DJAVOLJE SJEME (1979) - 1. deo

 *** 

 3+ 

            u okviru akcije 'ex-yu horori i hororidi', nakon što sam ovde pre neki dan prikazao bosanskog isterivača đavola i njegov slikoviti šejtan-sabor, došao je red i na ovaj dugotraženi primerak zaboravljenog sfrj horor-ludila. trebalo je da prođe preko 30 godina (scary!) otkako sam po prvi i jedini put u životu gledao ovo – i baš zato što sam se vrlo neodređeno prisećao nekih detalja, bilo mi je teško da kasnije identifikujem o čemu se uopšte radilo.  

svi kojima sam pričao o ovom filmu belo su me gledali, uključujući i prijatelje iz hrvatske – što i ne čudi mnogo, jer ovo izgleda da nije bilo prikazivano nikada više za vreme sfrj, a verovatno ni kasnije. pravi mali zaboravljeni i zagubljeni biser, koji je napokon dolijao nakon mog upita, ovde na blogu, i sugestije koju je dao izvesni "ottosamp" - kome i ovde zahvaljujem. čim sam video captures iz filma i pročitao sažeti zaplet, bilo mi je jasno da to mora da je to. i jeste!

            ĐAVOLJE SJEME je hrvatski TV film u dva dela, svaki od po 80' – znači, kao dva kraća filma, što ukupno daje 2 sata i 40 minuta akcije – i te kakve!

            ova tvorevina (iz razloga ekonomije, nadalje ću je nazivati filmom) može se gledati na nekoliko uzajamno neisključujućih načina:

            - kao izrazito nekonvencionalan, neobičan ex-yu film, vredan već zbog toga što ne liči na 99% tadašnje nam (a i današnje) kinematografije;

            - kao pravi biser ezoterije, toliko nepoznat širim masama da je čak i njegova imdb stranica u ovom trenu jezivo štura – ovo ću ispraviti u narednim danima;

            - kao izgubljena karika koja nedostaje u kratkotrajnom naletu fantastike u hrvatskom filmu 1976-1983 (tj. od IZBAVITELJA do TREĆEG KLJUČA);

            - kao jedan od najboljih filmova sa elementima horora uopšte nastalih na ex-yu prostorima, te stoga idealan kandidat za prošireno, sfrj izdanje knjige U BRDIMA, HORORI;

            - kao jedan od najboljih filmova sa motivom faustovskog ugovora uopšte nastalih na ex-yu prostorima, te stoga idealan kandidat za prošireno izdanje mog FAUSTOVSKOG EKRANA;

            - kao natprosečan primer mittel-europske fantastike, u rangu sa sličnim poljskim i češkim filmovima, sa sličnim katoličkim teretom, i sa sličnom vizuelnošću;

            - kao više nego intrigantan (iako half-assed) pokušaj bavljenja hrvatskim koketiranjem sa silama Zla u II svetskom ratu, kroz providnu ali krajnje zanimljivu fanta-alegoriju… (potonji aspekt je zasigurno glavni razlog što je ovaj film emitovan, kako izgleda, samo jednom, i što niko ne zna za njega.

            ili bar nije znao – do sada!

            film je režirao vanča kljaković, ali izgleda da je za horor zaslužnija koscenaristkinja, zora dirnbach, budući da vanča, kako izgleda, nije radio ništa drugo hororu srodno (režirao je tri epizode zlokobno-košmarne serije NEPOKORENI GRAD, ali nije kultnu horor epizodu 'čovek sa crnom kožnom torbom'!). s druge strane, gđa dirnbach zaslužna je i za scenario filma NOĆ POSLIJE SMRTI (1983) za kojim ovog časa raspisujem poternicu – ko ga navata, nek dojavi linkove. u pitanju je ekranizacija priče hrvatskog fanta-horor klasika, xavera šandora đalskog (SAN DR MIŠIĆA) – evo sinopsisa toga: Based on a short story by Ksaver Sandor Djalski (1854-1935), this average psychological drama describes how a northern Croatian aristocrat has a vision of his dead wife and, after turning to spiritualism, is convinced she has really come back to him. možda jeste 'average', ali igraju rade šerbetdžija, milena dravić, sven lasta… prema tome, ovo se MORA gledati!

