Evo podsećanja na još jedan text Ace Radivojevića, iz Onih Dana kada je pisao filmsku kritiku, odnosno iz vremena pojave ZONE.
ZONA ZAMFIROVA
Na početku dvadesetprvog veka, odavno značenjski mrtva i stilski pokopana proza Stevana Sremca nema nikakvog razloga za život niti šansi za opstanak. Kitnjasti lajt-boemski rukopis ovog autora, tvorca oduvek imaginarnog i nikada stvarnog frik-Diznilenda srpske ruralne pastorale, izgubljenog raja vlastelinskih babuskera što naivno spletkare, cakano idiotskih mladih parova rumenih obraščića i veselo intoksikovanih popova u pošaličkom vajbu, otapa se u radioaktivni otpad u sudaru sa realnošću koja se već pedesetak godina formira oko nas.
U Novom Srpskom Diznilendu(NSD), Mikiji uveliko diluju deci »smek«, Šilje ushićeno vitlaju motornim testerama, dok Paje mornarskom kapom užurbano brišu zakorelu spermu ratnih zločina. Literarni izvornik novog srpskog blokbastera, Sremčeva ZONA ZAMFIROVA iz moderne perspektive, ni narativno ni konceptualno, ni strukturalno, kao ni suštinski ne nudi ništa više od ubajaćene matrice američkog tinejdž filma osamdesetih, smeštenog u srednješkolski milje, gde se najprsatija i najbogatija »čirlidersica« koledža na jedvite jade smuvava sa lobotomiranim ragbi šampionom, siromaškom, dok se društvo odraslih poput B-52 survava na njih. Ali film koji je pred nama nije čak ni to.
Kako bi leprozni književni zombi Stevana Sremca ipak nekako filmski prohodao u osvit novomilenijumske histerije bilo je potrebno prigrliti neku od sledećih mogućnosti:
-1- Deliti besplatne halucinogene droge uz bioskopske karte,
-2- Deliti besplatne bioskopske karte uz halucinogene droge,
-3- Ubaciti vruću sekvencu lezbejskog seksa u Turskom kupatilu, i prekrstiti naslov u EROGENA ZONA ZAMFIROVA, kako bi se milje nekako približio kostimiranoj erotičnosti Tinta Brasa, italo-maestra softkora,
-4- Umontirati scene koreografisanih tuča u vazduhu i po livadama, u stilu hongkongških fajterskih filmova, kako bi se naivnost sižea uskladila sa naivnošću glume,
-5- Ušnirati šekspirovski tragični epilog tj.ukrasti rasplet ROMEA I JULIJE kako bi ZONA proradila makar kao neki deseti rentgen odblesak šmirantskih Kenet Braninih adaptacija Barda,
-6- Uposliti Sinišu Pavića kao scenaristu, Emira Kusturicu kao reditelja, Rome naturščike umesto glumaca i poroditi RTS sitkom -BOLJI ŽIVOT ZONE ROMFIRSKE,
-7- Uraditi sve nabrojano istovremeno.
...ali ne. To je nemoguće. To bi značilo primenjivanje svetskih kriterijuma na srpski filmski mikrokosmos koji priznaje samo kriterijum haosa.
Haosa u kome ovaj film režira i adaptira legendarni veteran Zdravko Šotra, po kuloarima poznatiji kao ŠOPOLA, Džon Ford bombardovanog RTSa, čovek-mit koji nas je dekadama iskusno filmski podučavao kako što ponosnije da volimo i branimo naših nekoliko domovina i još par lidera. To je naš stari dobri Šopola, čuvar Svetog Grala RTS ortodoksije, koji je za Tita i partiju pravio ikonične tevebioskopske gorostase poput IDEMO DALJE i OSVAJANJA SLOBODE (gde partizan Radko Polič završava ispod nekog drveta sa u čelo urezanom petokrakom od strane četnika, koji kao da koriste crveni flomaster umesto kame), zatim monumentalni ep BOJ NA KOSOVU za tada novopečenog Slobu Gazimestanskog (gde kamioni »Prve Petoljetke« jurcaju iza Kosovke Devojke, a odrubljena glava Cara Lazara svetli kao stona abažur lampa u »Jugodrvo« salonu nameštaja), kao i nezaboravni kemp-klasik za sva vremena BRAĆA PO MATERI, koji zaslužuje zasebnu knjigu kako bi se svojstveno sabrali svi njegovi dometi.
