ARO TOLBUKHIN: IN THE MIND OF A KILLER (2002)

Aro Tolbukhin: En la mente del asesino

  **(*)  

  3-  

kako ovo može da ne valja? režira ga čovek koji je potpisao TRAS EL CRISTAL, EL MAR i MOONCHILD, a podnaslov obećava da nas vodi IN THE MIND OF A KILLER?! ako neko može da uđe u um (serijskog) ubice, onda je to viljaronga – čovek koji je već dokazao da ume da zaroni u mrakove koje većina njegovih kolega i ne sluti, a oni koji ih slute ne smeju da u njih uđu dublje nego do kolena. uostalom, u svom prvom i najboljem filmu već nas je stavio u um ne jednog nego dvojice i to specifičnih i vrlo perverznih ubica!

avaj!

1) pre svega, ovo nije samo viljarongin film; njegovo je jedno od tri imena koja ga potpisuju kao scenariste i režiseri (preostalo dvoje su Isaac-Pierre Racine i Lydia Zimmermann – slutim da su to neki dokumentaristi a ne filmmejkeri). nisam uspeo da na netu pronađem detalje oko toga kako je film nastao, i koliko kome 'pripada' u tom triju (reklo bi se da je najveći deo viljarongin), ali sasvim sigurno je ovo najmanje njegov film od svega što je do sada uradio. zbog toga ne znam ni kolika je ni kakva je tačno njegova odgovornost za određene probleme filma. ono što je ovde odlično sasvim sigurno je njegovo, u to nema sumnje, ali…

2) forma je problematična: ARO počinje kao mock-dokumentarac, ali vrlo brzo 'rekonstrukcije' postaju sve duže i obimnije tako da se u drugoj polovini to pretvara u igrani film tek mestimično ispresecan ponekim 'svedočanstvom'. zbog ovakve iscepkanosti, ovo je jedna čudna nit-riba-nit-đevojka koja oscilira između hercogovskog dokumentarca, viljaronginske mračno-perverzne drame i – nekakve made-for-TV documentary channel rekonstrukcije u kojoj se previše razglaba ni o čemu i predugo se ništa bitno ne dešava.

foto: viljaronga, đenije:

3) ovaj ubica, naprosto, nije dovoljno zanimljiv! priča o njemu deluje mi nedokuvano, nedomišljeno, neubedljivo – a elipse i rupe u njoj izgledaju kao veštački, šićardžijski pokušaji da se mistifikuje nešto što u startu kao da nije imalo dovoljno osmišljenu supstancu. neću da spojlujem, ali kada se na kraju otkrije motivacija za njegove zločine, ona –bar meni – zaista nema mnogo smisla, a poenta priče o njemu mi izmiče. da li se htelo pokazati da je naš aro zlosrećni pion u rukama zle sudbine? da li se htelo reći da nikoga ne možemo do kraja upoznati ni razumeti? da li se htela parodirati tj. preispitati kvazi-dokumentarna forma, i zašto? previše je pitanja ovde, ali ne na onaj dobar, pametan način, kada gledajući imate osećaj da su sva ta pitanja deo jedne koherentne i smislene celine, pa makar vam taj smisao i izmicao. osećaj koji sam imao posle gledanja ovoga jeste – konfuzija koja je možda plod previše babica (tj. reditelja i scenarista), a možda je i plod sudara različitih ambicija koje ovim filmom nisu najsrećnije i najkoherentnije spojene u celinu.

uprkos gore rečenom, ARO je gledljiv film, mestimično intrigantan (naročito u scenama iz prvih pola sata), ponegde dražestan (kao u dugačkom crno-belom flešbeku na arovu mladost u mađarskoj u poslednjih pola sata) i simpatično perverzan (incest!), često i morbidan (ubijanje trudnica), i sa epizodama koje su mučne i teške kako to samo viljaronga ume da zacrni. u potonje spada, recimo, izvanredna, napeta i gadna scena u kojoj nekakvi vojnici upadaju u bolnicu u kojoj aro radi, tražeći kontrarevolucionare… 'gadna' je ne po onome što se vidi, jer najgore se dešava offscreen, koliko opštom inscenacijom koja po ko zna koji put pokazuje viljarongin vanredni dar da kreira ugođaj, atmosferu, ritam i intonaciju scene tako da vas reditelj potpuno ima u svojim šakama i može da vam radi šta god mu ćune.

još je mučnija i crnja scena u kojoj aro pretrpi vrlo tragičan i bolan gubitak – koji neću da spojlujem, ali scena njegovog suočenja s njim je zaista nezaboravna, i nije za osetljive.

za svaku pohvalu je i memorabilna morbidno-poetična, fascinanta scena pred sam kraj filma (a zapravo, sa početka zbivanja, jer prikazuje flešbek na njegovu mladost) iz koje je ova c-b slika: u pitanju je arova sestra/ljubavnica, čiju je venčanicu uhvatio plamen sveće…

prelepo.

bolno.

tužno.

tehnički fascinantno!

nemam pojma kako je ovo snimljeno – po svemu sudeći, neka osoba je zaista u zapaljenoj suknji strčala niz stepenice i kroz veliku salu dole sve do vrata, u jednom ili dva ne baš kratka niti jednostavna kadra!

šteta je što je sredina filma frustrirajuće razvučena, prazna, šuplja, i što nam ne kaže ništa naročito o onome što bi trebalo da je u središtu pažnje, a to je um serijskog ubice. vrlo malo od toga uma videćete ili osetiti u ovom filmu, uprkos mestimičnim jakim scenama koje bi bile još jače da su stavljene u neki koherentniji i smisleniji kontext.

dakle, uz upozorenje da se spremite na malo razvodnjeniju dozu viljarongine genijalnosti, ARO još uvek ima moju umerenu preporuku.

PS: obavezno ispratite odjavnu špicu – na samom kraju, nakon jedne ne baš naročite dečje uspavanke, čućete apsolutno predivnu narodnu pesmu čije je poreklo teško odrediti; zvuči neodređeno balkanski ili istočnoevropski. jezik mi nije prepoznatljiv, ne zvuči baš naročito mađarski ali možda ipak jeste: u svakom slučaju, toliko je dobra da ne smem da kažem koliko sam je puta već odslušao na repeat u poslednja 24 časa! pomislićete da nisam normalan! šteta je samo što je ta pesma daleko najbolja stvar vezana za ovaj film; kamo sreće da je ceo intoniran kao ta pesma - i tužan, i razigran, i prkosan, i zavodljiv…