SHUTTER ISLAND (2010)

**(*)

2+

OVAJ RIVJU SADRŽI SPOJLERE VEZANE ZA KRAJ FILMA.

ZATO GA NIJE PREPORUČLJIVO ČITATI PRE GLEDANJA.

možda je bolje što nisam nedavno stigo da za blog napišem rivju MYSTIC RIVERA, mega-nagrađivanog i precenjenog filma k. istvuda, rađenog po romanu denisa lehana, tvorca pisanija po kome je, evo, i skorseze uzeo da snimi film. sad počinjem da uviđam patern tih lehanovih ekranizacija.

oba filma imaju velike twistove pred kraj.

oba nas navode da poverujemo u jednu priču, a onda na kraju otkriju da je to sve vreme bila neka druga priča.

u oba slučaja, ta prva (na kraju otkrivena kao lažna) priča daleko je zanimljivija (i ubedljivija) od one koja se na kraju razotkrije kao prava.

oba filma sadrže besramno patetična i trivijalno melodramatska preterivanja vezana za stradanje dece i posledične porodične patnje time prouzrokovane, uz mnogo trauma, lekova, suza, košmara i dugih zamišljenih izmučenih pogleda u daljinu.

oba filma traju po 2,5 sata svaki – što je u oba slučaja barem po 30-40 minuta više nego što je zaista potrebno.

oba filma trivijalnu melodramatsku suštinu pakuju u celofan 'respektabilnosti', manje ili više uverljivo glumeći da su zapravo ozbiljni filmovi s nečim na pameti, a ne predugački tupavi sumorni mazohistički twist-driven filmići.

i, naravno, oba filma sadrže neverovatno ogavnu ideološku agendu koju ću vam ja sada po prvi put razotkriti.

kratko poređenje:

MYSTIC RIVER govori o brutalnom ubistvu tinejdžerke gde sve ukazuje da ga je počinio čovek koga su kao dečaka oteli, silovali i 4 dana mučili neki ludaci. film nas navodi da pomislimo da je on zločinac, a onda na kraju pokaže da ipak nije, nego da su curicu ubili nekakvi klinci iz potpuno neubedljivih (i jadno 'obrazloženih') razloga, odnosno da je ono što je po svemu delovalo kao planirani i sadistički izvedeni zločin zapravo jedna bezvezarija za koju se niko nije ni potrudio da je uverljivom predstavi jednom kad se otkrije da se to tako desilo.

SHUTTER ISLAND je, navodno, o dvojici federalnih maršala (sic; citiram prevod) koji dolaze na ostrvo blizu usa obale kako bi istražili misteriozni nestanak jedne pacijentkinje iz super-mega-spooky ultra-stroge ustanove za najgore, neizlečive zlikovce. na kraju ispadne da se ništa od 2 sata 'akcije' koju smo pratili nije desilo, ili bar nije tako kako je bilo prikazano, nego da su to buncanja i deluzije jednog nesrećnika (da, to je baš ovaj federalac, igra ga leo di kaprio) koga bezuspešno tu pokušavaju da izleče, ali na kraju shvate da je lobotomija za njega jedini lek.

da, lejdiz & đentlimen, ovo je još jedan od onih smaračkih 'lagali smo vas sve vreme, ništa što ste videli nije stvarno, to je sve u nečijoj glavi' filmova. na svaki dobar u tom stilu (JACOB'S LADDER, THE FIGHT CLUB, HAUTE TENSION) dolazi bar tuce bezveznih. SHUTTER ISLAND je jedan od potonjih.

pokvarenost twista u MYSTIC RIVER je u tome što sve do otkrovenja na kraju ne postoji nikakav hint za nekog drugog zlikovca i neku drugu motivaciju od one koje se čini jedinom logičnom (od prezentovanih). na kvarno, pred kraj saznamo da je sve to s tim zločinom jedna tupava šarada bez trunke smisla. GOTCHA! zajebo nas lehan jer je tako pametan! mislim, pametan da ne igra pošteno, nego krije vitalne karte koje na kraju vadi iz rukava. uuu, al nas je zajebo!

pokvarenost u SHUTTER ISLANDU je u tome što se radi o nesnosno ofucanom twistu koji bi svako s malo mozga provalio već iz opisa radnje, ako ne iz trejlera – a minimum iz prve scene filma, u kojoj vidimo lea skroz sjebanog kako se gleda u ogledalo i kaže nešto tipa 'oh, this is terrible' ili 'this can't be true' ili tako neko sranje. hint: ako glavnog junaka u filmu za koji se već priča da ima neki twist upoznajete tako što on/a u prvoj sceni vrišti (THE OTHERS), budi se iz košmara (HAUTE TENSION), gleda se u ogledalo (MACHINIST) itsl. budite sigurni da se radi o 'nepouzdanom naratoru' – osobi čija ćete bulažnjenja da gledate tokom ostatka filma, dok se na kraju to ne ispostavi kao njena deluzija.