U šakama Šopolinim, koji je sa prethodnim LAJANJEM NA ZVEZDE dosegao svoju romantičnu, poznobaroknu fazu vraćanja naivnosti vlastitih korena, ZONA ZAMFIROVA postaje upliv u četvrtu dimenziju mrtvog lokalnog bioskopa, nepostojeći amalgam nečega što je davno postojalo između Vjekoslava Afrića i Soje Jovanović ali je na svu sreću i umrlo od ruke dobrog ukusa i modernijih kinematografskih tendencija. Ali, od Šopole pa do Ravne Gore, sve ovo puko razglabanje se pretvara u prah pred činjenicom da je ZONA dosad skupila pola miliona gledalaca u Srbiji. Tu dolazimo do ilustrativne konstatacije da nije problem u Ceci, već u sto hiljada ljudi na Marakani.
Ako circa pola miliona ljudi kontaminiranih latinoameričkim serijama želi grupno da se teleportuje u hiljadudevetstopedesetu godinu, niko ih u tome ne može sprečavati. Tragedija je u tome što teleport ne postoji. Vremenska mašina još uvek nije izumljena, i svi smo, nažalost zaglavljeni tu gde smo. Zato se domaća stvarnost i fikcija ne mogu vrednovati svetskim kriterijumima. Zato je sve što se ovde napiše tek treperavi komentar iz Crne Rupe ili patetični «zapis iz podzemlja«. Zato se ZONA ne može oceniti. I zato nam nema spasa.
NEOCENJIVO
Ovo je jedna od najboljih Acinih kritika...
ОдговориИзбришиdok bioskopima hara nastavak, da se prisetimo ovog acinog masakra nad originalnim blokbasterom!
ОдговориИзбришиJao, a baš sam hteo da te zovem da odemo do bioskopa i pogledamo remek-delo.
ОдговориИзбришиČini se da je Šotra čitao ovu kritiku i samokritično prihvatio Acin predlog broj 5 (predlozi za unapređenje Šotrinog stvaralaštva), pošto se u svom poslednjem projektu odlučio za ekranizaciju tragične ljubavi između našeg najvećeg pesnika-romantičara Laze Kostića i plemenite lepotice Lenke Dunđerski: Dakle, preporuka pod rednim brojem 5 glasi: „Ušnirati šekspirovski tragični epilog tj.ukrasti rasplet ROMEA I JULIJE kako bi film proradio makar kao neki deseti rentgen odblesak šmirantskih Kenet Braninih adaptacija Barda.”
ОдговориИзбришиDa, radi se o TV filmu/seriji „Santa Maria della Salute“. Ali ne, ja nisam gledao ovo čudo, kao uostalom ništa od Šotrinih uradaka nakon „Dnevnika uvreda“. Desilo se da sam premećući tv kanale uleteo, mislim u 2. epizodu serije i ostao tu nekih 10 minuta (do odjavne špice) ne verujući u ono što gledam. Takav diletantizam u svim sinematskim aspektima, vidljiv već u slučajnom desetominutnom uzorku, nije viđen još od filmova Ed Vuda. Mada, da ne grešim dušu, Edovi filmovi su barem jako zabavni i odišu posvećenošću, predanošću i ljubavlju koje ulaže filmska ekipa ograničena novcem i vremenom, i stoga krajnje iskreni i istiniti. Kod Šotre je sve lažno, izveštačeno, snobovski uglađeno, a krajnje jeftino. Posebno je loša gluma sa naknadno nasnimanim glasovima, koji nisu sinhronizovani sa slikom. Lenkino pevanje za klavirom je u svakom smislu „out of sync“. Ova scena je takav amaterizam, da u stvari postaje tragedija sama po sebi, koja zasenjuje uzvišenu tragičnost Lazine i Lenkine ljubavi. Epizodisti su tu preko volje, zainteresovani jedino za svoj honorar. Pametnom montažom bi se štošta od ovoga moglo sakriti, ali to se ne čini, već se gledaoci nebuloznim rezovima samo dodatno zbunjuju.
Zašto se u stvari ja ovim uopšti i bavim?! Pa zato što su me rezultati izbora podsetili na poslednji pasus gornje Acine kritike:
„Ako circa pola miliona ljudi kontaminiranih latinoameričkim serijama želi grupno da se teleportuje u hiljadudevetstopedesetu godinu, niko ih u tome ne može sprečavati. Tragedija je u tome što teleport ne postoji. Vremenska mašina još uvek nije izumljena, i svi smo, nažalost zaglavljeni tu gde smo. Zato se domaća stvarnost i fikcija ne mogu vrednovati svetskim kriterijumima. Zato je sve što se ovde napiše tek treperavi komentar iz Crne Rupe ili patetični «zapis iz podzemlja«. Zato se ZONA ne može oceniti. I zato nam nema spasa.”