ROMAN POLANSKI, Wanted and Desired (2008)

režija: MARINA ZENOVICH

****

4+

neki ljudi se rode pod nesrećnom zvezdom, ali roman polanski je zaista odneo šnjur.

kao dečak, doživeo da mu majku odvedu u aušvic i pogube je tamo, a on se sâm potucao, bez ikog svog, kroz ceo rat, zaviseći od milostinje sirotinje. nemački vojnici na njemu vežbali gađanje.

onda napravio neke zanimljive apsurdističke kratke filmove, a već prvim filmom (NOŽ U VODI) postigao uspeh, krenulo mu lepo, pozvali ga u london, snimio tamo 2 izvanredna filma – REPULSION + FEARLESS VAMPIRE KILLERS – kojima privukao pažnju holivuda i otišao u vavilon. tamo snimio svoj najbolji i najslavniji film, remek delo ROSEMARY'S BABY, postao celebrity prvog reda, prethodno već bio smuvao super žensku sharon tate, napravio joj sina – i sa tog trona sreće, bogatstva, uspeha, slave, blagostanja – skinula ga banda idiota pod komadom čarlsa mensona. trudnu šeron, u devetom mesecu, divljački izboli (uključujući nerođenog sina), kao i nekoliko njihovih prijatelja. svinje, indeed. period s njom kasnije je polanski opisivao kao 'the only time in my life when I was truly happy'. ova dirljiva izjava vidi se u ovom dokumentarcu, kao i podsećanje na slučaj menson.

neverovatna stvar – prosto da se čovek priseti onog dela iz KRALJA LIRA koji kaže da su ljudi bogovima 'like flies to wanton boys' – igračke za zabavu tih bolesnih gadova, tamo gore. ili dole.

umesto LIRA, polanski ubrzo snimio MAGBETA – i još par odličnih filmova, među kojima svoj najhvaljeniji (mada meni lično ne preterano drag) CHINATOWN (1974), koga ebert opisuje kao "a mainstream masterpiece that's as close as the movies ever get to perfection" (ja bih te reči radije primenio na ROZMERI, ali ko pa mene šta pita!) i najbizarniji THE TENANT (1976). i taman kad se činilo da je uspeo da se trgne od mrakova i apsurda koji su ga niotkuda opseli iz senke krebila mensona – taman kad se opet malo 'opustio', bogovi nađu za shodno da mu smeste novu zajebanciju.

13-godišnja lolita (vidi sliku), foto-model, koju je polanski imao da fotografiše za jedan magazin –nasamo- u vili džeka nikolsona: lepota, mladost, piće, malo tabletica i… eto belaja. dešava se svakome – a u holivudu se dešavalo i dešava još i mnogo gore od ovoga – ali polanski je tek tu najebo ko žuti. baš na njemu da se slome kola – u gradu greha, u kome su u šali govorili da su mu za tužioca dodeli mormona, navodno jedinog među tužiocima u celom LA-ju koji nije i sâm jebo neku 13-godišnjakinju.

e, ovo je dokumentarac koji se baš tim slučajem bavi sa vanrednom, zadivljujućom pažnjom, saosećanjem, objektivnošću ali i blaaagom naklonošću prema nesrećniku. mada, naklonost nije prava reč: stanje stvari je prosto takvo da, jednom kada se stvari poređaju jedne pored drugih i kada se slika osmotri iz svih uglova, vidi se da je stvar mnogo komplikovanija od pukog 'apsi matorog pedofila, ako je jebo curicu, ima da trune u ćuzi!'

stvari se obično predstavljaju pojednostavljeno – čak i na imdb-u u biografiji mu piše: 'kad mu zapretila ćorka, umesto da se suoči s optužbama, polanski pobegao!'

prc. ovaj film pokazuje da nije tako.

pre svega, polanski je bio dostupan vlastima punih godinu dana, tokom kojih je istrpeo neverovatna poniženja i šikaniranja u pokušajima da slučaj okonča što bezbolnije i po sebe i po žrtvu, koja od samog starta uopšte nije bila za to da se on proganja i apsi. bez obzira na taj sexualni akt, ona nije bila za osvetu, kažnjavanje u vidu zatvora itsl, već za neku vrstu nagodbe i uslovne kazne. uostalom, to i nije bilo silovanje, više jedno skliznuće u nepromišljenost kakvo svakome može da se desi, naročito u tim okolnostima.

