ZAVET (2007)

MOJA TURBO PRAVOSLAVNA SVADBA

**(*)

3-

Kusturica u Zavetu napušta svaku pretencioznost, i snima film za svoju dušu ne obazirući se ni na koga. Gotovo autistička samo(za)dovoljnost je deo njegovih ambivalentnih kvaliteta, jer, ako ništa drugo, Zavet barem vrca od sumanute energije i nesputanog ludila koji proizvode grešno zadovoljstvo srpskog pravoslavnog slepstika.  

Na bizarnoj tromeđi magijskog realizma, novokomponovane komedije i kliničkog kartona RTS-ove "Srbije danas", to je film koji se gleda izbečenih očiju i razglavljenih vilica jer vas od samog starta (uz hit: 'Moje je srce violina – što ga diraš kad ne znaš da sviraš!') bombarduje prizorima i situacijama kakve možete sanjati samo ako zadremate truckajući se u međugradskom autobusu dok se mešaju zvuci turbo folka koji sluša vozač i Sekuline Ženidbe koja igra na malim ekranima 'Srbo-Trans' prevoznika.

To je film u kome golobradi dečak silazi s planine u grad da proda kravu a kupi sebi ženu i ikonu (!), u kome razulareni Miki Manojlović hoće da u nekoj palanci podigne nove Kule Bliznakinje ali završi osunećen makazama za štrojenje goveda, u kome ljudi neprestano lete gore-dole i levo-desno, što ispaljeni iz topa, što uz pomoć konopaca, što naduvani poput balona u nekom crtanom filmu Čaka Džonsa... A sve to uz stalnu zvučnu podlogu furiozne turbo-harmonike koja je odavno postala saundtrek naših života. 

Nemanja Kusturica zaranja u srpsko kolektivno nesvesno i snima kvintesenciju apsurda i haosa: to je orgija iracionalnog, vulgarnog, infantilnog, patrijarhalno-pravoslavnog Weltanschauunga koja je tako tipično, prepoznatljivo srpska. Kusta nacionale nam je pomno opipao puls i najzad isporučio film kakav zaslužujemo da gledamo u autobusima 'Kosmo-transa' i o novim godinama i većim verskim praznicima vo vjeki vjekov, amin.