OLIVER JOVANOVIĆ: INTERVJU IZ "GROTLA"

 

             u okviru akcije "Horori Sajma knjiga: Ghoul's Picks" skrećem pažnju na fascinantno-fenomenalno-ingenioznu knjigu koju NE SMETE sebi dopustiti da propustite ni u najdubljoj agoniji ludila. radi se o zbirci priča toliko dobroj da je teško poverovati da je srpska!

            moj opsežan rivju stiže u nekom trenutku iduće nedelje, ali za sada ću reći samo ovo:

            - ako treba da kupite samo jednu jedinu žanrovsku knjigu domaćeg autora objavljenu ove godine, onda to pod obavezno i bez trunke dvoumljenja mora da bude GROTLO by OLIVER JOVANOVIĆ u izdanju TARDISA! u pitanju je proza toliko osvežavajuće različita od ostatka srpske fantastike koja danas nastaje da je to pravi pravcati dašak svežine i okrepljenja! (ne da je sve ostalo smeće - daleko od toga, ima još sjajnih novih stvari, ali ovo... ovo je THE REAL DEAL!)

            - ukratko, radi se o pričama pretežno SF žanra – uz mestimične vrlo originalne horor momente – ali to je jedan toliko pametan, originalan i vizionarski SF da to, sem ponekih priča ilije bakića i zorana jakšića, ja u domaćoj prozi ne znam sa čime bih uporedio. znači, vrh vrhova, prva liga, suva genijalnost, kosmička strava, SF u svom najtvrđem i najhumanijem i najinteligentnijem vidu!

            autor svega ovoga, na svu sreću, umakao je kalionici zvanoj 'laza komarčić' i svoja dela pravio je po nekim svojim barbarogenijalnim kalupima; čak i ne potiče iz beograda, i za ogromnu većinu čitateljstva njegovo ime u ovom trenutku ne znači ništa. to se mora promeniti!

            zbog toga, imam veliko zadovoljstvo da exkluzivno na CULT OF GHOUL blogu iznesem obilato i detaljno predstavljanje jednog od najsvežijih glasova koji su se ikada javili u domaćoj fantastici i hororu. evo razgovora koji sam obavio sa OLIVEROM JOVANOVIĆEM.

            (PS: intervju je ilustrovan originalnim oliverovim ilustracijama, crtežima i slikama, kao i fotografijama iz njegove arhive)

 

Autoportret

 

- Budući da za širu čitalačku publiku tvoja proza dolazi praktično niotkuda, i da će ova zbirka priča za većinu biti prva prilika da se susretne s tvojim radom, reci nam za početak nešto o sebi – poreklo, obrazovanje, profesija. 

- Rođen sam 1967. godine u Zaječaru. Ipak, iako sam najveći deo svog života proveo u pomenutom gradu ja se nisam nikada zaista osećao Zaječarcem, možda i zato što imam jednu upravo "atavističku osobinu" naime, tamo gde sam po prvi put postao svestan sebe i prohodao, tamo sam zauvek i ostao "fiksiran" svojim duhom. Znači, za mene ona priča o "krvi i tlu" nije sasvim besmislena.

A desilo se da to mesto mojh prvih životnih utisaka bude upravo - Vražogrnac (odnosno - Vražjegrne. Reč "grne" na lokalnom dijalektu znači "lonac" ili "kotao"). To je selo udaljeno nekih sedam kilometara od Zaječara. Ovo naselje ima neobičnu istoriju. Osnovali su ga, negde u 17. veku, kosovski Srbi koji su tu došli tokom velikih seoba. Ime je navodno, dobilo po "delatnosti" neke lokalne vračare. Ona se bavila "vraganjem" odnosno "bacanjem čini". Došli su sa područja koje je tada bilo centar stare srpske države, a to je okolina Rasa (danas – Novi Pazar). I dan-danas tamo postoje toponimi koji su "prenešeni" i u Istočnu Srbiju – Vražogrnac, Trnavac itd. A par stotina godina nakon svog nastanka, "Vražjegrne" postaje i sedište kapetanije. Zaječar je u to doba bio obično selo sa približno istim brojem kuća kao i Vražogrnac i ništa nije ukazivalo na mogućnost da će jednom postati grad. Eto teme za neku "alternativnu istoriju".

Inače, preci moje majke su vražogrnčani, dakle kosovski Srbi, dok otac potiče iz jednog planinskog sela u okolini Knjaževca. Preci mog oca su pak, svi odreda - Torlaci. To je poseban etnos koji je mogao da postane narod da se nije nezgodno našao između dva jaka naroda – Srba i Bugara. Smatraju ih najsevernijim Šopima i njihov jezik liči pomalo na makedonski, sasvim se razlikuje od dijalekta, recimo zapadne Srbije koji je uzet za naš književni jezik. Ja sam na svet došao tako što je moj otac svoj posao prosvetnog radnika započeo baš u osnovnoj školi u Vražogrncu, i tu je upoznao i moju majku koja je tada tamo radila kao sekretar. Kada sam napunio sedam godina, preselili smo se u Zaječar i u tom gradu sam završio osnovnu i srednju školu. Potom sam u Nišu završio i školu primenjenih umetnosti, odsek saradnik likovnih umetnosti. U Beogradu sam kasnije, upisao ali nisam završio, Filozofski fakultet (istorija umetnosti). Sebe, inače, smatram slobodnim umetnikom  i "freelancer"-om.   

