prožima seriju, sa sjajno uhvaćenim paradoxima i apsurdno-grotesknim situacijama do kojih dolazi kada junaci sveta bajki dođu u naš košmarni, banalni, moderni svet – ali i onda kada arabelina zla (ali takođe vrlo sexy!) sestra odluči da 'modernizuje' svet bajki uvođenjem asfalta, fabrika, đubreta, reklama i ostalog sranja na koje se primila tokom kratke posete našem svetu. 300 čuda se izdešava uz pomoć 2 skoro svemoguća izuma: jedan je pomenuti čarobni prsten koji, kad se samo okrene na prstu, ispunjava svaku zamislivu želju odnosno pretvara koga god hoćete u šta god hoćete (iz čega sledi niz blesavih transformacija), a drugi je čarobni plašt čijim se zakopčavanjem prelazi iz jednog sveta u drugi. pošto i plašteva i prstenova ima samo 2-3, niz zavrzlama nastaje kada ovi padnu u pogrešne ruke i u pokušajima da se oni povrate, kao i balans između svetova.

duh serije je, predvidivo, na strani sveta bajki i mašte, a naš prikazuje kao jedno ne baš najsjajnije mesto, ali ipak takvo na kome moramo – uz pomoć mnogo mašte- da sebi skrasimo dom. takođe, svet dece i njihovog načina razmišljanja odlično je shvaćen i prenet, tako da uopšte nemate osećaj 'šta matori đokica zamišlja da bi njegov unuk voleo da gleda', već, naprotiv, vidite očigledno uživanje u detinjastim i zabavnim situacijama kod svih, a pre svega odličnih glumaca.

kasting serije je savršen – preslatka anđeoska arabela (kao mlada mira joković), komični trapavo zli čarobnjak (podseća pomalo na peru kralja s bradicom), i uber-smešni pan majer, koga igra veliki češki glumac vladimir mensik (koji me podseća, ne po fizionomiji, nego po ugođaju, na taška načića: hoću reći, dovoljno je samo videti ga, pa da je pola šale već gotovo! tako genijalan dead pan humor, tako sjajan understatement usred najvećeg ludila i najapsurdnijih situacija i stanja u kojima se on nalazi – to zaista treba videti samo zbog njegovih reakcija), zatim, tu je njegova žena-domaćica, koja neodoljivo podseća na radu savićević, itd. itd.

iako se nema utisak naročitog budžeta, sve je to sasvim korektno usnimljeno, sa solidnom scenografijom, kostimima i rudimentarnim ali ubedljivim efektima. ono što je najvažnije, serija obiluje magijom ljubavi i duše, odiše iskrenošću i posvećenošću, i time prevazilazi današnje nabudžene američke serije za decu i mlade, u kojima ispod preskupih kostima i cgi efekata ne kuca nikakvo živo srce. u ARABELI duha ima za izvoz. posebno je dražesna otvorenost za iracionalno i apsurdno: tu su nastavnici pretvoreni u mikija mausa i džinovskog leptira, tu je fantomas (!), tu je otac pretvoren u jazavičara (koji govori!), tu su kralj i njegova svita koji završe u ludnici, tu su čarobnjakove sluge od kojih jedan ima glavu na skidanje a drugi je nekakav spooky patuljak sa klikerima umesto očiju, tu su snežanini patuljci koji otkrivaju kupatilo i wc šolju koriste kao vodeni tobogan – i još milion ludorija koje su zaista neodoljive i simpatične.

dajte joj šansu: kvaliteti ove serije nisu vezani samo za nostalgiju – zaista ne bih mogao da gledam preko 6 sati serije da se radi samo o nostalgiji! ne, ovo je beskrajno zabavna i duhovita serija koja se s užitkom može odgledati i pod stare dane, nevezano da li još uvek verujete u bajke. ARABELA će zagolicati dete u vama, ako ga niste do sada ubili.

PS: od istog reditelja koji potpisuje ARABELU, vaclava vorličeka, pogledah i crno-beli igrani film KDO CHCE ZABIT JESSII aka WHO WANTS TO KILL JESSIE? to je sf komedija nastala 10ak godina pre serije, ali sa istovetnim konceptom, samo što ovde kalamburi nastaju kada se likovi iz STRIPOVA presele u naš svet (i govore isključivo u 'balonima'!), ali sa sličnim poentama kao ARABELA. vorlicek je na strani mašte, izmišljanja i luckastih svetova kakvi ne postoje, ali obogaćuju ovaj naš, prozaični, racionalni… ima tu zabavnih i bleskastih situacija, i film vredi pogledati (ima 3- po mojoj tarifi), ali sve je to sa mnogo više duha i lepote odrađeno u ARABELI.