Pusti pravog unutra, 2008

Upravo završavam ROMAN po kome je ovaj sjajni film napravljen, a kao idealna priprema za moj osvrt na KNJIGU, evo još jedne kritike tog filma, ovog puta iz pera crnogorskog kolege Aleksandra Bečanovića koji će nam se možda uskoro pridružiti kao saradnik, ili barem pozajmiti neke svoje napise da ih ja umesto njega okačim. Mislim da zaslužuju pažnju, tim pre što u Srbiji nisu dostupni (uglavnom su pisani za njihove VIJESTI). Sledi:

THE Aleksandar BEČANOVIĆ SHOW

Pusti pravog unutra, 2008

Da kreativna kriza već duže potresa horor, da je urgentni manjak svježih i intrigantnih ideja doveden do statusa samoočiglednosti najbolje se može vidjeti u tome da je možda i najmoćniji, semantički najpotentniji motiv koji žanr posjeduje, onaj vezan za figuru, odnosno metaforu vampira, u posljednjih desetak godina ili marginalizovan ili krajnje neinventivno korišten. (Kako nam svjedoče, između ostalog, Nosferatu, Vampyr, Horror of Dracula i Daughters of Darkness, vampirski filmovi su istorijski uvijek predstavljali odlučujuće prekretnice u žanru ili trenutak njegove pojačane estetske sublimacije.) Utješno bjekstvo u azijske storije o duhovima samo je za trenutak prikrilo posvemašnji deficit sa kojim se suočavao evro-američki horor koji nije bio u stanju da reaktuelizuje vlastito kulturološko, mitsko i žanrovsko nasljeđe, i time za sebe obezbjedi referencijalnost koja bi bila, u generičkom smislu, stravična, a u poetičkom istovremeno aktuelna i dalekosežna.

S obzirom da se radi o ostvarenju koje dolazi iz neočekivane zemlje kada je u pitanju žanrovska produkcija, Švedske, i filmu čija je idiosinkrazijska primjena generičkih sastojaka vrlo teška za oponašanje, pitanje je da li će majstorski Lat den ratte komma in (Pusti pravog unutra, 2008) Tomasa Alfredsona imati šireg pozitivnog uticaja na posustalu imaginaciju unutar današnjeg kanona strave i užasa, ali je nesumnjivo da se radi o djelu koje na upečatljiv i kompleksan način redramatizuje i redefiniše horor trope, dajući im novu simboličku prodornost i relevantnost. Rezultat je fascinantan, lirski nježan i eruptivno grub, neočekivano prisan i hladno alijenirajući: horor transformisan u melodramu odrastanja, drama o shvatanju što znači trpjeti bol u životu pretvorena u atipičnu vampirsku storiju, međusobna igra različitih žanrova i narativa koja obezbjeđuje za Lat den ratte komma in superiornu dubinu karakterizacije i antropoloških uvida. Kombinacija neki put i protivrječnih elemenata proizvodi izuzetno krhku i profinjenu simbolnu ekonomiju koja savršeno korespondira sa krhkošću neobičnih protagonista filma.

Lat den ratte komma in je priča o dvanaestogodišnjacima, Oskaru (Kare Hedebrant) koga zlostavljaju ostali učenici u školi a zanemaruju roditelji, i Eli (Lina Leanderson), djevojčici koja preživljava pijući krv drugih. Dvoje autsajdera osjećaju bliskost, to da se njihove situacije – iako se na prvi pogled jasno razlučene na distinkciji agresor/ žrtva – čudno podudaraju u socijalnom smislu, budući da su oboje lišeni razumijevanja i neophodne emocionalne podrške. Između njih se rađa očajnička veza koja ukazuje na depresivnost njihove pozicije, dječje izgubljenosti taman pred tranziciju u tinejdžersku seksualnost: koliko je ta granica opasna, traumatična, čak smrtonosna najbolje govori sekvenca koja je i dala naslov filmu u kojoj Eli – u skladu sa prepoznatljivim detaljem iz vampirske legende – mora biti dobrovoljno pozvana da pređe Oskarov kućni prag. Lat den ratte komma in i jeste film o granici koja odvaja različite ontološke regione, dobro i zlo, djecu i odrasle, ljubav i zločin, o užasu i zadovoljstvu u neminovnosti da se ta granica u jednom trenutku mora preći, što može biti i transgresivno i katarzično, otvaranje i zaliječenje rana.

