THE CLONE RETURNS HOME (2008)

aka Kurôn wa kokyô wo mezasu

Kanji Nakajima

**(*) 3-

ovo je jedan od onih zamornih fill-in-the-blanks filmova; taj pristup u načelu nije sporan, problem je samo što, za moj ukus, ima previše tih blankova (šupljina) u koje bi dokon i ničim-potaknuto dobronameran gledalac trebalo da isprojektuje u ono što mu scenarista i reditelj nisu adekvatno skicirali a kamo li razvili u iole koherentan kostur na koji treba slagati meso.

naravno, kako net rivjui pokazuju, prostota se da zaseniti dugim kadrovima i repetitivnim prizorima prirodnog zelenila u izmaglici i/ili pod sitnom kišicom, e ne bi li se tako na jeftin način prizvali tarkovski, metafizika i onostrano. sorry, guys, obratite se na šalter VALHALLA RISINGA ili barem VINYANA da vidite kako se to malo manje bleferski, a malo više ubedljivo obavlja. uvid u tuđe rivjue pokazuje overload prideva kao što su 'cerebralno', 'transcendentno', 'thought-provoking' i sl. ali, come on, ovo je jebeni film koji je producirao jebeni wim wenders, te se stoga može reći da me je 'lost at hello' čim mu videh ime na špici.

no, dopuštam da će mnogo više gledalaca poitati kad čuje njegovo ime nego otherwise.

KLON nije loš film, da se razumemo, a ocena 3- znači da je vredan najmanje još jednog vraćanja/gledanja, u nekoj daljoj budućnosti. premisa odlično zvuči kad vam je neko prepriča ili kad pročitate rivju na netu – astronaut strada u svemiru; kompanija ga klonira (valjda je tolko nezamenjiv da niko drugi do samo on može da odradi šta treba u svemiru – valjda je zato i stradao, što je tolko sposoban?!); avaj, tokom kloniranja probuđena su izvesna sećanja na detinjstvo originala, koja sad opsedaju klona, a tiču se pogibije brata blizanca za koju je, indirektno ali ne zaista, odgovoran preživeli brat.

avaj, sam film nije baš onoliko dobar kao onaj koji sam imao u glavi čitajući o njemu, a njegov najbolji deo je podugački flešbek na detinjstvo i tragediju utopljenog blizanca. veći deo onoga što se zbiva u sadašnjosti sastoji se u beskrajnom (skoro 2 sata) i savršeno mrtvosanom presipanju iz šupljeg u prazno, pri čemu se autor nije ni potrudio da stvori nekakav privid narativne logike svog 'zapleta' nego se stvari zabašuruju pod tepih sa izgovorom 'poetske fantastike'.

okej, ovo nije hard SF, i mene i ne zanima da mi neko objašnjava kako se čovek klonira i bla bla, ali fuck, ako već imam zaplet o korporaciji u posedu tako moćnog dostignuća kakvo je kloniranje ljuckog bića, očekujem da ta kompanija bar malkice pripazi na svog klona. pa i obično kuče da su klonirali, metnuli bi mu uzicu, a nekmoli kloniranom čoveku. ali jok. ovaj prosto išeta napolje, i ode baja da luta blatnim putevima detinjstva i ruševinama rodnog doma u izmaglici, a da ga nikakvi čipovi, GPS-ovi a kamo li agenti kompanije ne prate i ne jure. putuj, klone, igumane – široko ti blatno polje.

čak ni taj aspekt 'zapleta' (da anything goes zbivanja ovde nazovem tako) ne bi mi smetao toliko da ta bazanja po livadama ruralnog japana deluju iole pregnantna nekakvim značenjem ili poentom jačom od prozaičnih apstrakcija tipa: čovek u potrazi za identitetom or some such crap.

okej, fini su ti prizori prirode, kiše, izmaglice, oblačnih dana i ranih jutara, mlečno belih nebesa itd. sve je to oku (i srcu) mi drago, ali, avaj, na granici je ispraznog blefiranja ili barem praznoslovlja, i ne uspeva ni da se primakne veličinama jednog, recimo, SOLARISA. prizori u kojima klon u divljini nabasa na telo svog originala, u astronautskom odelu, lepi su na neki ženski (=površan, 'poetski', nenaučan) način, jer, naravno, ljudsko telo koje odpluta u svemir sa stanice, i privuče ga zemljina atmosfera, i koje na kraju padne na tlo – pa, braćo, ta šačica koja na kraju dospe do zemlje (ako išta dođe tako daleko) sasvim sigurno neće da izgleda čisto, glatko i neokrnjeno kako deluje u ovom filmu. trenje u atmosferi bi ga zapalilo, a gravitacija i tresak o tlo pri padu s visine od 100ak km (!) razbila bi ga u komadiće – ne bi ostalo ni za u šibicu, a kamoli čitavo telo, koje naš klon vucara na svojoj grbači po tim šumama i gorama japanske zemlje ponosne (što, kažem, LEPO izgleda, ali je poanta malkice isforsirana i – plošna).

možda bi nešto bolja muzika malo pomogla, ali ovde se išlo na klasični ugođaj neke laganice u spoju sa žuborom potoka i rominjanjem kišice, pa nema tu ništa upadljivo muzičko što zaista potpomaže ovu naglašeno 'poetičnu', možda donekle i 'na-misao-nagoneću' (svojim potencijalima više nego li ostvarenjima) ali svakako ne baš preterano 'cerebralnu' odiseju u šumi 2010.