- Kada si, kako i zašto počeo da pišeš?

- To je zanimljivo, ali i kompleksno pitanje. Naravno, sklonost ka pisanju se kod dece pokazuje relativno rano i ni ja nisam bio izuzetak u tom pogledu. A "kako" sam to počeo da pišem, odakle taj podsticaj? Mislim da se u mom slučaju steklo dosta tih ključnih faktora koji su predispozicija za pisca ili slikara. Pa, genetika je naravno ona prva bitna stvar.

Recimo, da krenemo od pokojnog dede po majci, Svetislava. Vrlo neobičan čovek. Zemljoradnik sa četiri razreda osnovne škole, ali je u kući imao dosta knjiga i pisaću mašinu na kojoj je kucao svoja zapažanja, dnevnike itd. Ušao je i u istoriju ovog dela Srbije kao pionir ekologije, kao osnivač jedne ekološke nevladine organizacije i kao čovek o kome je snimljen dokumentarac nagrađen nagradom OUN. Za mene je on bio posebno bitan zbog svojih priča. On meni, svom unuku, nije pričao bajke i basne. Pričao mi je o Čarlsu Darvinu, o Mičurinu, Maksimu Gorkom, Gandiju. Vrlo živo mi je opisivao i događaje vezane za Drugi svetski rat, koje je i sam proživeo, tako da kada sam mnogo kasnije mobilisan i bačen na vukovarski front, imao sam tamo konstantno neki "Déjà vu" osećaj, kao da sam to već proživeo. I možda me je to nekako i spasilo.

Ova "indoktrinacija" ratom od malih nogu ima odjeka u mojim tekstovima i danas. Meni je rat, proučavanje rata i uopšte tih "graničnih situacija" kao neka pasija. Kao klinac, desilo se da sam i na TV–u video neki dokumentarac o Aušvicu. I bio sam doslovno – paralisan. Ono što je nezamislivo za decu u nekim kulturama da vide, posebno na tom predškolskom uzrastu, ja sam video bez ikakve pripreme za takav jedan šok. To bismo danas nazvali "snuff movie". Video sam mrtve i polu-žive ljude koje bezobzirno guraju buldožerima prema nekom rovu. Moj mozak je to morao da svari, da se izbori s tim – kako je tako nešto uopšte moguće? To postaje i osnova začetaka nekih kasnijih suštinskih, egzistencijalnih pitanja. 

Recimo, mene posebno zanima problem onoga što je Kant nazvao "Das radikal Böse" (radikalno zlo). Kao dete ja sam nakon tog indirektnog suočenja sa jednim takvim agregatnim stanjem ljudskog društva to rešavao tako što sam počeo da se igram "stalag"-a.  Žrtve su bili skakavci i mravi koje sam sistematski uništavao ili na njima "vršio eksperimente" a potom ih gurao nekim kamenom ili komadom drveta u iskopanu rupu i zatrpavao. I to sam radio godinama, iznova ponavljajući situaciju, poput kompjutera u filmu "War Games" koji na taj način nešto uči, pokušava da shvati.

Mnogo kasnije gledao sam i francuski film čiji je naziv Zabranjene igre (režija: Rene Klement; remek delo prvog reda, masterpis par exelans! – prim. ghoul) o deci koja su radila nešto slično, a to je u stvari bila njihova odbrambena reakcija, svojevrsna dečja katarza ili "terapija". Danas, ja razmišljam čak i pre nego ubijem jednu jedinu muvu. Možda sam ipak na koncu nešto shvatio. Ali vratimo se uticaju nasleđa.

Moj pokojni ujak Zoran, bio je '70–tih glavni i odgovorni urednik niške Gradine i jedno vreme se našao i pod lupom vlasti zbog objavljivanja nekih odviše liberalnih tekstova za ono doba. Takve su tada proglašavali "disidentima" i slično.  Radio je potom i u republičkom ministarstvu za kulturu, bio je i pisac i prevodilac (objavio preko dvadeset kniga, mnogo puta nagrađivan). Živeo je u Beogradu i Nišu ali je u selo donosio neprekidno knjige, brda knjiga, ali i stripova. Rastao sam okružen mirisom knjiga (otada imam naviku da knjigu uvek omirišem pre nego je kupim). Gledajući knjige koje je ujak objavio, pravio sam od sveski neke svoje "knjige" i "štampao ih". I što mi je sada posebno zanimljivo, imale su te kobajagi knjige i svoj "ISBN".