e, baš zato što je ta fora davno provaljena, pa još zato što sada imate jednu veličinu (waaaay precenjenu ako pitate mene –srećom, niko me ne pita) kakav je martin skorseze, onda s pravom očekujete da vas u 2010. godini, nakon 2-3 tuceta A, B i C filmića sa 'it's all in his/her head' twistom jedan velikan filma neće pokušavati da vuče za nos jednom tako otrcanom forom.

e, baš oće!

ali, optimisti među čitaocima ovoga se ne predaju i već ih čujem: čekaj, ok, možda je fora davno provaljena (još u priči 'događaj na mostu kod sovine reke' embrouza birsa, tamo pred kraj 19. veka!), ali kad se velikan filma (tm) poduhvatio te priče, mora da ona u njegovim rukama dobija neke nove dubine i širine i dosad neslućene dimenzije!?

patka.

nije da mi nije prošlo kroz glavu pitanje: šta će jednom velikanu filma (tm), autoru nekolikih klasika američkog i svetskog filma, da se pača u nekakav misteri triler sa horor elementima? nakon odgledanog nedela, javlja mi se samo jedna opcija: za pare. a prvi vikend je opravdao tu ambiciju: ovo je najuspešnije otvaranje koje je marti ikada imao. čestitam. jer, ako je imao neke druge ambicije sem te, žešće je omanuo.

SHUTTER ISLAND vas, dakle, sve vreme macolom u glavu udara – od prve scene pa nadalje – da tajanstveni pacijent br. 67 mora da je leo i niko drugi (jer, zaboga, čak i ne postoji crvena haringa nit alternativno rešenje te jebene misterije! ko drugi ako ne leo?) ali vi sve vreme odbijate da poverujete jer je to, naprosto, toliko glupo da bi čak i albert pyun možda dvaput razmislio pre nego vam uvali baš tog izdrkanog đoku, a kamo li marti, velikan filma (tm).

ajde da na trenutak manemo taj twist: ono što se nikako ne može oprostiti martiju, velikanu filma (tm), je njegova bizarna opsesija da meće lea u svoje novije (loše) filmove. nije leo čovek kriv što ima bebeću facu, ali come on, kolko god mu lepili lažnih brkova, kolko god znoja i ne znam kakve šminke stavljali na njega, on i dalje izgleda kao neko od one klinčadije iz BAGZI MALOUNA. ovde bre treba glumac koji može da ubedljivo predstavi unutrašnje boli, ali i prekaljenost životnim mukama– dakle, nekoga koga život nije mazio. svileni leo to ne može. kad on kaže 'ubijao sam ljude!' (vezano za njegove ratne traume, kad je zajedno s drugim usa vojnicima oslobađao dahau konc logor), dođe mi da se nasmejem (od muke) i kažem: 'ma kog si bre ti ubijao, balavče?' a pošto je leo u svakom kadru, praktično nosi ovaj film, takav kakav je, onda nema beganja: i to malo što ima da se nosi, pada zato što ga leo nosi.

neko vreme trajanja čini se da je SHUTTER ISLAND smešten u 1950-te s nekom poentom: kako bi prikazao revolucionarni novi momenat u zloupotrebi psihijatrije u totalitarne svrhe: naime, zahvaljujući saznanjima do kojih su došli naci 'naučnici' experimentišući na bezbrojnim ljudskim zamorcima u konc logorima, tačnije, zahvaljujući gostoprimstvu koje je amerika ukazala tim istim naci 'naučnicima' po završetku rata, došlo je do velikog napretka američke nauke, pa tako i medicine i psihijatrije. u to vreme je naročito često bilo korišćenje lobotomije za smirivanje najnemirnijih, 'neizlečivih' pacijenata. dakle, hladni rat, bihejviorizam, lobotomija, stvaranje ljudi-robota/zombija, ubijanje volje, ukidanje slobode, psihijatrija u službi totalitarizma, upoznaj ljudski mozak da bi ga lakše zauzdao i kontrolisao i tako te fore...

ovo se sugeriše time što početak filma uspostavlja vrlo nesuptilnu, explicitnu paralelu između nacista i psihijatara koji rade na šiter ajlendu: kroz kasting maxa fon sidoua za glavnog psihića tu, čije istaknuto arijevsko lice i držanje sugerišu evropsko (germansko) poreklo (a sličan zlikovačko-naci imidž ima i ben kingsli, sa bradicom i lulom, pravi europejski zločinac!), kao i kroz prvu scenu u kojoj fon sidoua upoznamo: leo ulazi u sobu, s gramofona se čuje muzika, pitaju se šta je to, dal je brams il šuman il mokranjac, a taj pajkan (makar i federalni!) kaže: ne, ovo je maler. sledi flešbek na scenu kada je leo (vojničina! oslobađa dahau!) upao u kancelariju direktora na dahau, gde se vrtela ta ista ploča.

