BLOOD FEAST (1963)

KRVAVA GOZBA

(Blood Feast, USA, 1963)

Režija: Heršel Gordon Luis

 ** 

 2+ 

Nekoliko decenija po nastanku KRVAVE GOZBE, počele su da niču studije o ovom filmu, splatter-fenomenu koji je pokrenuo, kao i o čoveku odgovornom za sve to – H.G. Luisu. 'Biti vredan daljeg proučavanja, kao neka ogavna bolest je, valjda, nekakva čast,' kaže on. Režiser onoga što je zvanično priznato kao prvi splatter horor u istoriji ipak nije sklon iluzijama o sebi i svom delu, i sa lucidnim humorom posmatra akademske, semiološke studije svojih ranih radova od strane nekih francuskih autora: 'Pa, drago mi je da napokon saznam šta sam stvarno hteo da kažem.' Njegova primarna misija bila je manipulisanje gledaocem ('Ono što sam oduvek hteo je da kažem tom bezličnom stvoru koji gleda u platno: 'Ima da izađeš iz bioskopa pričajući sam sa sobom!'), a ima li zahvalnijeg žanra za to od onog najvisceralnijeg – horora?

Priča o nastanku KRVAVE GOZBE daleko je zanimljivija od samog filma, baš kao što i intervjui sa režiserom donose daleko više prosvetljenja od svih studija o njemu zajedno. Počelo je tako što je Luis sedeo sa svojim poslovnim partnerom i producentom Dejvidom Fridmenom razmišljajući – kuda dalje. Nakon što je 1960. godine sudskom odlukom odlučeno da filmovi o nudizmu nisu opsceni, nastala je poplava jeftinih eksploatacijskih filmčića (tzv. 'nudie flicks') čija je jedina svrha bila da usred jedne puritanske sredine profitiraju na želji (pretežno) muškog dela populacije da uživa u lepoti razdrljenih mladih (ženskih) tela. No, konkurencija je rasla i trebalo je naći nešto novo, odnosno nešto što mejnstrim studiji ne žele da pokažu, a niskobudžetska, nezavisna ('skin-dependent') konkurencija se još nije dosetila – nešto što publici još nije bilo ponuđeno. Odgovor je bio logičan – zašto bi se zaustavili na skidanju brushaltera ili gaćica: dajte da razgolitimo golotinju do krajnjih granica, i pokažemo ono što je ispod već gole kože, ispod bujnog mesa!

Tako je rođen prvi 'gore' film u istoriji.

Snimljen za četiri (!) dana, sa budžetom od 24.000 $ i sa neprofesionalnim glumcima, na samo nekoliko krajnje jednostavnih lokacija, film je ipak postao drajv-in hit i instant-kult klasik. Svakako, njegovi filmski kvaliteti nisu imali nikakve veze s tim. Ljudi su stajali u redovima dugim desetine metara ne zbog kvaliteta glume ili priče, već prosto da bi po prvi put na filmu videli prizore kao što su čupanje jezika, vađenje oka, odsecanje noge, vađenje mozga iz rascopane lobanje, krvlju oblivena tela zgodnih starleta... I na tom planu, film sigurno nije bio razočarenje. U vreme kada je veći deo niskobudžetske konkurencije, poput Vilijema Kasla ili Reja Denisa Steklera, svoje filmove snimao u crno beloj tehnici, a Rodžer Korman koristio boju radi slikovitih baroknih efekata svojih poovskih gotika, Luis koristi raskošni kolor kako bi publici u lice bacio eksplicitne, jarko osvetljene krupne planove unakaženih tela, otkinutih delova i prosutih iznutrica.

Bar na tom planu on i Fridmen (koji je kreirao reklamnu kampanju sa sloganom Uvrnuti, Grozni Drevni Ritual Užasavajuće Oživljen u Krvavom Koloru!) bili su pošteni: nema laži, nema prevare – sve se vidi! Današnjem gledaocu većina efekata u ovom filmu može delovati primitivno, ali za vreme kada su se pojavili (i za uslove u kojima su nastali) oni su sasvim zadovoljavajući. Uglavnom se sastoje od životinjskih iznutrica (za žestoku scenu čupanja jezika korišćen je ovčji jezik) i plastičnih odlivaka delova tela poprskanih jarko crvenom bojom koju je Luis sačinio i patentirao.

