SCOTT PILGRIM VS THE WORLD (2010)

**(*)  

2+

            u okviru akcije 'srednjački novi filmovi reditelja od kojih smo očekivali mnogo', nakon mlakih i skoro nebitnih produkata dejvida finčera i gaspara noea, evo i sasvim zasluženog flopa edgara rajta.

ovo bi mi verovatno bio izvanredan film da sam normalan i da sam tinejdžer; pošto nisam nijedno, dakle pošto nisam ciljna grupa za ovu tvorevinu (čije bi prikazivanje trebalo zabraniti starijima od 20 godina!), nisam imao sa čime da korespondiram. ništa ne pomaže ni hiperstilizacija da ovo učini bitnije prijemčivijim i zabavnijim nego što bi bilo, lišeno sve te šminke i šarenila i animacije i videoigrizacije koji su debelo naslagani na jednu krajnje dosadnu, predvidivu, ispraznu i nebitnu pričicu od 'boy meets girl, so what?' sorte. a još manje pomaže što su i 'boy' i 'girl' savršeno iritantni moroni za čije zdravlje, dobrobit, ljubav i potomstvo me baš živo zabole.  

recimo, glavni i naslovni junak je nekakav mediokritet koji pozira da je neki 'alternativac': on je toliko 'alter' da čak spava u istom krevetu sa gay cimerom (bez sexa, naravno) a to natkompenzuje time što ima i po dve 'cure' istovremeno, pa bi čak trebale da nam budu zabavne i smešne peripetije kroz koje prolazi poigravajući se sa osećanjina jedne i na sve načine pokušavajući da zadobije osećanja one druge – i još da se 'bori' sa bivšim dečkima njegove željene curice, koja btw. budući jedva punoletna, a već sa sedam bivših, mora da se pustila u promet već negde oko svoje 11. godinice... 

skot je, pored toga, toliko 'cool' da čak drnda gitaru u nekom klinačkom 'bendu' za proizvodnju nečega što samo 15-godišnjaku može da bude slušljivo i gotivno – apsolutno odurno i šuplje poziranje sa instrumentima koje, naravno, služi samo za namamljivanje kokoši koje padaju na dečake koji imaju 'bend' (videti epizodu pevca krelca i njegovog sina nebojše koji na tu foru zasenjuje kokoši za ilustracije ovog truizma). a još ga igra majkl sera, hurt puppy asimetrične lobanje & face te unjkavog glasa, koji je iz meni nepojmljivih razloga postao zvezda run-of-the-mill teen romkomova nafilovanih manjom ili većom dozom onoga šta plitkoumni doživljavaju duhom 'alternative'...

edgar rajt je ovde, što se mene tiče, protraćio svoj pozamašni talenat na materijal nevredan (tolikog) truda: mislim, lepe su sve te sličice i način na koji su ukomponovane, ali me uprkos svem sjaju i bleštavilu i dinamici kvazi-witty momenata nije ubedio ni na sekund da bi trebalo da me bude briga za bilo koga i za bilo šta što mrda na ekranu. gomila naduvenih, ispraznih pozera i njihovih banalnih 'ljubavnih' muvanja – zabole me bre za romkom čak i kad ga maskiraju u stripizovanu video-igricu.