HOLLOW MAN (2000)

HOLLOW MAN

iliti, u srpskim bioskopima, ČOVEK BEZ SENKE

ovo je text objavljen u listu PRESSING br. 35. decembar 2000, str. 37.

Pozicija stranca u Holivudu navela je genijalnog gastarbajtera, Holanđanina Pola Verhovena da se prevashodno posveti tematici koja nije ukorenjena u realizmu pojavnih oblika njemu strane kulture, pa tako u američkom delu njegovog opusa preovlađuju SF filmovi (ROBOCOP, TOTAL RECALL, STARSHIP TROOPERS). Fantastička vizura omogućila mu je da apstrahuje "realističnost" i posveti se istraživanju onoga što leži ispod površinske slike Amerike (bezdušne multi-korporacije, obezljuđena tehnologija, konzumerizam, virtuelna realnost, militarizam i fašistoidni totalitarizam), što njegove SF filmove čini efektnim i britkim satirama. S druge strane, njegova pripovedačka veština i vizuelna imaginacija pružili su uzbudljivost i spektakularnost prijemčive i za najšire mase u gotovo unikatnom spoju komercijalnog i umetničkog, žanrovskog i autorskog.

ČOVEK BEZ SENKE četvrti je Verhovenov SF film, oplemenjen uobičajenom dozom erotizma, akcije, napetosti, humora i brutalnosti, što je sve filovano nešto većom dozom horora. On je, istina, još u rodnoj Holandiji koketirao sa ovim žanrom (u horor-trileru ČETVRTI ČOVEK, 1984); a elementi horora prisutni su i u većini njegovih američkih filmova (frankenštajnovski motiv u ROBOCOPU, mutanti u TOTAL RECALLU, krvoločne svemirske bube u TROOPERSIMA, horor-triler tenzija u BASIC INSTINCTU – plus obilje krvavih scena i body-horror transformacija u svim ovim filmovima). Ipak, po načinu na koji su horor motivi neraskidivo utkani u SF-tkivo filma, ČOVEK BEZ SENKE je bliži naslovima – poput FRANKENŠTAJNA, OSMOG PUTNIKA i MUVE – koje s podjednakim pravom možemo svrstati u horor ili SF.

Baš kao i u pomenutoj MUVI Dejvida Kronenberga (autora Verhovenu bliskih nazora), u centru pažnje je faustovska figura naučnika koji svojim fantastičnim otkrićem zadire u božanske ingerencije, i pod čijim uticajem prelazi granice ljudskog. Brojne se paralele mogu povući sa MUVOM: experimenti sa majmunima, ljubavni trougao protkan ljubomorom, opčinjenost novim moćima sve do snova o natčoveku, transformacija koja nagriza um (i ljudskost) protagoniste, sukob sa voljenom osobom i završnica u kojoj uravo ona, žena, uništava transgresora. Na žalost, Verhoven - za razliku od Kronenberga - ne piše svoje filmove, a scenario Endrjua Marloua (END OF DAYS) je i glavni krivac što paralele s MUVOM nisu jos dublje i ozbiljnije, tj. što je ovaj film ostao bez prepoznatljive verhovenovske satirične oštrice i uopšte žestokog udara.

Dok nam Kronenberg daje zaokružene, žive i ubedljive likove čije motive razumemo čak i kad se s njima ne slažemo -likove koje volimo i za koje nam je stalo -Endrju Marlou u tome ne uspeva u potpunosti. Istina, Elizabet Šu igra jednu od onih žena kakve valjda postoje samo na filmu (em lepa, em pametna, pa još i energična, odvažna i snalažljiva) i njoj se nema šta zameriti: ono gde ova priča pada jeste lik dr Sebastijana Kejna (K. Bejkon). Isprva simpatičan u svojoj faustovskoj samouverenosti, on se vrlo brzo (i neubedljivo) od genijalnog naučnika preko banalnog voajera srozava na nevidljivog Fredija Krugera. Paralelno s njim se trivijalizuje i sav (bogati) idejni potencijal ove priče, do nivoa pubertetlijskih maštarija (što Verhovenu pruža priliku za nekoliko lascivnih voajerskih scena), a sva "idejnost" se svodi na eksplicitne reference u dijalogu na preuzimanjc božanskih moći, i na naravoučenije: prosečni žive duže (i odlaze kući sa ženskom).

Marlou nije sposoban da razume svog protagonistu, i zato ga svodi na klišetiziranog zlikovca iz jeftinih horora.Tragičan kraj naučnika u MUVI u gledaocu izaziva gorčinu pred jednom ljudskom tragedijom i pred nemogućnošću transcendencije smrtničkih, previše ljudskih ograničenja. Sasvim drugu vrstu gorčine izaziva lakoća sa kojom scenarista ČOVEKA BEZ SENKE bukvalno odbacuje svoj lik na kraju, i šutira ga u plamenove pakla. Đina Dejvis na kraju MUVE plače na kolenima, pošto nije bilo druge do da ubije (ostatke) svog voljenog: Elizabet Šu svog dragana baca u vatru sa stripovskim "Idi u pakao!" i na tome je izlišno dalje se zadržavati.

Na pozitivnoj strani ističu se pre svega odlična i dinamična Verhovenova režija koja izvlači maksimum iz te i takve priče, ipak sa samo nekoliko zaista nadahnutih rešenja koja nas podsećaju da ne gledamo film Renija Harlina ili nekog sličnog kompetentnog egzekutora. Specijalni efekti su zaista fenomenalni - štaviše, revolucionarni - i nude nekoliko nezaboravnih prizora. Izgled dr Kejna sa maskom i naočarima priziva pojavu NEVIDLJIVOG ČOVEKA iz klasične verzije Džejmsa Vejla - na žalost, još jednog dela toliko iznad nivoa ČOVEKA BEZ SENKE. Umesto za SF-horor-DRAMU, Marlou - a s njim i Verhoven - opredelio se za polu-svareni, nedomišljeni i polutanski SF-horor-SLASHER, i time je definitivno pokopao sve ambicije za nešto više od jednog solidnog bioskopskog filma.