Moja žarka želja od malih nogu je ipak bila da postanem, ni manje ni više – astronaut ! Svemir i astronautika su me strahovito privlačili, i uopšte pored vizuelnih umetnosti kao što su crtanje (koje sam razvijao crtajući bezbroj stripova) i sve vrste nauke i tehnike. Mislim da sam počeo da pišem ali i "režiram" stripove (zamena za animirani i igrani film) iz jednog jednostavnog razloga – imao sam neverovatan apetit kada su filmovi, serije i knjige u pitanju tako da sam njihov nedostatak nadoknađivao tako što sam ih "proizvodio" sam i po svom ukusu. Tada sam već živeo u gradu. 

 

"U potrazi"

I još neke stvari su imale uticaja na moju stvaralačku stranu. Dok sam još boravio u dedinoj kući u selu sa svojim roditeljima, živeo sam na izvestan način u "izolaciji". U našem sokaku nije bilo dece, već samo starijih ljudi i ja sam pored njih odrastao, pa ipak nisam osećao da mi išta nedostaje, moje detinjstvo u Vražogrncu je bilo sretno. Imao sam za igru svoje pse i sa njima sam bio toliko blizak da je postojao period mog detinjstva kada sam verovao da umem da "govorim" i razumem "pseći jezik". Moje detinjstvo je za mene i dan danas svojevrsna religija iz koje crpem svoju snagu. U ove takozvane "prave" religije uopšte ne verujem (po opredeljenju sam – ateist).

Kao dete koje je maženo i paženo i uz to bilo deset godina jedinac a nije se od samog početka družilo sa vršnjacima, ja sam se prelaskom u grad našao u "neobranom grožđu". Moj pokušaj socijalizacije i adaptacije je u startu propao. To me je još više okrenulo unutrašnjem svetu i knjigama. Taj nedostatak socijalizacije je kod mene sačuvao i mnoge osobine koje većina ljudi vremenom gubi i zbog čega se utapa u masu, u osrednjost. Ja imam običaj da kažem da nisam "pripitomljen". Pa i moj atelje u selu (u koje sam se nakon decenija gradskog života, sada praktično vratio) zove se "Vučja jazbina" a takav je i moj logo – vučja glava uokvirena latinskim motom "frangar non flectar"!

I još nešto mislim da je bitno da pomenem kada govorimo o uticaju sredine, okruženja na budućeg stvaraoca. Na samo stotinak metara od dedine kuće protiče najzagađenija reka u Evropi, neki kažu i u svetu, u kojoj ne opstaju ni niži oblici života poput bakterija – Borska reka. Vreme u selu se deli na doba pre "ekocida" i onog nakon njega. Jedan deo naselja, kontaminiran teškim metalima i otpadnim piritom se nalazi u svojevrsnoj "zoni" koja mene odavno asocira na onu u "Stalkeru" Tarkovskog.  Možda sam upravo, igrajući se na obalama Borske reke počeo da razvijam neki osećaj vezan za "paralelne, alternativne stvarnosti, jer zaista se to nekako i nameće samo po sebi – vidiš jednu reku koja povremeno menja boju i postaje čas narandžasta, čas metalno – siva, a jednom je tekla i crvena poput alkalnog blata koje sada vidimo u Mađarskoj nakon nedavnog strašnog akcidenta !

Vidiš takođe, sa jedne strane normalnu prirodnu sredinu a samo malo dalje, kao rez skalpelom je "implantirana" jedna druga stvarnost, veštački svet koji je proizvod ljudske tehnologije, pustinja u raznim drečećim bojama odbačene jalovine – žuta, srebrna, mastiljasto plava. I kada su me slali u rat 1991. godine, tokom prelaska preko Dunava iz Srbije u Hrvatsku, imao sam opet taj nepogrešiv osećaj tranzita iz jednog sveta u drugi, opet ta "paralelnost". Dunav je tu bio kao crta – razdvajao je dva sveta sa različitim zakonitostima.  

- Koliko si upoznat sa srpskom fantastikom i hororom? Koja bi dela izdvojio, i da li je bilo ko od domaćih autora na bilo koji način uticao na tebe?

- Najpre, kada život započneš u ruralnoj sredini, u srpskom selu, neizbežno "posisaš s majčinim mlekom" i narodnu tradiciju a ona je prepuna fantastičnih elemenata. Znači, priče o vampirima, alama, baucima itd. Što se tiče srpske fantastične i SF literature i filma, mislim da su mi poznati radovi većine naših pisaca i režisera. Ja ne pratim samo dela poput romana i priča već čitam kada nađem i stručnu literaturu koja se time bavi. Istorija srpskog SF-a je prilično čudna. Evo i zašto – poznato je da naučna fantastika u svetskim okvirima nastaje uporedo sa pojavom industrijske revolucije i to nije slučajno. Ljudi industrijski najrazvijenijih država su bili fascinirani tim velikim preokretom u svojim životima i normalno, negde su hteli dati sebi oduška. I futuristika je takođe postala preko noći popularna. Bilo je to sasvim u duhu novog vremena i "onoga što će doći".

