SATAN'S SKIN, aka BLOOD ON SATAN'S CLAW

ĐAVOLJA KOŽA

Režija: Piers Haggard, UK, 1970

Scenario: Robert Wynne-Simmons

Uloge: Patrick Wymark, Linda Hayden, Barry Andrews, Avice Landone,Simon Williams…

Trajanje: 100'

Žanr: Horor

Englezi se mogu pohvaliti da su rodonačelnici gotskog žanra, pra-oblika današnje horor književnosti, a ni njihovi doprinosi filmskom hororu nisu zanemarljivi. Njihova bogata (pra)istorija i pagansko nasleđe, kao autentično engleski izvori horora, na žalost, retko su doticani i obrađivani, kako u književnosti tako i na filmu. U književnom hororu poneko osvrtanje na pagansku prošlost još se i može naći u pričama A. Makena, Šeridena LeFanua i M.R. Džejmsa (ili, u modernom hororu, ponegde kod Barkera i Kempbela); na filmu, čini se, Englezi su ipak više voleli da kroz fantastiku govore o drugim, dalekim i egzotičnim zemljama, ili da svoje priče smeštaju u istorijski neodređen i slobodan seting 'Engleske'. U najređim slučajevima, težili su da horor povežu sa represivnim strujama istorijski vrlo bliskog, viktorijanskog perioda.

Sve u svemu, može se govoriti o tri filma, nastala u Engleskoj, koja na različite načine pristupaju preispitivanju engleskog paganskog nasleđa i veštičarenja, i odnosa prema njima. Najbolji, najefektniji, tehnički i umetnički najkompletniji od njih svakako je ČOVEK OD PRUĆA (The Wicker Man, r. Robin Hardy, 1973.), o puritanski nastrojenom policajcu koji na škotskom ostrvcu istražuje nestanak devojčice a nalazi paganski kult. Druga dva su istorijski horori, smešteni u davnije periode: jedan je NEMA MILOSTI ZA KRVNIKA (The Witchfinder General, r. Michael Reeves, 1968.) i dešava se u 17.veku, tokom engleskog građanskog rata, gde bez uvijanja prikazuje užase lova na 'veštice' počinjene od stvarne, istorijske figure, Metjua Hopkinsa. Drugi film je, naravno, povod ovog teksta - poznatiji pod američkim eksploatacijskim naslovom BLOOD ON SATAN'S CLAW, njegov pravi, engleski naziv je i bolji i primereniji: SATAN'S SKIN. Pre no što se posvetimo njemu, vredi ukazati na činjenicu da nijedan od ova tri filma nije nastao u Hamer produkciji: prečesto se ona kod laika smatra sinonimom najvrednijeg u engleskom hororu, iako se u svim validnijim studijama upravo The Wicker Man i The Witchfinder General, kao proizvodi malih producentskih kuća (British Lion, odnosno Tigon), bore za titulu najboljeg engleskog horor filma ikada. U senci ova dva remek dela, Đavolja koža (produkcija: Chilton Films i Tigon British Film Productions Ltd.) naslov je nepravedno zapostavljen, i širem krugu fanova slabo poznat.

Film počinje intrigantno: momak, orući njivu, pronađe neobične telesne ostatke nečega između životinje i čoveka (naročito je grozan pre-fulčijevski krupni plan očuvanog oka u duplji, po kome gmiže poveći crv!). To je početak niza dešavanja podjednako neshvatljivih akterima kao i gledaocu: 'nešto' uplaši devojku na tavanu usred noći toliko da izgubi razum; ogrebavši, u mahnitosti, drugu ženu, učini da i ova postane neuračunljiva i da, prosto – nestane (do kraja filma ne sazna se ništa više o njoj!); na istom tavanu zlosrećnog mladoženju stežu neljudske kandže, a kad se odbrani nožem – shvati da je odsekao sopstvenu šaku. Lokalna devojka postaje zlokobna zavodnica, oko sebe okuplja decu iz sela, a sve to izgleda ima neke veze sa crnim krznom koje se javlja na telu nekih od njih… Tek u drugoj polovini filma razotkriva se jedan od originalnijih (mada, ne naročito smislenih) načina Sataninog povratka: on se 'rađa', deo po deo, kroz tela dece iz sela. Oni koji dobrovoljno odsecaju 'Đavolovu kožu' postaju (invalidni) članovi sekte, pa adekvatnih delova tela lišavaju one nevoljne da sarađuju…