            dođavola, sad vidim da postoji i TV film NOCTURNO, takođe pisala zora, prema đalskom – narode, pomagajte: ima li to negde u bilo kom obliku (vhs, divx, dvd)?

            eto, ispade da je priča o srpskohrvatskim hororima još duža i bogatija nego što je iko do sada i slutio a kamo li beknuo… nego, da se vratim ĐAVOLJEM SJEMENU:

            priča kreće dinamično – jurnjavom konjske zaprege za vozom – a nastavlja se sa podjednakom, i za sfrj okvire zaprepašćujućom narativnom ekonomijom i ritmom (zločina) koji je mom lakosmarajućem temperamentu itekako godio. iako ovo traje preko 2,5 sata, ne da se nisam ugnjavio nimalo, nego sam sve to ispratio sa pažnjom i interesovanjem kakve mi nisu probudili neki drugi nedavni maratonski a visokoprofilni filmovi od preko 2 sata npr. bedasti senilni istvudov HEREAFTER (2), ili jednodimenzionalni i repetitivni iako well-meaning OF GODS AND MEN aka Des hommes et des dieux (2+); zapravo, čak i neki komercijalniji duuugometražni filmovi koje overih ovih dana poprilično su me ugnjavili, recimo ZEBRAMAN 2 (3-) i CASINO ROYALE (2+/3-). a ĐAVOLJE SJEME nije!

            u pomenutoj zaprezi za vozom jurio je ivo gregurević (odličan, kao i uvek), ovde kao mladi seljačić na putu ka zagrebu, gde bi da studira medicinu i otkrije, ni manje ni više, no tajnu smrti. u vozu se upušta u kraću diskusiju sa super-creepy starcem, slepim hipnotizerom (sic!) bengalijem, koji mu kaže da su alhemija i astrologija (!) pravi put, a ne nauka.

takođe mu na dlanu pročita (dodirom) da je mladunac okružen smrću. to se smesta demonstrira kada, po izlasku iz tunela, ivo na sebi zatekne polegnutu seljančicu mladu sa nožem zarivenim u grudi! 

deo te scene je i kadar u kome se krv sliva niz njenu suknju na pokrov pletene korpe, koji sam ja, u čudnim putevima sjećanja, kao klinac upamtio na malo drugačiji način (kao da joj je ta krv curila između nogu). imajući u vidu da sam u vreme kada sam ovo poslednji put gledao imao 6 godina (emitovano 19. i 26. februara 1979), dobro je da sam upamtio bilo šta! u svakom slučaju, već tada sam bio zadojen hororom, kao što ova fotka iz tog perioda, možda godinu dana kasnije, jasno pokazuje: I have always been ghoul!

ivo stiže u zg, gde mu jezivi slepac bengali preporuči svratište, za koje se ispostavi da je – javna kuća. u skladu sa arhi-katoličkim odnosom prema sexu, to je mesto prikazano kao ponor pakla, sasve nekakvom veštačkom maglom što se leluja uz pod, a osim nekolicine ok kurava tu su i nekakve groteskno matore i debele.

naravno, nema dekadencije bez peđera, pa stoga kao ultimativni dokaz da se radi o vraškom mestu razvrata i bluda, piće služi goluždravi našminkani momčić sa ženskom perikom. ah, ti katolici!

i to nije sve – ivo odlazi u krevet sa jednom od jebežljivijih madona, ali ova, tokom jahanja, naprasno pada u grozomorni demonski smeh.

vrlo brzo otkrivamo šta je tako smešno: naime, u skladu sa katoličkom jednadžbom sex=smrt (ali u blažoj varijanti) naš ivo otkriva da je tijekom svog verovatno prvog sex iskustva zakačio – sifilis! sjajno postignuće za jednog studenta medicine: sad će bolest moći da izučava iz prve ruke, na sebi.