U tom prostoru se i ogleda sva briljantnost odluke da se ritualizovani prikaz odrastanja smjesti unutar horor topografije, unutar vampirske konfiguracije, jer se baš tako naglašava i graciozna (i glacijalna, zbog snježnog pejzaža u kome se odvija radnja) sentimentalnost, i violentna ambivalentnost, i radikalnost odluka i bolna konkretnost tranzicije kroz koju će proći i Eli i Oskar. Mi zapravo gledamo ljubavni film koji svoju autentičnost duguje upravo neortodoksnoj žanrovskoj perspektivi. (Iznenadni i šokantni kadar dječjih genitalija koji je tu da bi sugerisao da je Eli u stvari kastrirani dječak, ipak ne može da naruši ovu sjajno profilisanu i erotski reduciranu heteroseksualnu rodnu dinamiku u filmu.) Ima nečeg izuzetno dostojanstvenog – još jedan dokaz inteligentnosti i stilske dotjeranosti koju emanira Lat den ratte komma in – što je emocionalno najdelikatniji film u svjetskoj kinematografiji u posljednjih nekoliko godina došao baš iz horora.

RocknRolla

Guy Ritchie 3.5/5

Dobro je. Guy Ritchie je na putu spasenja. Godinama je bolovao od opasne vrste privremenog slepila, koje je u strucnim krugovima nazvano MADONINA PICKA. Slepilo moze biti i trajno ako se odmah ne deluje na nervni sistem ugrozene jedinke ili subjekta, jer je opste poznato da je uzrocnik ove opake bolesti zenka-pijavica-vampir koja iskljucivo egzistira, zivi i deluje parazitiranjem i isisavajem bilo kakvog autorskog kapaciteta iz mozdog tkiva svog domacina. Za razliku od recimo sindroma ANALNI OTVOR DZEJ LO, koji iskljucivo i samo napada imbecilne subjekte koji umisljaju da poseduju neki talenat, Madonina Picka pazljivo i proracunato bira svoje zrtve zaslepljujuci ih svojim otrovom iz sekreta, stvarajuci privid ili nervnu iluziju kod domacina da on kao nesto stvara, dok u realnoj stvarnosti objektivno bolest stoprocentno preuzima sve individualne i intetlektualne funkcije organizma na kom obitava i posluje u skladu sa sopstvenim nahodjenjem. U proteklih 25 godina Madonina Picka je vrlo cesto napadala talentovane individue iz razlicitih sfera kulturnog i javnog zivota. Neke je trajno oslepila i onesposobila, neki su se svojim agresivnim pristupom i delovanjem Picku otresli, dok su neki eto poput Guy Ritchia, jednostavno i prosto imali srece, jer je parazit sam odlucio, iz krajnje nepoznatih pobuda da napusti svog domacina.
Guy Ritchie jos uvek nije potpuno progledao. Njegov povratak na vec oprobani gangsterski neonoir teren je dramski i dalje mastovit i inventivan, ovoga puta ne opterecen velikim zvezdama, ali predvidivost mu ostaje veliki problem, tako da u objektivnom sagledavanju ovaj njegov izlet je daleko inferiorniji u odnosu na prva dva projekta. No naravno treba imati u vidu njegovu dugogodisnju borbu sa opakom bolescu, te mu ja u buducnosti od srca zelim dobro zdravlje i puno profesionalnih uspeha.