Film govori o egipćaninu Fuadu Ramzesu koji se u današnjoj Kaliforniji bavi pripremanjem hrane za razne proslave, a u slobodno vreme piše knjige poput Ancient Weird Religious Rites i pokušava da oživi drevnu boginju Ištar (koju predstavlja lutka-maneken ofarbana u zlatno i ogrnuta nekim krpama koje nemaju veze sa Egiptom). Za to oživljavanje potrebni su mu delovi tela mladih devojaka, i njegova nabavka istih sačinjava ‘meso’ ovog filma. Kosti (gotovo negledljivo dosadni deo) čine policijska istraga i Fuadovo angažovanje da obezbedi posluženje za proslavu 18. rođendana glavne junakinje...

Mal Arnold kao Fuad je, uz Tomasa Reinera (Blood and Black Lace), verovatno najgori glumac u istoriji horor filma, ali u jednom ovakvom filmu loša gluma čak dodaje nešto šarma, kad ga već nema u jezivo banalnim dijalozima ili nepostojećem 'body count' scenariju. Koni Mejson je takođe očajna kao nesuđena finalna žrtva, ali ona bar ima to opravdanje da je bila Plejbojeva 'drugarica' (playmate) i kao takva lepa je za oko. Šta reći o sirotom Skotu Holu budući da je on ni kriv ni dužan upao kao policijski inspektor kada se prvobitni glumac uopšte nije pojavio na snimanju? O nemaštovitoj režiji na granici kompetentnosti nećemo trošiti reči, kao ni o banalnoj, jedva funkcionalnoj fotografiji ili smešnom muzičkom skoru – sve ove poslove odradio je sam Luis, inače i producent filma i glavni autor specijalnih efekata (koji su, uostalom, i njegov kreativno najvredniji doprinos ovom filmu).

H.G. Luis je pošteno dao i najbolji sud o svom filmu: 'To je kao poezija Volta Vitmena – ništa ne valja, ali je prva od svoje sorte.' Kao začetnik 'gore' filma, brzo je doveo do imitatora kakvi su, recimo, pomenuti R. D. Stekler, Ted Mikelis ili bogohulno nekompetentni Al Adamson, no njihova jadnobudžetska sočinjenija nisu imala ni tog dementnog šarma, ni vickaste razigranosti, ni smelosti da idu tako daleko kako je Luis, u svom prkošenju svim zakonima dobrog ukusa, išao iz filma u film, sve do 1972. kada se od režije oprostio filmom GORE GORE GIRLS. Za nepunu deceniju od KRVAVE GOZBE režirao je 11 horora i bar još toliko seksploatacijskih, akcionih, delikventskih itsl, ali je u istoriju filma ušao pre svega zbog svojih splatera. Njihov uticaj postaće očigledan tek puno kasnije, u opusima talentovanijih filmadžija, poput Džona Votersa, koji se divio Heršelovom amoralno-ciničnom neukusu, Pola Morisija koji je naglasio kemp aspekte krvopljusne horor komedije u svojim verzijama Drakule i Frankenštajna, ili Sema Reimija i Pitera Džeksona koji su do krajnjih konsekvenci sproveli Luisovu poetiku lošeg ukusa.

U svetu niskobudžetske produkcije ideja je zlata vredna: treba umeti setiti se nečega pre konkurencije, i zadobiti gledaoca. Naravno, i pružiti mu bar deo onog što je obećano, kako bi se ovaj vratio po još. Gledaoci su sa KRVAVE GOZBE izlazili zadovoljni, jer su dobili šok, gađenje i užas u prizorima raskomadanog ljudskog tela, jednog od poslednjih preostalih tabua ljudske vrste, i tražili su još. 'Kada sam snimio KRVAVU GOZBU i kad sam počeo da zarađujem pare tim filmom, kazao sam, Hej, pogledaj kako je to jadan film. Šta li bi bilo kad bi snimili dobar film? I tako smo snimili 2000 MANIJAKA...'

Ostalo je istorija.