Evo još jednog texta Ace Radivojevića, napisanog tamo negde 2002-03, u vreme kada su se pojavili dole-secirani filmovi.by ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ
Upravo izlazimo iz kvantitativno najplodnije srpske filmske sezone u poslednjih deset godina - perioda u kojem se učestalost smenjivanja novih srbioskopskih događaja mogla meriti samo sa rapidnošću menjanja stavova raznih portparola takođe brojnih predsedničkih kandidata. Ritam kojim je Matičevićev JEDAN NA JEDAN bio repertoarski zasenjen Lekićevim LAVIRINTOM, koga su iza prvog ugla munjevito spopali filmovi-blizanci -Milinkovićev MRTAV LADAN plus Zečevićeva MALA NOĆNA MUZIKA, kao i preteća Šotrina ZONA ZAMFIROVA- stvara utisak produkcione normalnosti svojstvene zapadnoevropskim kinematografijama.Taj utisak je ujedno i jedina normalna stvar vezana za ovu pojavu.
Ono što nije normalno je činjenica da ćemo, posle svih ovih premijera, biti suočeni sa bezmalo godinu dana repertoarske praznine glede domaćeg filma, kao i da će potencijalni gledaoci poslednja dva ostvarenja, posredstvom više nego sličnih paralelnih kampanja, po gradu loviti naslov MRTVA NOĆNA MUZIKA ili MALA NOĆNA LADOVINA. Najnenormalnije od svega je, da posle više od pola veka kinematografskog iskustva, ovdašnji filmotvori nisu otkrili čemu, zapravo, služi uloga dramaturga u filmskom procesu. Krećemo.
LAVIRINT Miroslava Lekića je preskupi, ambiciozni projekat već desetak godina u pripremi, navodno okultni triler koji izaziva nevericu i zaprepašćenje na više nivoa, ali ne zbog svojih okultnih i nipošto zbog svojih trilerskih dejstava. Mesečarska pričica prati sudbinu Popa, ustajalog beogradskog švalera, kockara i amaterskog pedofila sa pravoslavnom porodičnom tradicijom (Dragan Nikolić -u nastavku teksta: Grand Kafa) koji se vraća u rodnu grudu ogrezao u belosvetski blud, i tu se suočava sa gresima svoje lokalne prošlosti, iza kojih stoji mutna sektaška ujdurma. Grand Kafi, u neveštom imitiranju Zagora u šerlokholmsovskom vajbu, asistiraju njegov bata -stručnjak za ekspliciranje rupa u scenariju (Lečić -u nastavku teksta:ministar kulture) i nesuđeno sektaško žrtveno jagnje, pomamna maloletnica Tamara (Radivojević -u nastavku teksta: Zona Zamfirova).
Jedina pozitivna stvar u vezi sa LAVIRINTOM je pokušaj uspostavljanja izvesnog žanrovskog reda i atmosfere, kroz spajanje matrice penzionerskog generacijskog trilera sa ezoterijskim elementima. Upravo tu negde, okrećemo leđa razumu.
Ovo je film lociran u »moderno« okruženje, u kome su svi akteri uniformisani u YUMCO 1987 prugaste džempere, dukserice i kačkete, kao da su iskočili iz spota »Napile se ulice« Bijelog Dugmeta. Ovo je film u kome na bućkalo probrani akteri u flešbekovima što se odigravaju dvadeset godina ranije (Lutkić sa lošom perikom kasnije postaje Grand Kafa bujne kose, dok Kičić postaje Josif Tatić) takođe nose YUMCO 1987 garderobu.
Ovo je film u kome Grand Kafa i njegov stari drug u fensi kafiću sa džuboksa(?) slušaju Bajagu kao simbol njihovog, urbanog(??) Beograda, pa se onda spontano potuku sa ruralnim ćelavcima koji na istom džuboksu forsiraju neki gitarski industrial (???) umesto Cvijetina Nikića.
Ovo je film u kome dve hiljade godina star arijanski lavirint izgleda kao pomodni noćni klub bez paučine, a sektaši njime hode sa dvadesetofuntnim fenjerima iz Bergmanovog »Sedmog Pečata« umesto baterijskim lampama.
Ovo je film u kojem gotovo svaka replika izaziva neplanirani urnebesni smeh (iznenadna promena akademskog rečnika Sabljićeve u beogradski sleng, Grand Kafine džukačke starogradske doskočice, monolog ministra kulture o važnosti vere, lolitasta durenja erogene Zone Zamfirove itd. itd.)
Ovo je film čija se radnja proizvoljno pomera po željenim mestima poput trodelne mini serije, u kojem lik ima flešbek na prethodnu scenu, u kojem je dramska tenzija jednaka onoj da li će Đoša i Špic pronaći »Porodično Blago«.
Ovo je film čija tzv. napeta muzička podloga podseća na pokrivalicu reklame za ugašenu »ASTRABANKU«.
I, konačno, ovo je film čiji autori očito nisu gledali reprezentativan triler od šezdesetosme, jer da jesu, znali bi da zarad napetosti svaka pretnja mora biti ostvarena, a opasnost posvedočena. Znali bi da se arijanski sektaši ne oblače kao britanski batleri, i ne zatvaraju ljude iza zarđalih rešetaka poput Crvenih Mundira. Znali bi da, ako pretenduju da budu shvaćeni ozbiljno, moraju čitati Poa, Borhesa, Kinga i Barkera pre nego što krenu nesvesno da citiraju Velikog Bleka i Porodicu Kremenko.
