Dobri ljudi sa Popboksa angažovali su me da napravim listu 10 najboljih horor filmova protekle dekade. Smesta mi je bilo jasno da će mi samo 10 mesta biti malo, pa sam ih ubedio da prvih 10 detaljnije obrazložim, a da dodam još 15 naslova koji su takođe vredni najužeg izbora. Prebirući po glavi, i po svojoj evidenciji gledanja, došao sam, ipak, do još većeg broja, pa zato na ovom mestu gde se ipak okupljaju pre svega horor fanovi, a ne normalna, obična čitalačka publika Popboksa, mogu sebi dopustiti da iznesem baš sve što mi je na srcu, odnosno listu od 40 horora koji su, po meni, najuspešnije i najpametnije koristili potencijale svog žanra.Ovu listu, sa obrazloženjima za prvih 10 naslova, možete videti OVDE.
A opširniji spisak nego na Popboksu, kao i žanrovsko-specifični neformalni osvrt na prethodnu dekadu, naći ćete ispod. Pa, evo najboljih, po meni:
1. BATTLE ROYALE
Kinji Fukasaku
Japan, 2001
*****
5
2. AUDITION
Takashi Miike
Japan, 2000
*****
5
3. HAUTE TENSION
Alexandre Aja
France, 2003
****(*)
5-
4. VINYAN
Fabrice Du Welz
UK-FRA-THAI, 2008
****(*)
4+
5. LÅT DEN RÄTTE KOMMA IN (LET THE RIGHT ONE IN)
Tomas Alfredson
Sweden, 2008
****(*)
4+
6. ANTICHRIST
Lars Von Trier
Danemark, 2009
****(*)
4+
7. MARTYRS
Pascal Laugier
France, 2008
****(*)
4+
8. THE OTHERS
Alejandro Amenabar
USA/Spain, 2001
****
4
9. 28 DAYS LATER
Danny Boyle
UK, 2002
****
4-
10. FRAILTY
Bill Paxton
USA, 2002
****
4-
11. PULSE
Kyoshi Kurosawa
Japan, 2001
****
4-
12. THREE: EXTREMES
Takashi Miike, Fruit Chan, Chan-Wook Park
Japan, HK, South Korea, 2004
****
4-
13. SHAUN OF THE DEAD
Edgar Wright
UK 2003
***(*)
4-
14. ZOMBIELAND
Ruben Fleischer
USA, 2009
***(*)
4-
15. EL ESPINAZA DEL DIABLO
Guillermo Del Toro
Spain, 2001
***(*)
3+
16. THE DESCENT
Neil Marshall
UK, 2005
***(*)
3+
17. OTTO, or Up With the Dead People
Bruce La Bruce
GER/CAN, 08
***(*)
3+
18. NOROI
Koji Shiraishi
Japan, 2005
***(*)
3+
19. THE UNKNOWN
Michael Hjorth
Sweden, 2000
***(*)
3+
20. ACACIA
Ki-hyeong Park
S. Korea, 2003
***
3+
21. LES REVENANTS
Robin Campillo
France, 2004
***
3
22. THE HOST
Bong Joon-ho
S. Korea, 2006
***
3
23. NIGHTMARE DETECTIVE
Shinya Tsukamoto
Japan, 2006
***
3
24. REC
Jaume Balagueró, Paco Plaza
Spain, 2007
***
3
25. WILD ZERO
Tetsuro Takeuchi
Japan, 2007
***
3
26. SAW
James Wan
USA, 2004
***
3
27. EL ORFANATO
Juan Antonio Bayona
Mexico/Spain, 2007
***
3
28. EL LABERINTO DEL FAUNO
Guillermo del Toro
Spain/Mexico/USA, 2006
***
3
29. GINGER SNAPS
John Fawcett
Canada, 2000
***
3
30. À L'INTÉRIEUR aka INSIDE
Alexandre Bustillo, Julien Maury
France, 2007
***
3
31. EDEN LAKE
James Watkins
UK, 2008
***
3
32. MAY
Lucky McKee
USA, 2002
***
3
33. JEEPERS CREEPERS
Victor Salva
USA, 2001
***
3
34. DOG SOLDIERS
Neil Marshall
UK, 2002
***
3
35. BUBBA HO-TEP
Don Coscarelli
USA, 2002
***
3
36. SESSION 9
Brad Anderson
USA, 2001
***
3
37.