znači, paralela je jasna: nazi = američki (?) psihijatri. kasniji razvoj (lažnog) zapleta ukazuje na to da je prava svrha te zlokobne gotske građevine koja korene vuče još iz usa građanskog rata (=dodatni hint o njenoj vezi sa silama uništenja, rata, a ne mira i lečenja...) da se tu experimentiše sa ljudima i da se stvaraju programirani poslušnici koji će onda da izađu na kopno i čine zločine koje zdravi ljudi ne bi mogli...

međutim, u twistu na kraju otkrijemo – u predugim i predosadnim scenama – da je sve to leo izmaštao, i da su nacističkoizgledajući psihijatri zapravo tu za njegovo dobro, požrtvovani i fini, jedva čekaju da mu pomognu, a pošto nema druge – ostaje jedino da mu gurnu iglu kroz nos u čeoni režanj, i tako ga 'smire'. kraj.

MYSTIC RIVER je imao 2 naravoučenija:

1) pederi su koren svih zala:

a) u prošlosti, 2 pedera otela nevinog dečkića s ulice i silovala ga 4 dana, a kad im pobego – odrastao u ruinu zauvek uništenu;

b) u sadašnjosti, 2 pedera iz čistog glupiranja i sasvim slučajno i bezveze žestoko umlatila i ubila nevinu tinejdžerku (samo zato što je htela da pobegne s bratom jednog od njih);

2) žena treba da bespogovorno sluša svog muža, da mu veruje do granica pameti pa i dalje od toga, da proguta svaku njegovu priču o tome gde je bio i zašto je zakasnio i zašto se krvav vratio kući u gluvo doba noći, i da ne posumnja nimalo u njega – inače, ima žešće da najebe, za razliku od žene iz pesme STAND BY YOUR MAN, koja podupire svog mužjaka-kriminalca-ubicu svom snagom svojih vaginalnih mišića. ona koja se drzne da posumnja u svog muža, završiće odbačena od svih, pa čak i od rođenog sina (!), a ova druga, koja se potpuno poda mužu koji je sinoć ubio onog drugog, čija žena nije verovala u njegovu fejk priču, ova druga ima da uđe u pop pesmu koja zaslužuje da se citira u celosti jer u sebi oličava istu muškošovinističku falocentričnu tradicionalističku ideologiju koju i lehan dosledno sprovodi kroz svoje knjižice. dakle, STAND BY YOUR MAN:

Sometimes its hard to be a woman

Giving all your love to just one man

You'll have bad times

And he'll have good times

Doing things that you don't understand

But if you love him you'll forgive him

Even though he's hard to understand

And if you love him

Oh be proud of him

'Cause after all he's just a man

Stand by your man

Give him two arms to cling to

And something warm to come to

When nights are cold and lonely

Stand by your man

And tell the world you love him

Keep giving all the love you can

Stand by your man

Stand by your man

And show the world you love him

Keep giving all the love you can

Stand by your man

(izvođačica ove čuvene pjesme je tammy wynette – savršeno white trash ime za farbanu plavušastu fuficu iz neke američke zabiti...)

znači, to je poruka koju nam je denis lehan poslao kroz svoju mističnu, a zapravo vrlo prozračnu i ideološki ogavnu zagađenu reku.

SHUTTER ISLAND ima još ogavnije naravoučenije. ono glasi:

ne brinite, deco. ujka sem vam želi dobro. to što njegova tvrđava izgleda tako gotski jezivo i mračno, to je samo kaobajagi. to što njegovi doktori liče na naciste je samo privid. to što se čini da njegove metode teže kontroli uma je fabrikacija zločestih rusa. ako vam se učini da vam ujka sem stavlja neke droge i čuda u to što jedete i pijete – ha ha, pa to su samo deluzije manijaka: ko bi zdrav tako šta poverovao? znači, vaše paranoje nemaju osnova; zajebite teorije zavere; sve je u redu sa svetom, a ako vam se učini da nije, onda je kvar na vašoj strani. poslaćemo vam lobotomijskog tehničara čim neki bude slobodan kako bismo vas oslobodili tih napornih i dakako mučnih slutnji i tlapnji.

jednom rečju: totalitaristički plot kontrole uma je samo halucinacija. no need to worry. nothing to see here. move along, sir.