Stoga, rezultat je negde iza nekog imaginarnog kanadskog TV filma iz 1985, bačenog pravo na satelitsku televiziju, u kome igraju sredovečni gubitnici poput Rutgera Hauera, Erika Robertsa i Mimi Rodžers, samo bez obaveznog eksplicitnog seksa. Lekićeva osvedočena zanatska kultivisanost (Dogodilo se na današnji dan, Bolje od Bekstva) se ovde pretvara u komatoznu uniformnost (vidi NOŽ) a zbunjujuća dramaturška gimnastika filmski neadekvatnog scenariste Igora Bojovića (NOŽ, NOŽ) biva ogoljena na ono što jeste - očajničke poteze zbunjenog miša u lavirintu. Ni publika nije završila na boljem mestu, ni u boljoj ulozi.
MRTAV LADAN Milorada Milinkovića-Debelog (inače, čoveka koji se pojavljuje ispod ćebeta na novogodišnjim orgijama pored Željka Mitrovića u drugoj priči omnibusa KAKO JE PROPAO ROKENROL), je već prijatnija kinematografska diverzija. Na tragu ponešto anahrone ILING komedije prelomljene kroz montipajtonovski duh i baraž tarantinoidnih Gaj Ričijevih vodvilja, ovaj filmić perfektnog kastinga je mogao biti poprilična lokalna senzacija, da komedije sa samo jednim lešom nisu postale izlišne posle Hičovih NEVOLJA SA HARIJEM, ali i Kočif-Klejnovih VIKENDA KOD BARNIJA 1 i 2. Da jedan leš više nikako ne može biti dovoljan za histeričan smeh, dokazuje divljački neo-vodvilj Toma Šulmana OSAM GLAVA U KOŽNOJ TORBI.
Kako bi srpska komedija dostigla takve vrhunce, mora, shodno zoološkom vrtu u kojem živimo, multiplikovati crnohumornost ovakvih uzora barem desetak puta i svemu tome dodati dosta sperme, krvi i primitivizma sa distancom. Debeli, rediteljski veteran kultnih postrok spotova devedesetih (Rambo Amadeus i još štošta) je odabrao umereniji pristup, što može biti okej, ali sa sobom, nažalost, nije poveo dramaturga. Tako se, od relativno zabavne, ritmički i operativno vrlo umešne prve polovine, film guši u drugom činu, gubeći tajming i odavši se proizvoljnosti pukog odmotavanja nepreglednih, a predvidljivih dešavanja.
Svejedno, Debeli pogađa u metu sa nekoliko, za žanrovski domaći film revolucionarnih transideoloških vinjeta-npr. dogovaranje dvojice seljačina Mande (eks JUL) i nesuđenog predsednika Bate (SPS) ko će ubaciti leš u hladnjaču koju vozi niko drugi do Nikola Pejaković. U zemlji u kojoj je jedini dosadašnji predstavnik ovog žanra tužni Milosavljevićev RINGERAJA, MRTAV LADAN je ogroman korak napred.
Muški slepstik par idiota koji barataju sa leševima se, samo sedam dana kasnije, ponavlja i u MALOJ NOĆNOJ MUZICI Dejana Zečevića. Ovde se visokonaponski neukus, ono što manjka u MRTAV LADAN, gomila poput BinLadenovih pretnji, ali opet uz neodgovarajuće dramaturško i pomalo lenjo i neispirisano rediteljsko vođstvo. Zečević se ponovo (posle DEČAKA IZ JUNKOVCA) ističe kao vodeći orkestrator YU popistične karnevalske frikšou šizofrenije, napravivši zgodno perfidan prikriveni rimejk sopstvenog KUPI MI ELIOTA, ovoga puta u gerilski-nezavisnoj, neobuzdano sirovoj formi.
Adrenalinska bestidnost Zečevićevih lokal-porno prostakluka u sebi spaja urnebesni amaterizam Jelićevog ŠPIJUNA NA ŠTIKLAMA i beskrajno zabavnu šega, šora, ševačku idiotiju Čalićevog IDI MI,DOĐI MI istovremeno pokušavajući, doduše neuspešno, da se približi urbanoj raspojasanosti Braće Fareli i eklektičnosti Braće Caker i Džima Ebremsa. Visoko problematični i većinski vidno improvizovani scenario se donekle može zanemariti zbog pomenutih -možda neplaniranih- reminiscencija na Jelića i Čalića, ali i prvenstveno zbog Gordana Kičića, hodajuće prirodne nepogode u ludom genetskom narkomiksu Džima Kerija i Čkalje.
Tekuća sezona je pokazatelj preovladjujuća tri trenda u vukovarskim ruševinama naše kinematografije:
1-skupi megalomanski projekti mutnih lokalno-internacionalnih ciljeva (LAVIRINT),
2-sramno jeftini nepretenciozni projekti vrlo jasnih lokalnih pobuda (MRTAV LADAN,MALA NOĆNA MUZIKA) i
3-Fantomske adaptacije neupotrebljivih srpskih klasika, nejasnih lokalnih poriva (dolazeća ZONA ZAMFIROVA).
Pobude, zapravo, nisu važne. Nedostaje samo kvalitetna dramaturgija, koja je najvažnija. A nje nigde nema.
Нема коментара:
Постави коментар