E sad, postoji jedan roman napisan u 19. veku koji se u istoriji žanra uzima kao prvo SF delo, delo sa kojim SF nastaje. To je Frankenštajn ili moderni Prometej Meri Šeli. Dakle, to je prvi SF roman. Ali pogodite čija je prva SF drama u istoriji ? Naša, srpska! Knjiga sa arhaičnim naslovom "Posle milijon godina" (baš tako, sa "j") Dragutina Ilića objavljena daleke 1889. godine – sasvim solidno, moderno delo za to doba. E, i to je ono čudno. SF je izrazito urbani žanr a u jednoj sasvim agrarnoj, seljačkoj zemlji neko napiše još u 19. veku prvu SF dramu na srpskom jeziku! I samo šest godina nakon proterivanja Turaka iz Srbije vi imate i jedan prevod romana Žila Verna. Ja to tumačim nekom gotovo očajničkom potrebom da se izađe iz okrilja azijske, turske zaostalosti i uhvati korak sa svetom. Tada, kao da smo imali više volje za tim nego danas.

Kada je reč o mom poznavanju strane SF scene mislim da je takođe dosta dobro pratim. A rastao sam na "Siriusu" (Vjesnik, Zagreb) na čuvenoj ediciji "Kentaur" (Prosveta, Beograd) koja je objavila gotovo sve iole u svetu vredne naslove, na "Andromedi" pa "Monolitu", na radovima Dr. Zorana Živkovića i Darka Suvina o SF žanru. Kada je reč o hororu mislim da je zanimljiva stvar s jedne strane okolnost da neke moje priče dosta naginju ka hororu a ja opet ne spadam u ljude koji vole da gledaju horor filmove i ako ih gledam to i dan – danas radim "kroz prste".

Od naših, neprevaziđeni i apsolutni favorit je naravno Leptirica. Tu smo po kvalitetu, napravili proboj u svetskim razmerama (mada je film, na žalost, ostao malo poznat u inostranstvu). Leptirica je možda u srpskom hororu ono što je drama "Posle milijon godina" u SF – u. Mi smo čudan narod. Uglavnom se ništa ne dešava i većina našeg društva veze nema sa nekom avangardom a onda s vremena na vreme, odjednom iskrsne nešto u svetskim razmerama.

Inače, mislim da domaći autori fantastike i naučne fantastike nisu na mene izvršili nikakav značajniji uticaj, ja sam se sa njima više "informativno" upoznavao. Pavić mi je slatkast i ne volim ga, Andrićeve neke priče, poput "Žene od slonove kosti" sam čitao i nisu me oduševile. Pekić nije loš. Mislim da je Besnilo najbolji SF roman na srpskom jeziku.  Čitao sam i ono što se pojavljivalo u "Siriusu" i "Galaksiji", pa raznim roto–bibliotekama. Prosek, ništa posebno, ništa od čega bih mogao nešto da naučim. Ona nešto mlađa generacija pisaca više obećava. Bakić je recimo, dosta dobar. Nedavno sam čitao i delo pokojnog Damnjanovića Malteški šišmiš i dopalo mi se. Taj autor je zaista mogao da se razvije u velikog  pisca. Nije loša i tvoja knjiga Naživo, čitao sam je nedavno u Beogradu. 

- A strani autori? Da li si čitao Lavkrafta i šta misliš o njemu? Rekao bih da tvoja proza predstavlja jedan od najoriginalnijih i najubedljivijih modernih izraza njegove "kosmičke strave"...

- Učio sam najviše od stranaca – Edgar Alan Po, Embrouz Birs, Kafka, Malaparte, Mišima, Aleksandar Grin, Gotje, Čehov, Čapek, Stivenson, Bredberi, Benford, Lem, Klark itd. Da, učio sam i od Lavkrafta. Kod tog pisca sam naleteo na književno oruđe za kojim sam bezuspešno tragao godinama, a da ni sam nisam tačno znao šta mi nedostaje. Radi se o toj "lavkraftovskoj atmosferi". Mislim da je to njegovo najveće dostignuće.

Kada pominješ "kosmičku stravu" verovatno misliš na moje priče "Kota 905" i "Grotlo". Ja te priče nisam pisao sa svesnom namerom da one postanu nekakav SF–horor. Moj cilj je bio da stvorim jedan sasvim tuđinski svet koji ima što manje dodira sa ovim našim, nekakvu "zonu" u koju ću da uronim ljudske likove kao lakmus papir i pratim njihove reakcije. Mene dosta zanimaju strani svetovi i "izmenjene stvarnosti" zato što tu isplivavaju neke ljudske suštine. Volim i da stvari rasklapam do atoma, rođeni sam kopač koji uvek traži i "ispod tepiha". Dakle, stvarajući takve tuđinske svetove a po poznatim naučnim zakonitostima (vakum, apsolutna nula, beskrajni prostor) izgleda da sam usput stvorio i strah, pored ostalih strahova i strah od, kako ja to zovem - "crne praznine".

