De spectris et apparationibus.
Summa diabolica.
La haine de Satan.
Steganografia.
De consummacione saeculi...
Ima nešto neodoljivo fascinirajuće u samim ovim naslovima, i uopšte u tematici okultnih spisa koji kriju zabranjene tajne. Ovu antikvarnu tematiku u okviru književnosti verovatno je inicirao M. R. Džejms, najugledniji engleski pisac priča o duhovima s početka XX veka, a fiktivni (?) Necronomicon H. F. Lavkrafta i dan danas zaokuplja maštu bezbrojnih obožavalaca okultne i horor literature. Pisci horora su se poigravali intertekstualnošću, fiktivnim i pravim citatima i aluzijama decenijama pre no što je tzv. ''ozbiljna'' (a naročito postmodernistička) književnost otkrila potencijale ovakvog pristupa. Klub Dima (Narodna knjiga, 2001) španskog pisca A. P. Revertea, bestseler u dobrom delu sveta – nedavno objavljen na srpskom – bavi se sličnom tematikom na način koji bi da spoji ove dve grupacije – ''trivijalnu'' sa ''visokom'' književnošću.
Glavni junak romana je Lukas Korso, poznavalac retkih spisa i antikvitetnih knjiga koga bogati kolekcionar angažuje da utvrdi autentičnost sva tri postojeća izdanja srednjevekovnog grimoara pod nazivom Delomelonicon, koji u sebi navodno skriva tajnu prizivanja đavola. U toj potrazi mu se ubrzo pridružuje i tajanstvena devojka demonske lepote, a put koji vodi preko pola Evrope –od Španije preko Francuske do Portugalije- biće posut leševima nekih od kolekcionara. U čitavu priču je na neki način upetljan i nedavno pronađeni rukopis jednog neobjavljenog poglavlja iz ''Tri musketara'' Aleksanda Dime, a dešavanja u romanu kao da reflektuju neke momente zapleta ovog XIX-vekovnog bestselera...
Ako vam ova fabula zvuči poznato, to je zbog toga što je pre par godina Roman Polanski po ovoj knjizi snimio film, a ovaj se –eto slučaja- kod nas prikazivao skoro u isto vreme kada je i knjiga objavljena, dakle decembra 2001. Film, ipak, nije ''istoimeni'' kako izdavač tvrdi na poleđini knjige, jer mu je naslov Deveta kapija (The Ninth Gate, 1999) ali dobro sad, ne mora ni izdavač baš sve da zna. Baš kao ni prevodilac (Jovanka Ilić-Rodrigez), koja ozbiljno kuburi sa nekim poznatim imenima, pa tako nalazimo Pola Moranda (treba: Moran), De Busija (De Bisi, naravno) i Eženu Grande (kod nas ipak poznatiju kao Evgenija Grande), dok su neka engleska imena pretvorena u francuska, pa Rodžer Ekrojd postaje Rože, a čuveni glumac Čarls Loton postaje Šarl. Ako se ponečemu od ovoga i može progledati kroz prste, šta reći na to da u knjizi bar dva puta nalazimo oblik ''nesumljivo'' (sa LJ!), a na jednom mestu prevodilac priznaje da nema ''pojima'' (sa I). Sem toga, reč 'folio' koja označava jedan format knjige ona prevodi kao običnu foliju a vrhunac su rečeničke konstrukcije poput ove: ''Zatim se zagledao prema ulici, ljut i zadovoljan, koju je prešao pod snajperskom paljbom'' (str. 21)! Zbog ovakvog prevoda nije lako oceniti kolika je zasluga samog pisca što poneki dijalozi ili opisi na srpskom deluju pomalo izveštačeno i neprirodno.
Ono što je izvesno jeste da osnovna boljka ove knjige počiva u njenoj žanrovskoj neopredeljenosti između dominantnog krimi-trilera i nesumnjivih elemenata okultnog horora kao i u piščevoj neravnoteži između ''trivijalnog'' (žanrovski elementi, struktura zapleta, pričanje priče...) i ''umetničkog'' (ideja, postmoderne aluzije, podtekst...). Reverte je pre svega pisac popularne književnosti (njegov triler roman Slika flamanskog majstora takođe je ekranizovan u film koji se mogao videti i kod nas), ali se čini da je u ovom romanu imao ambiciju da dostigne nivo jednog Umberta Eka, koji se u Fukoovom klatnu majstorski poigrao sa sličnom temom i idejom. Eko je čak i lično prisutan u jednoj epizodi u Klubu Dima, ali to je otprilike sve od njega (i njegovog spisateljskog dara, originalnosti, i idejne kompleksnosti) što ćete u ovom romanu naći. Stoga je Reverteovo menjanje pripovedačkih tačaka gledišta (između sveznajućeg naratora i jednog od učesnika događaja) nesvrsishodno i izveštačeno a njegova eksplicitna poigravanja sa pozicijama pisca i čitaoca, i čitaočevog pred-znanja i očekivanja ometaju narativni tok umesto da ga potkrepljuju i da mu služe (kao što je slučaj, recimo, u majstorskom postmodernom horor filmu Vrisak), pa tako na kraju čitava triler-dimenzija biva potkopana i razvodnjena iako je sve vreme bila dominantna, što bitno umanjuje efekat.
To, praktično, znači da ukoliko posegnete za ovom knjigom kako bi vam bio jasniji dvosmislen i pomalo nagao (?) završetak ekranizacije R. Polanskog bićete samo još više zbunjeni – ali ćete bar više ceniti filmsku verziju (koja obično nailazi na prilično podeljene, ali uglavnom slabe kritike). Polanski, kao neko ko je antologiji filma već podario jednu izuzetnu ekranizaciju romana "đavolje" tematike (Rozmerina beba, Ajre Levajna), umeo je da iščisti neke nedostatke romana kao što su puno praznog hoda, žanrovska neopredeljenost i rasplinutost atmosfere, ali je na kraju i sam bio sputan sopstvenom pretencioznošću i nedoslednošću. Svejedno, njegov završetak –potpuno različit od onog u romanu- ima više smisla (verovali ili ne) i bolje pristaje filmu nego li što način na koji je Klub Dima okončan pristaje knjizi.
Da ova kritika ne bi ostala sasvim na negativnoj strani (u koju čak nisu uvršćeni pozitivan lik ustaškog emigranta Grubera i nekritičko pominjanje ''srpskih četnika''...) mora se priznati da je Reverte solidan pisac, sa dobro zamišljenim i intrigantnim zapletom, te odličnim glavnim junakom koji čini da sa zanimanjem pratimo veći deo njegovih avantura sve dok na kraju ne shvatimo da dobar deo njih (čitava priča o Musketarima i Klubu Dima – što je Polanski mudro izbacio iz filmske verzije) nema skoro nikakve svrhe za glavni tok priče. Knjiga se dakle može čitati kao mestimično uzbudljiva ali ipak daleko razvodnjena verzija Fukoovog klatna (romana kome je, pored tematskih i idejnih preokupacija, blizak i po slabom prevodu), iza koje stoji tek delić onog poznavanja oblasti mistike i okultizma kojim je Eko baratao. Čini se stoga da bi ovaj roman bio daleko čitljiviji, uzbudljiviji i kvalitetniji da je pisac za svoje uzore uzeo pisce sličnih popularnih romana poput pomenutog Levajna, ili Dejvida Selcera (Predskazanje) i Džona Ferisa (Furija, Sin beskrajne noći...) i njima sličnih, umesto kvazi-postmodernih ''ozbiljnih'' ambicija kojima, čini se, ipak nije dorastao.
Нема коментара:
Постави коментар