MILOŠ BRANKOVIĆ (2008)

KO JE TAJ J**ENI MILOŠ BRANKOVIĆ?

*(*)

2-

Najavljivan kao pripadnik tzv. 'Novog srpskog filma', ovaj naslov se inostranstvu nudi kao Who The Fuck Is Miloš Branković? To je pitanje koje s pravom sebi možete postaviti. Iako je odgovor tek marginalno zanimljiv estetski, ipak jeste sociološki.

Miloš Branković pati od standardne boljke novijeg srpskog filma: on ne želi, ili ne ume, da ispriča jednu priču. Ne, on hoće da nam ispriča šest priča, ali tu zapravo nema supstance za toliko, nego je to šest skica nalepljenih jedna na drugu da bi sve delovalo 'kompleksnije' nego što jeste. Ovde imamo i žanr (neo-noir), i art (film je crno-beo, ako izuzmemo mokraću i krv!), i društvenu kritiku (slom tradicionalnih vrednosti!), i angažman (prokleti NGO!), i ideje (zalepimo slomljenu ikonu!), i eksploataciju (obilje golotinje), i kritiku eksploatacije (skidaju se pretežno negativci u scenama koje treba da nam ih zgroze) i još koješta. Beograd je ovde Grad greha Roberta Rodrigeza ukršten sa njujorškim Novim Vavilonom Ejbela Ferare (još jednog religioznog eksploatatora golotinje), i taj spoj stripovske simplifikacije i artističke stilizacije mestimično čak i funkcioniše, dok ne počne suviše ozbiljno da shvata svoje milijusovsko desničarstvo.

M.B. je arhitekta, mladi čovek koji bi samo da pošteno zaradi za život i služi bogu i narodu. On je religiozan momak, što vidimo u sceni u kojoj tokom slave, dok pop blagosilja slavski kolač, on ne može da ga pipne svojim već okrvavljenim prstima. Pošto mu je pun kufer amoralnih nakaza tranzicionog Beograda, on ne okreće drugi obraz kada ga bog stavi na kušnju, već se laća pištolja (zgodno mu ga pozajmi deus ex machina krimi-prijatelj iz škole!) i umesto Hrista, on sledi – Radovana III i njegovu maksimu: "Da pobijem govna i gotova stvar!"

A 'govna' su, u eksplicitnoj nacional-tradicionalističkoj vizuri reditelja Nebojše Radosavljevića - lezbejke, pederi i ateisti, koje u naše lepo pravoslavlje donosi ološ sa Zapada. "Gledajte šta nam rade ovi stranci!" vrišti svaki histerični kadar filma. "Razoriše nam patrijarhat i familiju i krsnu slavu! Donesoše nam ateizam i kriminal i droge i ruske kurve i pedere i lezbače sa žbunjem dlaka pod miškama!" U poređenju sa ovim ksenofobičnim homofobičnim pamfletom čak i Bajićeve metafore poprimaju dašak suptilnosti, jer ovo je film u kome NGO 'Društvo Ateista' oblepljuje grad bilbordima s natpisom "Ko veruje – u zabludi je!" a memorijalnu ploču s imenom M.B.-ovog pretka koji je projektovao zgradu zamenjuju kutijom za kablovsku TV. Članovi tog Društva su lezbejke i SM frikovi (ko ne veruje u boga, taj je degen, sugeriše nam Radosavljević po uzoru na aktuelnu srpsku veronauku), a najveću nakazu od svih igra Boris Komnenić kao mentor koji krade rad svog studenta. Da bi se naglasilo koliko je to ogavan čin, zli profesor je prikazan kako se incestuozno guziči sa sopstvenim sestrićem. Zato će, zajedno s momkom, umreti nimalo pravoslavnom smrću...

Kada se ispod ova tri filma koja su se pojavila jedan za drugim (ZAVET, NA LEPOM PLAVOM DUNAVU i M.B.) podvuče crta, iza naizgled heterogenih estetika i storija dobijamo sliku zastrašujuće uniformnu u svojim idejnim implikacijama: MI smo čisti i duševni i veri naklonjeni, ali dođoše ONI i donesoše Sodomu i Gomoru među nas. Jedini spas: povratak selu, crkvi, grobovima dedova. A svima NJIMA – "j*baćemo mamicu!" Ako nikako drugačije, a ono – ovakvim filmovima!