U vezi s tim, mislim da je interesantna jedna faza mog života koja se poklapa sa raspadom zajedničke nam domovine početkom devedesetih i svim onim pratećim urušavanjima, počev od hiperinflacije i pada svih moralnih i duhovnih vrednosti pa na dalje. Ja sam tu fazu svog života nazvao "ambis" po jednom Ničeovom citatu u kome on kaže : "Kada dugo posmatraš ambis, ambis lagano počinje da ti uzvraća pogled." Dakle, ja sam se u to vreme (tada sam upisao Filozofski fakultet u Beogradu) bavio intenzivno samom suštinom, relativnošću vrednosti, postojanja. Sve sam podvrgavao upravo razornoj sumnji, išao ispod svih pragova tako da sam u jednom trenutku jednostavno "iskliznuo" iz ove nazovi "stvarnosti" koju čine naše ubeđenja i predrasude. Tada sam iskusio i tu užasnu "kosmičku stravu". Bilo je to u duhovnom smislu ekvivalento onome što doživi kakav astronaut kada se otkači od matičnog broda i nađe sam u toj beskrajnoj crnoj praznini. Taj užas, gubljenja svakog orijentira i propadanja je – neopisiv. Vratio sam se sopstvenim snagama u ono što nazivamo "realnošću" ali taj ožiljak i danas nosim i verovatno se nešto od toga preliva i na moje priče.

- U tvojim delima očigledan je uticaj određenih direktnih iskustava iz nedavnih građanskih ratova na prostorima ex-Yu. Možeš li nešto konkretnije reći o tome: gde si i koliko dugo i u kom svojstvu bio, i na koji način su ta iskustva uticala na tebe? Da li su i koliko promenila tebe i tvoje intelektualne i estetske nazore?

 - Najpre da pomenem neke od poznatih SF pisaca koji su svoja ratna iskustva pretočili u svoju prozu. Recimo, Robert Hajnlajn i Džoe Haldemen. Haldemen je učesnik vijetnamskog rata i veoma uverljivo je to preneo u svoj "ratni SF", svoju odličnu novelu "Beskrajni rat" koja se dešava u dalekoj budućnosti a frontovi su na nekim drugim planetama. Već sam nešto ranije govorio o uticaju rata na mene i moja dela. Dakle, bio sam mobilisan kao vojni rezervista i proveo sam relativno kratko vreme na vukovarskom frontu koji se smatra jednim od najkrvavijih bojnih polja na prostorima bivše Jugoslavije (Hrvati su ovaj grad inače, prozvali svojim "Staljingradom na Dunavu").

Nisam učestvovao direktno u borbi, nisam čak bio izložen ni neprijateljskoj vatri, ali postojale su noćne straže i patrole i one su imale svoju dozu stresa i rizika. Takva je recimo, bila situacija kada sam u kući preko puta mog stražarskog mesta pronašao slučajno eksploziv sa upaljačem koji je neki hrvatski gerilac planirao da upotrebi na nama. Ja sam vreme na ratištu iskoristio i da napravim seriju ratnih fotografija a šest godina nakon mog dolaska s fronta objavio sam knjigu memoarsko–dnevničkih zapisa 1991 – Moje viđenje rata i te su se fotografije našle u toj knjizi. Knjiga se kasnije našla i u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu jer je njihova delegacija 2004/5 dolazila u Narodnu biblioteku Srbije i pokupila sve u vezi naših građanskih ratova – da nas malo proučavaju.

Što se tiče uticaja tog sukoba u Slavoniji na mene, pa možda se to najviše odrazilo kroz onu "ambis" fazu o kojoj sam već govorio. Ja inače nisam impulsivna osoba jer mnogo razmišljam i sve se nekako odvija u meni, iznutra. Mislim i da rat nije mogao da me bitnije izmeni i zbog jednostavne činjenice da nisam konvencionalni tip čoveka. Šta više, mene je tamo najviše uplašilo saznanje da počinje da mi se sviđa ta vrsta slobode (ili raspuštenosti?). 

Čovek je u ratnoj zoni "pušten s lanca" i ja sam po prvi put bio u jednom drugačijem svetu, svetu sasvim drugačijih zakonitosti. Ljudi u onom takozvanom "civilnom" svetu su prinuđeni da se kreću po jednoj složenoj šemi, po pravom pravcatom lavirintu i troše užasno ogromnu psihičku energiju da reše i neke inače trivijalne stvari. U ratnoj zoni stvari su mnogo jednostavnije i direktnije (i iskrenije – tamo nema foliranja) a okovana ljudska priroda se oslobađa kao kurjak iz nekog kaveza. Zbog iznenadnog straha od te slobode a kojoj je jedan deo mene, siguran sam, težio – ja sam nakon što sam izdržao vreme predviđeno da budem tamo, ipak odlučio da ne ostanem kao dobrovoljac i vratio sam se normalno, kući. Bio sam svestan da ako uklonim sve kočnice i presečem sve spone sa svetom "iza crte" tamo preko Dunava, nikada neću moći da se vratim natrag, u ovu stvarnost. Ponekad i dalje osećam zov i nemir one druge strane koju sam ostavio sa one strane crte, osećam neku neispunjenost, nedorečenost.  