THE HILLS HAVE EYES
Alexandre Aja
USA, 2006
***
3
38. GRUDGE
Takashi Shimizu
USA, 2004
***
3
39.
28 WEEKS LATER
Juan Carlos Fresnadillo
UK/Spain, 2007
***
3
40. THE THE HOUSE OF THE DEVIL
Ti West
USA, 2009
***
3
Specijalni pomen:
MULHOLLAND DRIVE
za najjeziviji film koji, valjda, nije (ili jeste?) horor!
HELLBOY
za najbolji monster-movie natprirodne provenijencije
Ukratko:
prva decenija 21. veka nije se preterano proslavila. Jedva 4-5 filma koja bi se mogla nazvati remek-delima u strožem smislu reči, pregršt odličnih, i gomila vrlo dobrih.
Nije da nije bilo dobrih stvari za gledanje, jer jeste. Ali ako ovu deceniju uporedimo sa prethodnima, ona pokazuje ozbiljan zamor materijala i pretežno jalove pokušaje regeneracije. Previše nastavaka, previše rimejkova, previše adaptacija, previše omaža, previše persiflaža, citata, referenci, parazitiranja, previše oslanjanja na nešto prethodno, previše zurenja u prošlost, premalo istinske vizije za budućnost...
U ovoj dekadi nije se pojavio nijedan vizionar ranga, recimo, Richarda Stanleya (koji je debitovao početkom 1990-ih, a onda posle fijaska sa OSTRVOM DOKTORA MOROA, prešao u ilegalu i na snimanje fascinantnih dokumentaraca). Odnosno, pojavilo se nekoliko solidnih pretendenata na titulu novog mastera horora, ali svaki od njih je, bez izuzetka, odmah požurio da jaka obećanja izneveri. Nakon genijalnog HAUTE TENSION, Alexandre Aja goes to Hollywood i bavi se rimejcima, neinspiritavnim reciklažama azijskih fora i fazona, i vašarskim house of horrors zabavljaštvom. Nema u tome ništa katastrofalno loše: njegov THE HILLS HAVE EYES je, sa svim svojim manama, još uvek jedan od najboljih ako ne i najbolji horor rimejk ove dekade (sorry, ali američki RING je za mene beslovesna boza koja vetri pri samoj pomisli na savršenstvo japanskog originala). MIRRORS je imao svoje trenutke nadahnuća i zabavnog krvoliptanja, a sigurno će ih biti još više u njegovoj 3-D PIRANI (2010). Ali... da li je to budućnost horora?
Čovek koji potpisuje najčistije i najbesprekornije remek-delo u ovoj deceniji, Kinji Fukasaku, umro je ubrzo potom, a njegov sin je uspeo da potpiše samo izrazito razočaravajuć nastavak BATTLE ROYALE-a. Nedavni X-CROSS Fukasake juniora bio je gledljiv, umereno zabavan treš, ali ništa što bi ukazivalo na ozbiljnije prisustvo tatinog DNK-a.
Guillermo Del Toro potpisuje par mračnih bajki, ali njegova sklonost da "prećeruje s fantazijom" i da zašećeruje svoje novije filmove sa sve više baroka, striparsta i videoigričarstva razvodnjava mrak i stravu koje inače ume da proizvede, te tendencije ka bozi sve ga manje čine verovatnim potpisnikom nekog novog horor remek-dela.
Neil Marshall je krenuo simpatičnom popkorn zabavom DOG SOLDIERS, produžio izvanrednim klaustrofobičnim hororom DESCENT, a onda – potpisao DOOMSDAY, jedan od bezveznijih i negledljivijih omaža exploataciji na prelomu 70-ih u 80-te. Možda sve još nije izgubljeno, ali za sada je i on samo 1-trick pony, kao i većina njegovih horor kolega poniklih u 90-im (Lucky McKee, Brad Anderson, James Wan, Ti West...).
