INGLORIOUS BASTERDS (2009)

**(*)

3-

INGLORIOUS BASTERDS uopšte nije dosadan – odgledo sam 2,5 sata bez meškoljenja, a pošto sam u zadnje vreme vrlo živčan i smaram se lako na najmanji trag tupljavine, to nešto znači.

to NE znači da tupljavine ovde nema, niti da se ponegde nije mogla skratiti: jer ima je, i mogla je.

ali u 90% slučajeva bila je to gledljiva, simpa tupljavina i izdrkavanje ni izdaleka tako dosadni i savršeno nezanimljivi kao onaj kokošinji BANTER u DEATH PROOFU, koji su neki hvalili (?!).

dakle, ovo jeste jedan od slabijih tarantina, ali je slab na zanimljiv način.

ima nešto mudovito u toj premisi i celom filmu baziranom na poigravanju stereotipnim poimanjem nacista (i jevreja) – jer ovo je, kao i svi tarantinovi film, NE film o II svetskom ratu ili ne znam kakvoj istoriji i realnom svetu, nego film o FILMU.

sad, mr T nam ovde nudi jedan esej o jevrejocentričnim anti-naci stereotipovima u WWII flickovima – u suštini, ovo je, kao i KILL BILL, jedan REVENGE FLICK, samo što se ovde radi o osveti jevreja nemcima – kroz filmove, i čini mi se da je BASTERDS najpametniji upravo u onome što su mnogi okvalifikovali kao najinfantilnije – a to je parodiranje, tj do paroxizma dovođenje krvožednosti i osvetoljubivosti prosečnog gledaoca koji se bude pavlovljevski na samu pojavu naciste na ekranu, kao i svih onih guys on a mission flickova u kojima snaga i pamet pojedinaca i sitnih grupa dovode do krupnih prevaga u ratu (što, of kors, biva samo na filmu).

ovde je jedna od većih subverzija baš to što mr T zaobilazi te ionako naivne i smešne fore i fazone o provlačenju kroz obruč, i misiju svojih momaka od akcione pretvara u verbalnu. nije tu pitanje da li će naši uspeti da osvoje neko osinje gnezdo, da li će uspeti da iz zatvora oslobe peru ili miku, da li će im poći za rukom da dignu u vazduh skladište, most i šta ti ja znam – nego, da li će kroz dijalog uspeti da sakriju ili otkriju svoj pravi identitet (akcenat). u jednom ovoliko samo-reflexivnom filmu to mi zvuči kao smislen i logičan izbor.

mr T nam prodaje jednu krvožednu wish-fulfillment fantaziju ne samo o vraćanju švabama milog za drago, nego i onu ultimativnu – o ubijanju hitlera barem na filmu ako već to stvarno 'mi' nismo mogli (tj mi, saveznici: neka se ne uvrede oni iz naci država koji ovo čitaju, a koji ovim 'mi' nisu obuhvaćeni).

nije problem što je ovo esej maskiran u film, jer i KILL BILL je bio to – nego je problem što taj esej ne deluje domišljeno, dorađeno, i naprosto nije toliko zabavan kao KB (a šta pa jeste?), previše je razvučen i nema tako memorabilno nabijene set pisove. ovi ovde su malkice duži nego što je poželjno, ali ipak neki od njih vrlo dobro funkcionišu kao zasebne partije (osim uvodne scene u tom smislu bih istakao i zezanje mačaka i miševa u kafiću uzdravlje).

nema ovde larger than life likova na koje smo kod T-a navikli – sem jew huntera, svi ostali su nedopečeni, a fragmentarnost celine je ovde primetnija nego inače kod T-a, i kraj je prilično šupalj u smislu emotivnog naboja i involvementa, iako je možda i tomu tako baš zbog pomalo sadističke odluke da se nasmeje gledaocu u brk ne dajući mu ono što ovaj tvrdi da hoće, već ono što zaista hoće. ovo je film koji se obraća našem idu, koliko god se super ego na to gadio. zato sam i ja donekle podeljen, i ne mogu mu dati više od 3- jer sam tačno toliko uživao u filmu, odnosno tačno tako je priroda mog uživanja bila podeljena.