 - Da li je GROTLO tvoja prva knjiga? Kakva su tvoja dosadašnja iskustva sa objavljivanjem svojih dela? Znam da neka od njih postoje u nekim skromnim tiražima i opskurnim izdanjima. Da li su to bili samizdati, ili...?

- Najpre da kažem da SF i uopšte fantastika zauzimaju samo deo mog opusa. Moj prvi ikada objavljeni tekst bilo je nekoliko pesama koje su se 1995. godine našle u književnom časopisu Razvitak koji je nešto slično niškoj Gradini ali uglavnom pokriva stvaralaštvo Timočke Krajine. Ove pesme će se, pored drugih, kasnije naći i u mojoj prvoj zbirci Hajka (1996) u izdanju Kulturno-prosvetne zajednice opštine Zaječar (prvo elektronsko izdanje : "Balkanski književni glasnik" 2008). Ja sam tada pokušavao da napravim neki svoj pravac u poeziji koji sam manje–više duhovito krstio "blickrig–poezija".

Potom sam 1997. godine objavio 1991 – Moje viđenje rata. Ta knjiga je bila autorsko izdanje ali uredno registovana, sa "CIP-om" Narodne biblioteke Srbije. Kasnije sam nastavio da objavljujem autorska izdanja ali nisam više hteo da bacam pare na registraciju knjiga. Sve to sam radio sam – nalazio sponzore, štampariju, sam dizajnirao kompletnu knjigu, vršio prelom teksta itd. Ponekad sam angažovao nekog profesora književnosti da izvrši lekturu. Bili su to tiraži od par stotina primeraka koje sam ja sam jedno vreme i prodavao.

Naredne, 1998 godine objavio sam Zid (interaktivnu zbirku priča) pa usred samog rata 1999. godine, socijalnu dramu "Anatomija zločina", potom zbirku "muških priča" Žena na točku (2002), zbirku političko–satiričnih priča Das Komunist Kampf (2002), pa knjigu o mom dedi Svetislavu Miliću – samoukom ekologu Moja borba (2002) u klasičnom izdanju i potom kao multimedijalno izdanje u više od dve hiljada primeraka (2005). Zatim dolazi zbirka priča sa elementima horora Noćna kretanja (2003) i neka vrsta filozofskog traktata pod naslovom Čovek, osnovno oruđe – upotreba, namena i održavanje (2007). Deo moje poezije našao se i u antologiji Pesnički voz (2010) pesnika juga i jugoistoka Srbije.

Kao kuriozitet hteo bih da navedem i to da mi je 2000. godine, policija zaplenjivala deo mojih knjiga, držala ih nekoliko dana i iščitavala, verovatno pod sumnjom da rasturam neki propagandni materijal "Otpora" ili šta već. To možda pokazuje na kakvom se intelektualnom nivou ti ljudi nalaze. Koliko mi je poznato, o ovom slučaju je potom nešto izvestio i dopisnik radija Slobodna Evropa, Dejan Radulović.

- Da li si svoje priče do sada nudio nekim časopisima, izdavačima? Kako i zašto si se opredelio baš za Tardis?

- Moje prve SF priče objavio sam 1998. godine u časopisu Galaksija (BIGZ), u vreme kada je tamo urednik bio Borislav Soleša i tada sam dobio i svoj prvi honorar. Objavljivao sam i svoje naučno–popularne članke u hrvatskom astronomskom časopisu M 111, na sajtu časopisa Astronomski magazin, zatim na internet magazinu "Srpska analitika" a niška Gradina je objavila ove godine konačno i moju "Kotu 905". Ovo mi posebno znači i zbog same činjenice da je moj pokojni ujak Zoran Milić bio nekada urednik te iste Gradine.

 Što se tiče pomenute izdavačke kuće iz Beograda "Tardis", postoji jedna suštinski vrlo tačna izreka koja glasi "informacija – dominacija!" Dakle, ja sam osećao da imam potencijal i da nakon jedne i po decenije objavljivanja knjiga u nekim lokalnim okvirima moram da to sve prenesem na sledeći viši nivo ili da jednostavno propadnem kao pisac. Ali ja sam bio u mraku – nisam imao pojma kome da se obratim i išao sam napred po sistemu pokušaj–pogreška.