FRIDAY THE 13TH (2009)

**(*) 2+

stvar je vrlo prosta: 80ih, kada su 'cvetali' džejsonovi đulići-uveoci bilo je vreme reganove amerike i debilne cenzure scena nasilja i sexa, tako da su jedine stvari vredne gledanja u tim produktima bile – osunećene. za razliku od toga, danas je u holivudu prisutna daleko veća tolerancija prema nasilju – hej, pogledajte samo to pomodarstvo torture porna! pogledajte kolike pare SAW serijal vrti! kakva sadistička iživljavanja se danas puštaju u 3000 bioskopa širom amerike – a pre samo 20 godina džejson nije smeo nekome ni u oko da brkne a da neki idiot s makazama ne skoči i to ne iseče iz filma, pa makar trajalo samo 2 sekunde!

pod rediteljskom palicom markusa nispela, koji je već uradio podnošljivo skrnavljenje masterpisa THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE tj. njegovu MTV-zaciju i reteradaciju i palatalizaciju (ali i torture-pornizaciju!) za današnju omladinu, imali smo sva prava da očekujemo ultimativni đejson-flick u kome će manijak moći bez zauzdavanja da se razmaše mačetom, ali, zašto da ne, i testerama, sekirama, vilama, kosama, harpunima, strelama, žaračima, kineskim štapićima, čačkalicama i ko zna čime sve ne! hej, đejsone, suprajz mi! bar što se tiče metoda za istrebljivanje bludne omladine mašte ti nije manjkalo! a sad kad je i tehnologija efekata uznapredovala, a cenzura dopušta mnogo više – hey, sky is the limit!

bar su tako naivčine mislile.

na žalost, limit je u mašti scenarista i ambicijama reditelja.

iako su obećavali ultimativni F13 – ta titula i dalje pripada IV delu.

najveći zločin ovog rimejka je njegova mlakonjavost u 'nasilje' departmanu; sisa još i ima, što plastičnih, što pravih, ali klanje je zaista uvredljivo nemaštovito. što se tiče ubijanja – ovaj F13 samo što nije PG-13. da, deco, markus nas je obmanuo i uvalio nam FG13!

u celom celcatom filmu postoji samo JEDNO ubistvo koje ima ghoul's seal of approval – jedna jedina situacija kada mi je srce zaigralo: kada đejson kroz rupu između dasaka na doku zabije mačetu u glavu curi koja se krije ispod, u vodi, i podigne je tako glavonamačećenu (usput otkrivši i njene sise iz vode). to je, otprilike, JEDINI nadahnut momenat u celom filmu. potražite ga na jutjubu da ne gubite vreme na sat i po nemaštovitog ostatka.

scenarijem i likovima neću da se bavim – oni su u F13 uvek bili nužno zlo, kolaterala, najnebitniji deo. ipak, glupo je što nimalo truda nisu uložili da đejsona uvedu u priču kako treba. jer, on je ovde manijak, 100% čovek, kao zombijev majkl majers. sa životnom pričom još glupljom od trailer trash majkla. naime, njegova mama je bila ubeđena da se mali retard utopio. nije jasno kako i zašto je to pomislila. otkud joj ta ideja? niko to ne zna. uglavnom, ona pokolje ceo kamp đece i instruktora u znak osvete za davljenje svog neudavljenog sina (gde je on bio za sve to vreme dok ona misli da je on udavljen?). njen neudavljeni sin se ipak slučajno (?) zatekne tu baš u trenu kad mu majka ostane bez glave, i ostatak života provede sveteći smrt osvetnice svog neudavljenja.

glupo, zar ne? ali, hej, koga je briga?! valjda su procenili da bi današnja omladina teže prihvatila zombi-retarda od 2 metra i 200 kila trulih mišića, pa im je ova tužna ruralna životna priča bila manje zlo. whatever.

nerazumevanja sopstvene formule se nastavljaju i u ovom rimejku:

1) džejson nikada ne bi u podrumu dva meseca čuvao živu curu u zatočeništvu, pa makar ona i ličila na njegovu kevu. to je debilni captivity relikt torture porna koji ovde nema šta da traži.