Film je odlično režiran, gluma je daleko iznad proseka, likovi i situacije uglavnom dovoljno intrigantni da se radnja prati sa interesovanjem (što se ne može reći za većinu Hamerovih filmova, krcatih šablonskim likovima i situacijama lišenim svakog nadahnuća i saspensa): posebna prednost je u tome što se niko u filmu ne ističe kao glavni junak, odnosno heroj. Neki likovi su naglašeno ambivalentni, poput Sudije, koji na početku boravi na ivici parodije, da bi na kraju, prilično neubedljivo, kao od šale porazio Satanu. Osećaj autentičnosti perioda savršeno je postignut i na makro planu (kostimi, scenografija, šminka,…) i na mikro nivou (dijalozi, smisao za detalje u tadašnjim nazorima, običajima i ponašanju ljudi…), tako da je film lišen izveštačenosti koja preovladava velikom većinom Hamerovih 'gotika' ili holivudskih 'istorijskih' filmova, gde su samo makro-elementi 'autentični', dok su mikro-činioci 'modernizovani'. Umesto eksterijera snimanih u studiju ili njegovom dvorištu, ĐAVOLJA KOŽA je snimana na lokacijama koje još uvek raskošno dočaravaju lepotu nekadašnje zelene, agrikulturalne Engleske, sa senovitim putevima, bogatim oranicama i mračnim šumama koje kriju pred-hrišćanske bogove i demone.

Na žalost, zbog svega onoga što je pogođeno bez greške, teže padaju nedorađenosti koje relativizuju rečene kvalitete: najveći nedostatak je idejna nekoherentnost i nedorađenost scenarija. Za razliku od Rivsovog i Hardijevog filma, Hagardov, kako izgleda, nije dovoljno svestan svojih implikacija. Ambivalentno oslikani likovi čine se pogodnim za ilustrovanje (i kritiku) tadašnjih autoriteta, verske zatucanosti, psihologije i morala rulje. Sudija je u početku prikazan kao rigidan, uskogrud, ograničen, nekompetentan, gotovo-komičan, dok je Sveštenik još neodređeniji: mračnog i ispijenog lika, sa zmijom oko ruke, u jednom nadahnutom (ili sasvim slučajnom?) prizoru vidimo ga kako na čas veronauke ulazi iz djavolski-grimizno osvetljene crkvene prostorije, a kasnije na jedvite jade uspeva da odoli zavođenju gole, maloletne konkubine.

Niz drugih detalja kao da ukazuje na moderni, mladalački, anti-autoritarni, anti-zatucani stav. Recimo, u mračno-komičnoj sceni u kojoj grupa seljaka baca nabeđenu vešticu u vodu, radi 'testa' (ako pluta – veštica je, ako tone - nevina je); ona potone, i oni tek tada shvataju da su ubili nevinu ženu. Ali, kada se seljaci udalje, telo se pojavi na površini, i dobronamerni momak (orač s početka) je spasava – samo da bi se ispostavilo da je Đavolja koža i na njoj, i da je, implicitno, rulja bila u pravu. U još nekoliko slučajeva nalazimo situaciju poput ove, u kojoj se naizgled preispituje zatucanost i autoritet, samo da bi se ispostavilo da su nosioci reakcionarnih tendencija u pravu – što kulminira završnicom u kojoj Sudija sa dvoseklim mačem juriša i bez problema uništava Satanu i oslobađa zavedenu mladež. Zbog ovoga se film, u krajnjem zbiru, čini kao plod tadašnjeg (post-1968) trenda straha od dece i omladine, i osećaja sve većeg jaza između roditelja i njihove dece – osećaja gubljenja kontrole nad decom čiji ideali starijima postaju toliko neprepoznatljivi da bivaju identifikovani sa demonskim (Isterivač đavola, Predskazanje, Živo je, Ko bi mogao da ubije dete, Iza vrata, Antihrist, itd.).

