GRAPHIC SEXUAL HORROR (2009)

 ***   

 3 

= ovaj film, kao i ovaj post o njemu, ne preporučuju se mlađima od 18 godina, osetljivima, gadljivima, bogobojažljivima i njima sličnima =

 

            GRAPHIC SEXUAL HORROR je pompezan naslov, možda maaalkice presenzacionalistički, ali svojom extremnošću taman može da privuče one kojima je namenjen, a da istovremeno odbije neopredeljene i krotke koji bi se ovako nečim po difoltu zgrozili.

            u pitanju je dokumentarac posvećen pay-per-view sajtu INSEX na kome se pretplatnicima nude lajv-videla u kojima se volonterke vezuju, bese, dave, rastežu, gnjave, šamaraju, seckaju, bičuju, umaču u akvarijume s pijavicama, stiskaju u kaveze, gde im se utrljava ljuta paprika u vagine, gde se bese u štalama i vezuju za stubove na snežnim poljanama – i sve u tom smislu što vole mladi.

            to je sve inscenirano kao da je na delu pravo mučenje – odnosno, strogo gledano, nema tu baš mnogo glume – ljuta paprika u vulvi + crvenilo su pravi a ne mejkap efekat, što važi i za do bola rastegnute i izobličene pomodrele sise, ožiljke itd itd. naravno, i suze su prave.

            ideja je da to bude prljavo, a ne fensi i pozerski, maximalno uverljivo reenaktovanje toga kako bi izgledali home video nekih BTK serijskih ubica i njima sličnih psihopata (naročito ako bi ovi imali malo više mašte, para i mogućnosti da to rade u nekom prostranijem i sređenijem ambijentu od svog podruma ili šupe).

            logično pitanje br 1: ko to radi, i zašto?

            pa, ima onih koji se pale da to rade sebi i drugima. a ima i onih koji to vole da gledaju, i na to da drkaju u bezbednosti i samoći svog doma. pokretač ovog sajta se primio na SM kada ga je bebisiterka kad je imao 8-9 godina vezivala lisicama a on na to doživeo svoj prvi orgazam; a preporodio se kad je u tokiju (kao regrut za vijetnam) otkrio čitavu 'kulturu' vezivanja i teatralne japanske torture. 

onda je sredinom 1990ih iskoristio blagodeti nove tehnologije (internet), i rešio da od svoje privatne opsesije malko i zaradi – u čemu je i uspeo. mega-uspeh njegovog plati-pa-klati sajta doneo je prilično para i njemu samome a i njegovim 'glumicama' ili modelima ili žrtvama, kako već da ih nazovemo. 

uspeh rađa uspeh, gde su pare tu su i zgodne žene, i ubrzo je mogao sebi da priušti ne tamo neke kalašture i dronfulje sa železničke stanice, nego vrlo privlačne mlade žene. ove su pak privlačile još više onih sa parama za bacanje, i eto svima radosti – sve dok homeland security nije počeo da ih pritiska svojim 'veliki brat' štihovima (vršeći pritisak na banke preko kojih im idu plaćanja i sl)…

            logično pitanje br 2: dobro, i neko zapravo uživa u ovome?

            tako izgleda. istina, autori ovog filma razgovore su vodili isključivo sa gazdom sajta, njegovim 'zvezdama' i ponekim retkim juzerom koji je govorio anonimno. gazda se na jednom mestu uzgredno pozvao na bodrijara i tako neke palamude, ali nije elaborirao: ako očekujete da vam ovaj SM biznismen propagira neku desadovsku filozofiju prilagođenu 21. veku (a potonja je ionako besmrtna) – tough luck. ako ima neki mozak, zadržao ga je za sebe. (kasniji intervjui ga otkrivaju kao tipičnog srpskog šefa: 'ako nećeš da mi pušiš u privatno, neću da ti platim ono što si inače već zaradila!')

            još gore važi za njegove fufice očito skromnih intelektualnih i verbalnih potencijala: ako želite insajt o tome šta one osećaju, šta doživljavaju, dal je to nirvana, transcendencija, ili what the fuck – od njih ništa u tom pravcu nećete dobiti sem nekih prozaičnih, skromnih rečenica. isto tako i juzeri. (da se ne lažemo: primarna klijentela za ovo su closet-serial-killers, odnosno oni koji maštaju o ovakvim mučenjima ali nemaju smelosti ili imaju neki rudiment mozga da ih sami ne realizuju)

            šteta je što autori nisu razgovarali i sa nekim pametnijim od ovih likova, jer postoji čitava 'filozofija' oko ovoga koja promišlja telesne modifikacije, androide, SM, trans-sex, trans-gender, post-gender i ostale moderne fore.

no, oni skloni intelektualizaciji ove tematike upućuju se na Ghoul's seal of approval annointed knjižicu TORTURE GARDEN, VOL. 2 (dobar je i prvi, kao slikovnica, ali drugi ima beskrajno cerebralnije i podsticajnije textualne, a i raznovrsnije vizuelne momente). Contents include: David Cronenberg, Hermann Nitsch, Chapman Brothers, Orlan, Stelarc, Ron Athey, Della Grace, Nick Knight, Alex Binnie, plus alien abduction, sex in space, medical fetishism, robot art, mutation in fashion, self-made freaks, the cybernetic body and S/M art…

            moja umereno-suzdržana ocena – trojka – za ovaj dokumentarac potiče otud što, za moj groš, reditelji ne idu dovoljno duboko u tematiku, i sem solidnog prikaza tvoraca i zvezda ovog konkretnog sajta ne nude širu kontextualizaciju i exploraciju tema potaknutih svim tim – recimo, muzička scena koja ide uz tu ikonografiju i tematiku (EBM, industrial itsl); ilustracije, slike i stripovi; horor filmovi (SAW se ovde čak i ne pominje, kao ni čitav 'torture porn', iako gazda na sajt priznaje da je, svojevremeno, hitao da gleda ZADNJU KUĆU LEVO i TEXAŠKI MASAKR odmah čim su izašli, u drajv-inu), i sl. 

            ipak, inspirativna tematika je pokrenuta i –unutar svojih samonametnutih granica- solidno pokrivena, a talking-heads su u zadovoljavajućoj protivteži sa torturing-heads (snimci INSEX performans sesija i drugih relevantnih vizuelnih materijala).

            ako to iz ovdašnjih slika nije dovoljno jasno, sadržaj je prilično explicitan: iako nema sexa, pošto je ovde mučenje surogat toga, genitalije i ostalo je slikano 'na izvolte' (mada, bez porno-insistiranja na krupnim planovima) – znači, nema laži, nema prevare: koga zanima SM, to je to, biopro.