2) podzemni tuneli, raspadnuta rednečka straćara i prljavi podrum takođe su relikti iz wrong-turn-hills-have-eyes-rimejaka – potpuni promašaj! implikacija da su đejsonu potrebni podzemni tuneli? da su đejsonu potrebne jebene sijalice na svaka 2 metra u tim tunelima? da đejson ne vidi u mraku? zaista debilna slepački prepisana scenografija koja potpuno unižava ono što bi trebalo da bude ikonički lik!

3) previše drame! hej, narode, pa previše kenjate sa tim 'likovima' i njihovim 'pričama'! to je, kao, neki 'realizam': kao, ajde da 'upoznamo' topovsko meso! ajde da razvijemo 'simpatije' prema njima, da nas kao bude 'briga' kad ih potom đejson prikolje! ma daaaj, nispele, pa ti ništa nisi shvatio! koga bre zabole za bilo koga u F13 filmu? narod hoće što antipatičniju omladinu i što moćnijeg (i maštovitijeg) đejsona. to je SVE! zar je to tako teško shvatiti i primeniti? koga je bre briga za beskrajne trzavice i rasprave između 'likova'? pri tom, scenario je toliko glup i bez duha da čak ni svoja lažna obećanja ne ume da ispuni: npr. imamo tog lika u čiju vikendicu dolazi družina (tačnije, sve je tu od njegovog ćaleta-bogatuna). tokom celog filma se malo-malo pa napravi neki geg vezan za njegovu opsesiju svojim bogatstvom i bojaznima da mu neko ne izgrebe ili ošteti neki deo poseda. svaki pravi film buff očekuje pay-off u vidu pogibije tog lika koja bi trebalo da bude vezana za jedinu njegovu karakterizaciju: npr. da ga đejson nabode na jelenske rogove iznad kamina; ili da ga zgnječi preskupim džipom; ili da ga prelomi nadvoje preko preskupe heirloom stolice! ali ne. retardi koji su ovo pisali ga prosto nabiju na neke kurce koji štrče s nekog kamiončeta u prolazu, i to je to. nema pay-offa.

nema pay-offa ni u kom smislu. završna jurnjava je déjà vu iz bilo kog recentnog slashera. mehaničko protrčavanje kroz obavezna mesta, bez trunke zadahnuća. bez imalo duha. poigravanja. varijacija. iznenađenja.

gola šićardžijska rutina.

pri čemu je poslednja scena toliko glupa da nisam mogao da verujem: ladno su prepisali poslednju scenu iz kansinghemovog F13, ali ovde to NIJE SAN! đejson koji je sve vreme u filmu bio 'samo' volovska copina od 200 kila u poslednjoj sceni naprasno, ne znamo kako ni zašto, postane zombi (?) i, iako zatepan, iskoči da pridavi the final girl.

wow!

tko bi se pak toga dosjetio?
ne, ovo đubre zaista nije vredno ovolike priče. you get the idea.
ćorak, skoro potpuni.

ono što nije loše:

-đejson je dobro slikan i dobro se kreće u prvoj polovini filma; pred kraj postaje pozer, ali nispel ga ne prikazuje previše, a to malo što se vidi – deluje strašno.

-ubistva, iako su pretežno zbrzana i nenadahnuta, lepa su za videti. bar neka od njih.

-sexipil je solidan.

-sve je to dovoljno kratko i dinamično da se ne rasteže bez potrebe: 90ak minuta nepreterane patnje.

ipak, u krajnjem saldu, ovaj mediokritetizam je zaista daleko ispod onoga što smo danas, od ove ekipe, imali pravo da očekujemo. što je najzabavnije, STOKA je pohrlila u krdima na ovu orgiju retardacije, i po svemu sudeći, rođen je novi serijal debilnih F13 nastavaka.

pitam se da li će se neko setiti da je tom savini još živ?