ubrzo mu, međutim, dok je u groznici, u posjet dođe creepy čiča sa neverovatno lošom perikom - mefistofelska figura if there ever was one, i on mu nudi uspeh, znanje, i tako to, ali po cenu da ivo nikada ne padne u ljubav. može fufe, sex, ovo-ono, ali srce mora da mu ostane posvećeno nauci…

naravno, ovo je očigledna inkarnacija istog onog 'bengalija' iz voza – igra ga isti glumac (sven lasta), koji će kasnije u filmu igrati još dve uloge (znači, ukupno četiri): ćelavog švapskog zapovednika grada sasve monoklom  - možda izgleda kao iz alana forda, ali meni je baš zato draži i zabavniji – kako ne voleti ovu facu?!

a na kraju tumači i ustaškog časnika koji njuška po zamku u koji ivo dospeva kako bi, za švabe, obavljao experimente u pravcu oživljavanja mrtvih, ali ga tu sustigne komunjarska namiguša koju je ranije, tokom nekih njihovih demonstracija, spasio ni kriv ni dužan (spopala ga starim trikom: krnula mu žvalu dok je jurili pajkani, pa ovi produžili dalje misleći da se to samo neka nedužna, nekomunistička omladina ljubaka po ulazu u zgradu – a sve u skladu sa starim klišeom da su komunjare izrazito suvoparna i nesexualna bića, te da 'ko se ljubi – komunjara nije'). 

nju mu miki krivokapić donese teško ranjenu nakon jedne njihove diverzantske akcije, i sad naš ivo na svu muku, dok iz mrtvih diže zamorca skvikija spojem injekcija i starog oprobanog elektiriciteta, mora još i da leči i sakriva ovu drugaricu u tom zamku, u tajnoj prostoriji iza slike (sreća što svi zamkovi, pa čak i hrvatski, imaju te tajne sobe iza slika), i to u jazbini koja vrvi od švaba i ustaša!

nažalost, ta svetovna briga, tj. triler (da li će ustaše pronaći curicu?) u drugom delu filma zauzima centralno mesto, što je poprilično razočaravajuće u onome što je tako lepo počelo kao fantastični horor sa metafizičkim dimenzijama. ipak, ĐAVOLJE SJEME ostaje zanimljivo i tada, uprkos tom žanrovskom iskliznuću i naprosto neverovatnoj horor prilici koja ostaje neiskorišćena i propuštena – a bili su na korak tome da prejudiciraju REANIMATORA za ciglih 5 godina! 

već sam bio počeo da cvilim od veselja na kraju 1. dela filma, kada ivo a) oživi skvikija iz mrtvih; b) ćelavi švaba i njegova arhetipska plavuša, ilza zaginu u diverziji; i c) u istom času krivokapić donosi našem herbertu vestu ranjeno telo commie drugarice da se postara za nju. oho-ho, rekoh sebi: jedva čekam da vidim kakve će zapetljancije da izazovu reanimirani nacisti (onaj ćelavac je bio spooky kao živ: kakav li će biti kad na njega padne DEAD SNOW?!) – i kako li će sve to da zakomplikuje voskresnuta ljubovca?! mrtve drage, naci-zombiji, ustaše živi i mrtvi, mefisto sa iljadu lica… how can you go wrong with THAT?!

avaj, drugi deo kofom hladne vode poliva te moje nade: od reanimiranja nema ništa – švabe će da sarane kao da ovaj nije upravo usavršio svoj Es Es Vos Kres, a komunjarica nije ljudski ni umrla, nego je samo ranjena, te sve kreće jednim relativno nezanimljivijim putem. ehhh…

ali, o tome, i o drugim stvarima (uključujući nadasve intrigantna značenja svega ovoga) – u 2. delu texta!
- nastaviće se...