čak i ako spadate u one idiote koji ne žele i ne umeju da proziru ideologiju i od filma traže 'samo zabavu' (u kom slučaju zaista ne znam šta tražite na ovom blogu i ovako duboko unutar ovog dugačkog texta?!) – dakle, u naivčine kojima filmovi služe samo za ubijanje vremena – ili barem u one kojima je više stalo do forme nego do sadržine - SHUTTER ISLAND se može okriviti za još nekoliko neoprostivih grehova:

-dramaturški, twist je preočigledan, i besmislen, tj. bez poente (sem one koju sam gore skicirao) + ostvaren uz pomoć varanja, na kvarno;

-kasting je loš, a pre svega leo kao taj životom-šibani a ipak još uvek dečački svileni pajkan kome nijedne sekunde ne poverujete;

-režija je prilično nenadahnuta (u poznijim delovima filma), ritam se raspada u poslednjih 40ak nepotrebno predugačkih dosadnih minuta, a skorseze poseže čak i za najotrcanijim, u SIMPSONIMA davno parodiranim, režijskim zahvatima: npr. kada leo, u flešbeku, u naručje zgrabi svoje troje mrtve dece (kad je bal, nek je s decu!) – skorseze ga odzumira iz vrlo visokog ugla, dok ovaj vuče: NOOOOOOO! uostalom, i njegovi ratni flešbekovi nisu mnogo suptilniji od onih (vijetnamskih) koje ima principal skiner iz SIMPSONA.

-misterija je umereno zabavna dok se razrađuje i dok se čini da će nešto od misterije uopšte biti; ali prilično brzo postane jasno da se ovde igra prljavo, da misterija neće biti ispoštovana (bar ne ona zanimljiva) i da ćemo umesto nje dobiti jedan smrdljivi mućak.

-melodramatična scena flešbeka u kojoj se leo, na kraju, priseća kako je došao kući i zatekao svoju poludelu ženu kako je udavila sve troje njine dečice u barici kraj kuće, zaslužuje da se pored antologije dosade nađe i u svakoj antologiji KIČA; mislim da bi se čak i tvorci španskih sapunica dvaput razmislili da li da baš troje dece udave ili je možda dovoljno jedno. ali ne, ovom sirovom lehanu malo je jedno dete: ILI TRI ILI NIJEDNO! (PS: zapazi da je i ovde krivac – pošto nije bilo pedera u blizini – ŽENA! da, žena je udavila ovu dečicu jer je poludela čekajući svog muža koji je stalno na putu. ali njegova krivica ostaje implicitna: ono što vidimo i što nam se urezuje u mozak je ova LUDAČA. da je više verovala svom mužu, da ga je snažnije podržala dok nije bio kod kuće, da je bila čvršći stub porodice dok je otac na službenom putu – svega toga ne bi bilo...)

-btw: izgleda da nikome sem meni ne smeta to što se na kraju ispostavi da je leo ubio samo jednu osobu (svoju ženu) u sasvim razumljivim okolnostima (zatekavši je kraj svoje troje dece upravo udavljene), i da zbog toga nema ama baš nikakve logike da on, takav, bude smešten na SHUTTER ISLAND, za koji nam je više puta naglašeno i pokazano da sadrži samo najokorelije, najzajebanije, naj-naj-najgore zločince koji postoje! rupa u zapletu, al nema veze, lehan samo sa rupama i varanjima i ume da konkoktuje te svoje debilne twist-pričice.

-zbog sveg tog bulšita na kraju, poslednja scena ostavlja vas savršeno hladnim i utrnulim baš kao i vaše dupe nakon 2,5 sata sedenja u stolici zbog OVOGA.

ne bih mogao čiste savesti ustvrditi da bi mi umesto još jednog gledanja SHUTTER ISLANDA lobotomija više prijala, i priznaću da je to filmić OK za jedno gledanje zbog intrigantne premise, dobre kamere i scenografije i nekoliko scena (nazi vagoni iz kojih se izlivaju gomile leševa; par vizija i košmara, itsl.) – ali sasvim sigurno nikada više neću poželeti da ga gledam. za razliku od MYSTIC RIVER, koji ima 2-3 spektakularne glumačke performanse (a i nešto življu režiju deda istvuda – recimo 3-4 odlične saspens scene!), SHUTTER ISLAND te svoje obeležene karte otkrije odmah, i nema ni formalne ni sadržinske kvalitete zbog kojih bi mu se vredelo vraćati. sve je to lepo i sjajno što marti daje omaž valu lutonu i robertu vajzu (spiralno stepenište iz HAUNTINGA prebačeno u svetionik ovde) ali isprazno je to i čak i ne dobacuje do vrhunaca svojih uzora.

znači, ne dajte da vam uvaljuju ovakvu kitu, mislite svojom glavom, ne primajte se na ovo samo zato što ga skorseze potpisuje, beslovesni 'kritičari' hvale a box-ofis aminuje.

stand by your ghoul.