Čak i ako na trenutak zanemarimo ideološku problematičnost, teško je preći preko nekih dramaturških i režijskih propusta: scenario je epizodičan, bez glavnog lika ili jasnog narativnog toka, i u tom vrludanju se likovi prečesto gube (Zašto prva 'žrtva' samo poludi i završi u ludnici, bez Đavolje kože? Gde i zašto nestaje ogrebana tetka?…) ili od komičnih naprasno postaju junački (Sudija, a u manjoj meri i pop). Scene strave su neujednačene: jesu nabijene natprosečnom zlokobnošću, ali su mestimično prekratke, zbrzane, sa potencijalom nedovoljno iskorišćenim, dok u nekim sluačjevima zaista zahtevaju preteranu suspenziju neverice. 

Školski primer: mladićeva nesuđena nevesta vidi nešto na tavanu, i poludi. To je dobro: volim kad ljudi polude od susreta sa velikim užasom, umesto da samo slegnu ramenima i nastave dalje. Njen momak iduće noći ode gore, čuje šumove ispod poda, i čini jedan od najuvredljivijih horor klišea: gura ruku u mrak da vidi šta je (iako ima sve razloge da veruje da je nešto opasno)! Naravno, neko čudo s kandžama ga napadne, on navali veliki sanduk na podne daske, a onda – možete li da verujete?!- 'ladno legne da spava metar dalje od tog očigledno neljudskog stvora!!!

Kraj filma je dramaturški najteže okrnjen, jer je toliko zbrzan da deluje 'nalepljeno', tj. u poslednji čas izmenjeno: ako i oprostimo preveliku elipsu koja usledi nakon odlične scene u kojoj Đavo dolazi po poslednji deo svoje kože, na nozi orača (što je minimalistički implicirano samo kroz sve glasniji bat koraka na stepenicama), poraz Satanista je toliko nevešto zbrzan da to nema pandana u istoriji horora: u jednom trenu, Satana je na vrhuncu moći, materijalizovan, jak, sa desetinama sledbenika, u sledećem- Sudija iskače pred njih, vitla mačem, i bez otpora, bez borbe, bez gušanja, natakne Princa Tame na sečivo, kao neko svinjče, i baci ga u vatru.

Kraj.

Kvaliteti ovog filma ipak su preveliki da bi se tek tako zanemarili: životnost i autentičnost mizanscena, odlična gluma, smisao za detalje, originalna premisa i redak osećaj opipljive korupcije i prodora Zla, sjajna muzika i zvučni efekti (glas Đavola u ovom filmu odrađen je vrstom distorzije kakvu nigde nisam čuo, i zaista je jeziv!)… Nažalost, idejna i dramaturško-režijska proizvoljnost umanjuju ove kvalitete, a dubiozni eksploatacijski elementi ih dodatno relativizuju (recimo: prelepa zavodnica Linda Hejden je, u vreme kada se potpuno gola pojavila u filmu, imala 17 godina; takođe, film sadrži predugu i nepotrebno brutalnu scenu silovanja druge maloletnice, i komotnije bi se smestila u hipotetični nastavak PLJUJEM NA TVOJ GROB nego ovde, gde ni na koji način ne služi priči, budući da je njeno silovanje proizvoljno i nebitno za dobijanje komada Đavolje kože…). Pomenuti nedostaci sigurno su zaslužni što je ĐAVOLJA KOŽA nepravedno zapostavljen i slabo poznat film, ali je zbog svojih još brojnijih kvaliteta svakako vredan pažnje ljubitelja horora.

Koliko mi je poznato, ovaj film nije prikazivan u Jugoslaviji/Srbiji, ali je zato u međuvremenu postao dostupan na divxu.

(Ovaj text prvobitno objavljen u magazinu ZNAK SAGITE br. 13)