Moram da kažem, dok je moj ujak bio u životu, pomogao mi je da upišem školu primenjenih umetnosti koja je primala izuzetno malo kandidata, ali oko izdavaštva, bukvalno – ništa ! A upravo je on sa svim tim poznanstvima iz Gradine i lista Student kao i samom činjenicom da je radio baš u jednom Ministarstvu za kulturu, bio ta prava osoba. Ujak uopšte nije verovao u mene kada je o pisanju reč. Kada sam ga jednom pitao da li može da mi nekako oko toga pomogne njegov komentar je bio doslovno: "Da li ti znaš koliko ja takvih ljudi poput tebe imam dnevno? Trideset!" Sada ponekad razmišljam kako sam mogao da postanem poznat možda još pre pet ili čak deset godina!

Na "Tardis" sam bukvalno naleteo na internetu. Kada sam ih prvi put kontaktirao, nisam mogao dugo vremena da uopšte poverujem da neko želi da izda moju knjigu bez ijednog mog uloženog dinara. "Tardis" je prepoznao kvalitet mojih tekstova i odabrao me među pedesetak autora. Par godina ranije ja sam kontaktirao i jednu drugu izdavačku kuću i njen glavni čovek s kojim sam razgovarao telefonom mi je rekao nešto u vezi mojih tekstova što i danas pamtim kao lošu šalu. Naime, složio se da je tekst dobar ali bilo je tu "malo šlajfni". Tačno mi je rekao koliko mu tih "šlajfni" fali a da bi knjiga bila "dovoljno debela" i ispod toga nikako nije hteo da štampa. Stoga, mogu reći da sam ja jako zadovoljan saradnjom sa "Tardisom" koji je po mom mišljenju,  jedna ozbiljna izdavačka kuća sa velikim ciljevima pred sobom. 

 

Alternativna korica sa ilustracijom autora

- Tvoje priče koje sam pročitao sadrže neke izuzetno originalne i nadahnute koncepte koji vrlo malo liče na uobičajenu srpsku (pa i svetsku) žanrovsku prozu. Možeš li ukratko reći za svaku od priča u zbirci, ili bar za neke od njih, kako su nastale, odakle ti ideje za njih? Crpeš li inspiraciju iz snova ili nekih drugih izmenjenih stanja svesti za pojedine nadrealističke, delirične, vizionarske prizore?  

- Hvala na komplimentu, ali ja ipak volim da prema sebi budem strožiji, jer mislim da je tako bolje za ukupni kvalitet tekstova.  Ja recimo ne mislim da su moje priče u toj meri originalne, nekako sve očekujem da neko prepozna neki uticaj, zato što je u današnje vreme gotovo svaki oblik pisanja i svaka tema već dobrano istražena. Evo, na primer pogledajmo i u svetu – odličan roman Ričarda Metisona Ja sam legenda. Čitao sam ga pet ili šest puta. Jedan od najboljih SF horora uopšte. I taman pomisliš "originalno" a onda ti sine šta ti je tu poznato. Pa to je u stvari horor verzija Robinzona Krusoa! Imaš usamljenog čoveka (koji se čak i zove na "R") ali koji ne živi na pustom ostrvu već u jednom opustelom gradu, imaš gomilu divljaka a to su vampiri, imaš čak i Petka, a to je jedna žena koja se tu pojavljuje.

Što se tiče onog pitanja kako nastaju moje priče, objasniću to na primeru dve moje već pominjane priče "Kote 905" i "Grotla" ali i na priči "Izmeštanje" koja će se naći na početku moje knjige. Najpre da kažem da sam se sasvim "formirao" pre pojave personalnih računara tako da moji tekstovi prvo nastaju u mojim svaštarama – sveskama, dakle, sve je to prvo pisano rukom a zatim prekucavano (pre nego sam kupio kompjuter koristio sam jednu staru pisaću mašinu koju i danas čuvam. S obzirom da su i deda i ujak i otac i majka i sestra nabavili svoje pisaće mašine davno pre mene, logično je bilo da i ja nabavim svoju). A do pre pet godina ja nisam znao da uključim kompjuter i čak sam imao izvesnu averziju prema toj napravi (dakle pisac urbanog žanra, SF žanra, zasićenog naukom i tehnologijom, imao je takav jedan stav o računaru).

Pre tri godine sam prvi put naučio da rukujem i internetom. Ali i dalje recimo, ne umem da rukujem mobilnim telefonom jer i ne želim to da naučim. Spadam u ljude koji nemaju mobilni niti im pada na pamet da ga ikada kupe. A sada da se vratimo na priče.  "Kota" je sporo dozrevala, možda i čitavu deceniju. Mislim da postoji nekoliko mojih omiljenih tema, a sve su priče onda varijacije tih tema. Recimo, u "Koti" koja je dovršena 2009. godine fabula se vrti oko grupe vojnih specijalaca koji se prikradaju nekom selu u ratnoj zoni (Kosovo 1999) i tamo ih sustiže nešto sasvim tuđinsko i užasno.