ali jok, polanski je bio takav baxuz da mu je za sudiju zapao copina od sorte koju ja nazivam 'kafkin otac' – jedan od onih rumenih, jedrih, punokrvnih, krupnih, zdravih, fun-loving mužjačina koji samo čekaju da im u kandže padne neki oniži, krhki, nesigurni mali 'kafka' pa da mu jebu mamu. ukratko, sudiju je baš bilo briga i za žrtvu i za pravdu, celo suđenje je bilo šarada u kojoj se starao isključivo o svom public image limitedu, o tome kako mediji izveštavaju i šta pišu o njemu, sudiji. svi, ali apsolutno SVI sagovornici u tom slučaju koji su došli u dodir s tim idiotom opisuju identičnu sliku – samoživog, samoljubivog i bezosećajnog skota. tako ga opisuju novinari, tako ga opisuje tužilac, tako o njemu govori čak i žrtva, nekadašnja nimfeta a danas odrasla i zrela žena. baš niko ne nađe ni jednu lepu reč da kaže o njemu i o načinu na koji je vodio proces. na donjoj slici, sudija je ovo govedo skroz levo:

detalje o toj svinjoguziji videćete u filmu, neću da se ovde bavim prepričavanjem – ali ako pružite priliku ovom filmu, možda ćete promeniti mišljenje o tom slučaju i shvatiti kako je moguće da ne samo tužilac (!) nego i sama 'žrtva' explicitno izgovaraju: 'na njegovom mestu, svako bi pobegao.'

…'zahvaljujući' toj debeloj svinji od sudije – koji je mirno umro u dubokoj starosti bez ikakvih konsekvenci za travestiju od suđenja koju je izrežirao i za sjeban život i karijeru jednog od najvećih živih reditelja – polanski je postao nevoljni izgnanik, i sve do nedavno živeo u parizu. sve dok ga, prema još uvek aktuelnoj poternici, pre 10ak dana nisu uhapsili u švajcarskoj (bem ti neutralnost!), na nekakvoj ceremoniji na kojoj je trebalo da polanskom uruče nagradu za životno delo! zaista, apsurd do apsurda. ako ima neko da je, pored kafke, proživeo kafkijanski život – onda je to polanski.

istina, reći će neko, polanski je jebo mnogo bolje ženske, imao malo više sex & drugs & r'n'r-a od sirotog franca k., doživeo je dublju starost nego što je k. smeo i da sanja – a opet, sve što je stekao, stekao je samo da bi imalo šta da mu oduzme u totalno apsurdnim okolnostima. visoko je leteo samo da bi mogao još niže da padne. polanski je na svojoj koži, iznova i iznova, doživljavao sav sadizam kletve 'dabogda imao pa nemao'. kafka je još i dobro prošao prema ovome!

na žalost, život polanskog je toliko pun drame, tragedije, extrema i apsurda da je kao poručen za jedan izvanredan film – i ovaj dokumentarac je baš to. ovo nije puki 'talking head' filmić, nekakvo dosadno naklapanje i bla-bla-truć. iako ga potpisuje žena, i to –izgleda- bosanka, marina ženović, moram da skinem kapu pred svim zamislivim aspektima ovog filma: research je izvanredan, sa odlično odabranim exkluzivnim fotkama, insertima, dokumentarnim snimcima; razgovori sa skoro svim relevantnim svedocima i učesnicima su tačno po sred srede, bez zavlačenja (jedino bih voleo da je 'žrtva' pričala malo više); izbor inserata iz filmova polanskog je perfektan, a u jednom savršeno ironično-apsurdističkom slučaju, u kratkom filmu 'debeli i mršavi' sa samog početka karijere autor kao da je prejudicirao svoj nesrećni odnos sa stokom od sudije! bukvalno kao da ga je snimio da mu se nađe, 40 godina kasnije, da posluži u ovom dokumentarcu. čak je i ajfelova kula u pozadini, kao odredište njegovog bekstva...

ovo nije čovek da se smeje, nije da plače – a zapravo, tokom najvećeg dela filma ne možeš da ne poželiš oboje. komedijant slučaj se toliko iznazajebavao sa polanskim da to nije normalno – da ne spojlujem, detalje pogledajte u filmu. ali taj romanov talenat da bude u pogrešno vreme na pogrešnom mestu sa pogrešnim ljudima, da ga uslikaju gde ne treba, da ga uhvate kad ne treba, da ga zaskoče kad je najranjiviji, da ga sjebu kad je najsrećniji… to stvarno nema nigde.

malo je dokumentaraca koji umeju da izazovu tako širok dijapazon emocija kao ovaj: plakao sam, smejao se, vrteo glavom, kolutao očima, besneo, gadio se i gnušao, bio napet, uzdisao, nisam verovao dokle apsurd može da ide… i po tome, ova tragična priča neodoljivo podseća na najbolje dokumentarce w. herzoga – ne samo po spletu protivurečnih osećanja koja ćete imati dok gledate, nego i po ambivalentnoj tematici, komplexnom glavnom junaku, po tome što nećete znati šta da mislite, po nezaboravnim deonicama – najzad, po onome što je sva poenta svekolike ozbiljne umetnosti – da proizvede STRAH I SAŽALJENJE.

ko se ne naježi kad, u ovom kontextu, čuje naslovnu temu – 'uspavanku za antihrista' – iz ROZMERINE BEBE – nije normalan.

ko se posle ovog filma ne sažali nad polanskim, nije čovek.

jer, polanski – to smo svi mi.

samo što je malo kome dato da toliko krupno zahvati iz činije apsurda iz koje svi ionako kusamo.