FRIDAY THE 13TH SERIJAL

da se odmah razumemo: serijal F13 ima jednu stvar koja ga (u negativnom smislu) izdvaja od ostalih kultno-epskih serijala kao što su HALLOWEEN, HELLRAISER ili A NIGHTMARE ON ELM STREET… a to je da su pomenuti serijali začeti originalnim, svežim, odličnim filmovima koji su u vreme nastanka doneli nešto neviđeno, sveže, novo u žanru, a onda se nastavili promenljivo-slabim nastavcima, mada ne bez respektabilnih momenata (delovi 3 i 4, pa čak i 5 u serijalu ELM STREETA, part 2 pa čak i 3 u HELLRAISER-u, a sa najslabijim sikvel-skorom u HALLOWEEN-u, gde jedino osrednje-gledljivi 4. i 7. deo eventualno mogu da se navedu kao podnošljivi).

za razliku od njih, F13 je od samog starta začet kao nenadahnuti derivativni gimmick flick: bedasti oportunistički produkt šićardžijskog trgovca, šona kansinghema i kompanije, u potpunosti zasnovan na ejpovanju karpenterove HALLOWEEN formule prenesene u šumu pa filovane savinijevim kečapom i, mora se priznati, sasvim pristojnim set-pisovima. karpenter, krejven i barker su pomerili granice žanra; kaningem je lukavo, komotno upao u cipele koje su mu drugi razgazili – uključujući čak i savinija koga je romero otkrio i proslavio samo godinu dana pre petka u svojoj ZORI. kaningem je – gotovan. sve mu je bilo na tacni, on je samo brže od konkurencije unovčio dostupne elemente.

čak i kada se oportunistički razvio u serijal, F13 očito nije imao pojma ŠTA jeste, šta želi i kako to da izvede; nije znao da ceni čak ni svoje minorne kvalitete, i čitav se zapravo karakteriše - lutanjem. pogledajte samo to: serijal danas čuven po ubici džejsonu – u svom 1. delu uopšte nema džejsona nego njegovu ludu mamu, što deluje kao vulgarni antiklimaks kada se na kraju otkrije, i tek neznatno biva nadoknađeno njenim spektakularnim obezglavljivanjem i (tada) memorabilnim jump-scare twistom (koji je ukraden od de palmine KERI, btw). onda imamo 2. deo, u kome se najzad javlja džejson – ali sa jebenim DŽAKOM NA GLAVI! naravno, sasvim u duhu serijala koji nikada ni u jednom svom trenu nije mogao da se pohvali nadahnućem, i ovo je ukradeno – od daleko efektnijeg 'džaka' linčovog ČOVEKA SLONA. 

a koliki su kreteni u tim krađama najbolje svedoči to da nisu čak ni krali od nekih malo starijih i donekle zaboravljenih filmova, nego od onoga što je samo godinu-dve ranije bilo popularno. totalni bedak. koliko tvorci F13 nisu imali pojma šta rade najbolje govori i to što su dopustili da im tom savini izmakne, tj. što ga nisu kupili, ma za koje pare, za nastavke. kad u 3. delu džejson najzad pronađe svoj identitet i džak na glavi zameni hokejaškom maskom – čak i taj trenutak je odrađen mlitavo i nikako, bez nekog mitskog momenta oko nalaženja baš te i takve maske: on je, prosto, zatekne kraj jedne žrtve i stavi na facu. toliko. NARAVNO, hokejašku masku je samo par godina pre toga nosio psiho-ubica u jednom beskrajno boljem filmu – bleeder u ALONE IN THE DARK, ali… koga je briga? retardiranu ciljnu grupu kojoj se ovaj serijal obraća i dodvorava svakako nije.