Nešto slično se varira još u mojoj priči "Noćna kretanja" iz 2003 godine. To je ujedno moja prva duža priča koju sam napisao, prethodnica mojih kasnijih obimnijih priča, gotovo novela, poput "Kote", "Oluje", "Grotla", "Detonatora", "Izmeštanja". Pre "Noćnih kretanja" jednostavno nisam još imao dovoljno "mišića" da izguram priču dužu od pet strana. Dakle, tu je bio neki prelomni trenutak, nešto se desilo. 

U vezi sa "Kotom", u početku je postojala samo neka "crtica" neka na brzinu nažvrljana rečenica u mojoj svaštari. Bilo je to malo iza NATO agresije 1999m godine. Pala mi je na pamet ideja o nekom srpskom vojniku, vrhunskom i prekaljenom ratniku, koji ostaje u nekoj šumi na Kosovu i nakon povlačenja naših snaga. To nije trebalo da bude nikakav SF već neka priča koja prerasta u nekakav folklorni horor. Naime, mi samo iz razgovora albanskih seljaka saznajemo za zaboravljenog srpskog specijalca koji je podivljao u ogromnoj šumi, imamo i naznake da on više nije čovek već neko nesrećno, progonjeno biće iz legendi, koje je možda nekakav vampir ili vukodlak i koga hajkaju specijalne jedinice "UCK". Radni naslov "Kote" je u to vreme bio "Đavolji vrt". Kasnije sam na taj osnovni skelet dograđivao deo po deo. Recimo, odgledam neki film o Drugom svetskom ratu i svidi mi se neka scena – ja je preradim, obradim kao parče koje precizno naleže na mozaik koji hoću da gradim. Setim se onda nekog svog doživljaja ili neke pročitane knjige ili izreke, pa i to prilagodim slici koju hoću da gradim. Ali, ne spadam u pisce koji znaju svršetak svoje priče.

Dalje, umesto jednog čoveka, glavnog lika, ubacio sam ipak, celu jedinicu. Ja sam se onda kretao sa tom jedinicom i nisam pojma imao šta nas čeka "iza okuke" Zato je moje iznenađenje (odnosno iznenađenje koje mi je priredila moja podsvest) iznenađenje preneseno i na čitaoca i to uspešno. Kako sam konstruisao tuđina u toj priči ? Hteo sam da stvor bude što originalniji a da bi bio što originalniji morao je da se što više razlikuje od naše biosfere. Tu mi je pomoglo moje interesovanje za ksenobiologiju, još uvek kvazi-nauku čiji bi cilj bio proučavanje stranih, nezemaljskih oblika života. Oni još nemaju šta da proučavaju ali koristeći logiku i ono što znamo o ovdašnjem životu prave zanimljive pretpostavke.

Postoji i nešto što se zove "evoluciona konvergencija" a to znači približavanje, stremljenje  nesrodnih životnih oblika jednoj istoj formuli fizičkog izgleda, načina ishrane itd. a kao odgovor na približno iste uslove života i okruženja. Tako recimo, gmizavac koji je počeo da živi u vodi, zadobio je aerodinamični oblik ribe. Sisar takođe. Moj tuđin živi tako što formira žive klopke ili mreže i lovi. On nije organskog porekla ali lov zamkama mora da zahteva neku sličnu logiku kao u naših zglavkara itd. Jedno vodi drugom i tako nastaje "stvor", tako nastaju i mnoge druge stvari u priči. U vezi samog naziva priče, meni se najviše dopadao naziv "Đavolji vrt" ali tu je postojao jedan problem. Nisam želeo da čitalac uopšte bude pripremljen o kakvoj se vrsti priče radi. Trebao mi je neki neutralni naziv i tako sam se opredelio za geografski pojam, za "kotu".

 Što se tiče "Grotla" radnja se dešava u svemiru, iza granice sunčevog sistema u takozvanom Ortovom oblaku.  Da bi priča bila uverljivija ja sam čak konsultovao Grujicu S. Ivanovića, čoveka koga mnogi smatraju pravim naslednikom inžinjera Milivoja Jugina kada je o poznavanju astronautike reč. Hteo sam da pogon mog kosmičkog broda zaista "radi" a i sama planeta je zamišljena prema jednom realnom nebeskom telu. A kada sam pisao priču "Izmeštanje" koja se događa u okolini Vukovara 1991. godine, naterao sam sebe da proučim i kako zaista radi jedan tenk M–84, čak sam išao tako daleko da sam ispitao da li su natpisi na komandnoj tabli ćirilični ili latinični. U vezi sa pomenutom pričom, jedan moj prijatelj se nedavno našalio sa mnom dajući opasku kako sam ušao u istoriju svetskog SF-a kao "prvi pisac koji je poslao ustaše i četnike s tenkovima na – drugu planetu!"

Ako vas je sve ovo zainteresovalo (a ne vidim kako bi moglo da ne!?) - promocija GROTLA dešava se na štandu TARDISA, u Hali 1, vrlo blizu ulaza, u sredu 27.10. u 17h - naravno, uz prisustvo autora!

Svratite, kupite, čitajte i divite se.