Pascal Laugier je, istina, potpisao izvanredno žestoki horor MARTYRS, ali zabrinjava njegov jezivo neinspirativni debi ST AGNES, kao i koketiranje sa Hollywoodom i Ajinom putanjom. Od njega će biti nešto samo ako uspe da odoli sireninom zovu Holivuda, odnosno ako uspe da nametne svoja pravila igre i ne proda dušu prokletom masonskom dolaru. Velika je šteta što tupave američke šićardžije nisu uspele da ga puste da napravi svoj rimejk HELLRAISERA.
John Fawcett je nakon vrlo duševnog GINGER SNAPS pukao sa filmom THE DARK, a onda (s pravom?) nestao sa radara.
Mnogo bolje su se pokazali horor-vikendaši, odnosno reditelji koji nisu exkluzivno posvećeni hororu, ali su svojim jednokratnim akcijama postigli značajne stvari: Bong Joon-ho, Lars Von Trier, Alejandro Amenabar, Danny Boyle, Bill Paxton, Edgar Wright, Ruben Fleischer, Bruce La Bruce, Robin Campillo, Tomas Alfredson i Shinya Tsukamoto.
Nekadašnjih majstora strave nema nigde ni od korova: učmali, zaboravljeni, polu-senilni, otupelih očnjaka, oni odavno više ne grizu – a kad pokušaju, to je najčešće ponižavajuće i za njih i za njihove fanove (najzadrtiji, nekritički molioci u njihovim hramovima se ne računaju). U tu grupaciju spadaju svi nekadašnji majstori: Carpenter se zabavlja jakim drogama i lakim igricama, Hooper je u direct-to-DVD areni, Argento je u vlasti sopstvene demencije, sve dublje utonuo u treš, de Palma je nestao u akciji, Cronenbergu se usladilo da bude "respektabilan" pa se žanru više i ne javlja na ulici, Larry Cohen se javi ponekim B ili C scenarijem, ali daleko je to od nekadašnjih njegovih radova, deda-Romero i dalje cedi suvu drenovinu zombi filma, sa sve manje i manje uspeha, Craven i dalje pokušava da napravi novog Fredija – i zapravo, od ove grupice, jedino on pokazuje znake da bi mogao da isporuči još poneki natprosečan, možda i zaista relevantan naslov. Želim da verujem i u Carpenterov povratak – ipak je to čovek koji je potpisao čak dva besprekorna horor remek-dela (HALLOWEEN i THE THING) – ali... videćemo već jesenas, kad izađe THE WARD.
Od novih imena, jedino ime na koje bih se, osim pomenutog Pascala Laugiera, kladio u veće pare jeste Fabrice Du Welz: mada je njegov debi CALVAIRE bio problematičan i neodmeren u ponekim segmentima, ipak je to jedan ludo hrabar experiment koji nije baš sasvim explodirao u njegovu facu nego je i mestimično proizveo izvesne retke kvalitete. Potonji su u skoro savršenom stanju prisutni u zasad najnovijem mu, zaista izvrsnom VINYANU, tako da... Želim da verujem u njegovu uzlaznu putanju.
Od starih kajli, jedini siguran bet ostaje Takashi Miike: mada se hororom retko bavi, svaki put kad mu priđe bar na puškomet, proizvede nešto unikatno i (barem) natprosečno. Takashi Shimizu tek treba da se pokaže izvan beskrajnog recikliranja svog bezveznog, fragmetarnog JU-ONA: on evidentno ume da napravi jezivu scenu (to se vidi i u njegovom low-budget experimentalnom MAREBITU); ali tek treba da pokaže da ume da ispriča priču, i da tu stravu upotrebi u nešto višu svrhu od pukog: BU! Koji Shiraishi je pokazao da ume i da uplaši (NOROI) i da zgadi (GROTESQUE) – nadajmo se da će svoje talente češće i pametnije da koristi.
I to je, za sada, sve.