koliko producenti i ostali iza ovog serijala nikada zaista nisu razumeli sopstveno 'čedo' i koliko su i sami bili zbunjeni i retardirani poput njega (malog džejsona) svedoče i ostali fundamentalni gafovi u serijalu: u 5. delu ubica uopšte nije džejson nego copycat (!); u 6. delu džejson je kid-friendly u zaista neverovatnom pokušaja dodvoravanja klincima (!); u 7. delu ubacuju ESP curu, ali ne radi de palminskih furioznih extravagancija nego zarad nekoliko banalnih stunt-akcija; u 8. i daaaleko najgorem delu serijala ambijent je debilno izmešten sa kristalnog jezera, i čitava ova misguided budalaština 'dešava' se na nezanimljivom brodu (sa završnih 10ak minuta na još nezanimljivijem menhetnu!); u 9. delu ponovo debilno bacaju džejsona u zapećak i film se pretvara u ružno slikanu i debilno režiranu travestiju HIDDENA a totalno pljuvanje sebi samima u lice je završni 'geg' u kome fredijeve 'kandže' odvlače džejsonovu masku u 'pakao'! 

o, da li je ijedan horor junak istrpeo OVOLIKO poniženja od strane sopstvenih tvoraca? najzad, u 10. delu džejson se pridružuje leprikonu i odlazi u svemir (kojom prilikom zli body snatchersi koriste šansu i dejvida kronenberga zamenjuju kreaturom koja nakon toga potpisuje budalaštine tipa A HISTORY OF VIOLETS i EASTERN PROMISES). u 10 ½ delu džejson se pridružuje ebotu i kostelu (iz priče d. tuševljakovića) i SREĆE fredija. nakon serije ćoraka, ovaj polu-podnošljivi film ronija jua još je i najbolji film sa džejsonom u ciglih 18 godina!

to će reći – najbolji još od JEDINOG pravog, dobrog filma o džejsonu: F13, PART IV; THE FINAL CHAPTER iz 1984.

ne samo što je tu neko imao dovoljno mozga da ponovo dovede savinija, nego se još niz faktora srećno poklopio da pruži ultimativni F13 experience: solidni glumci, pristojan reditelj (džozef zito, akcijaški veteran koji se ovde dobro pokazao), scenario koji izvlači maximum iz debilne formule i naravno- najvažnije, niz nadahnutih set-pisova koji su pravi smisao i jedini razlog postojanja ovog po svemu drugome savršeno nebitnog serijala.

(šta? hoćete sise i sex? eno vam ih u beskrajno većim količinama kod jima wynorskog! zašto gubite vreme sa ovim blink'n'miss F13 sisićima?)

          zbog svega gore rečenog, nemam ama baš nikakav odnos ni prema ovom serijalu ni prema njegovom glavnom 'junaku' – sem prezrenja. treba zaista biti retard sub-džejsonovskog tipa pa se oduševljavati ovim debilnim filmovima.

u suštini, ovaj serijal se može opisati kao PORKY'S sa klanjem. pri čemu je većina klanja žestoko cenzurisana. što nas ostavlja sa beskrajnim svinjoguzim PORKY'S deonicama da vrtimo palčeve kroz njih do sledećih par sekundi 'ubijanja'. premalo, rođaci.

jednostavna formula (nestašna omladina + droga + sex + alkohol + maskirani manijak = zabavno klanje polugole mladeži) mnogo bolje zvuči teoriji nego li što je kroz ovaj protraćeni serijal u praxi primenjena. zapravo, na nju se sa solidnim uspehom nabasalo u prvom delu (istina, bez maskiranog manijaka: ubistva su rađena kao da je u pitanju whodunit, a onda u debilnom kraju shvatimo da ubica nije niko koga smo do tada videli! budalaština sasvim na nivou ovog IM-BE-CIL-NOG serijala od samog svog začeća pa nadalje), a onda je svoju kakvu-takvu apoteozu dobila u IV delu.

koji nikada više nije bio dosegnut.

ni blizu.

čak ni u rimejku…