APOLLO 18 (2011)

**(*)         

3-

            U okviru akcije "Found Footage" overio sam tvorevinu pod naslovom APOLLO 18. Kao što se iz njega može naslutiti, ovo nije Yet Another Haunted House Shaky Cam Mock-Doc-Horror. Umesto toga, ovo je prvi iz ovog sve brojnijeg pod-žanra koji se dešava – u svemiru. Tačnije, na Mesecu.

            Kao, tri astronauta poslata su 1970-ih na Mesec u tajnoj i nikad do sad obnarodovanoj misiji – zvanično, Apolo 18 nikada nije postojao; a tek sada je, kao, NASA dopustila da se iz grdnih sati snimljenog materijala izmontira ovih 80ak minuta i da se to pušta u bioskopima diljem Amerike.   

No, dobro, do sada smo već oguglali na te fore, i ti natpisi na početku o tome kako je ovo što sledi neko stvarno postojeći actually snimio samo su ofucani rituali, formalnosti koje niko odavno ne uzima za ozbiljno (zapravo, još od vremena kad su izvesni idioti, od kojih sam neke i lično sretao, nagvaždali o autentičnosti BLAIR WITCH PROJECTA). Ono što u tom smislu treba reći jeste da je suspenzija neverice solidno postignuta, da je to sve snimljeno tako da izgleda dovoljno autentično za moj laički, NASA-om netrenirani um, i da mi pije vodu dovoljno, posmatrano kao film.

            U enterprajz gledanja ovoga ušao sam sa niskim očekivanjima, što možda donekle objašnjava zašto mi se umereno, mestimično čak i dopao, za razliku od brojnih kritika po netu koje su prilično negativne. 

            Da, naravno da je od ove premise moglo da se uradi mnogo više: mogao je da se napravi LAVKRAFTOVSKI film kosmičke strave za nezaboravno useravanje, jer za tako nešto ne mora da se ide na daleki Yuggoth: naš komšija Mesec (sa svojom Tamnom Stranom) sasvim je dovoljan za takvu akciju. Tih ambicija nije bilo, autori ovoga sasvim su zadovoljni da malkice zagrebu po slabo rabljenoj teritoriji i da ponude nekoliko polu-originalnih jezovitih sugestija i džamp-skerova, pa od te vrste strave ima tek nešto malo nagoveštaja, zbrzanih i gotovo slučajnih.

            Ipak, ova čaša je za mene polu-puna, zato što mi je već pomalo muka od jednolične vizuelnosti mrdam-kamerom-po-kućama filmmejkinga ovog pod-žanra: koliko puta više treba da gledam trčanje uz i niz stepenice, silazak u podrum, ljuljanje lustera i pad tiganja kao vrhunske set-pisove u 'filmu'? Ili beskrajno zamorno polučasovno jurcanje (s kamerom na ramenima!) kroz avliju neke kuće, praćeno obaveznim urlanjem i zadihanim puf-pantovanjem snimatelja, uz brojna 'oh my god! oh somebody please help me! oh I'm so fucking scared!', kao recimo u precenjenom španskom filmiću ATROCIOUS, koji slobodno možete propustiti 8iako ima bolje kritike od ovoga). 

            Ovde, ako ništa drugo, imamo zlokobnu mrtvu pustaru Meseca, i njegove mračne kratere, a unutrašnjost svemirskog čamca APOLLO 18 nudi osvežavajući odmor za oko, barem kao promena u odnosu na sve te podrume, tavane, dnevne sobe i okućnice. Takođe, imamo misteriju tokom većeg dela filma – o čemu se ovde zapravo radi? Duhovi, vampiri, alieni, ljudski faktor…? A ako su alieni, da li su od men-in-the-suit sorte, ili neki dosad neviđeni? Bez brige – ja vam to neću spojlovati (ako me neki trejler ili tuđi rivju nije u tome već pretekao), jer i meni je deo draži i užitka bio u tome da nagađam šta se koj moj ovde zbiva, i ko/šta stoji iza toga.

            Za pohvalu je, pored ambijenta i njegovih zlokobnih potencijala, kao i solidne režije, to što ovde – a za razliku od većine naslova iz "Found Footage" pod-žanra - ne moramo da barem pola filma provedemo gledajući neke morone kako rade savršeno prozaične i nezanimljive stvari u predugačkom "pripremnom delu" filma (tzv. "zagrevanje"), pre nego što nešto kolko-tolko zanimljivo ne krene da se zbiva. Ne! Ova trojka nesrećnika se na Mesecu nađe već u prvih 5 minuta, a nagoveštaji da nije sve kako treba počinju prilično rano, i razvijaju se, tokom filma, do vrlo konkretnih stvari (tj. ne ostaje sve u senkama, nagoveštajima, nedoumicama, dubiozama i blink'n'miss bullshitima).

            Vredi pohvaliti nekoliko memorabilnih detalja: ingeniozno upotrebljena arhetipičnost scene u kojoj na mrtvoj mesečevoj pustari naši navodno sami astronauti – pronađu otisak stopala sa sasvim drugačijim đonom nego što je njihov. Zaista moćno creepy robinzonkrusoovski momenat kakav je moguć samo na Mesecu (ili negde druge izvan planete Zemlje)! Dakle, aplauz za to što su, bar u tom slučaju, pametno upotrebili potencijale svoje lokacije. 

Istina, upućujem im i jednu vaspitno-popravnu šljagu iza ušiju što su zbrzali i praktično protraćili momenat kada ovi isti astrokosmonauti sa mesečeve površi posmatraju na nebu Zemljinu lopticu. Jedan od njih čak i kaže: "Hm, makes you think, doesn't it?" – ali od tog thinkinga nema ništa, ni verbalno ni vizuelno, jer no time Tolouse, treba publici isporučiti novi jump-scare! Šteta, jer ta pustara zaista izgleda kao Pakao s kraja Fulčijevog BEYONDa, i neko nadahnutiji izmuzao bi više od te NELJUDSKE atmosfere. (PS: Nekim drugim socio-političkim drkadžijama prepustiću da se zabavljaju činjenicom da se dva mesečeva vozila odazivaju na imena FREEDOM i LIBERTY, pa neka u to učitavaju šta im volja…)

            Kad sam kod pohvala, moram da iznesem još jednu: ne samo što su pametno upotrebili lokaciju, nego i kontekst u kome se ona javlja: naime, ovi snimci nisu onako prozaični i oštri kao jebeni home-videos koji se u poslednje vreme narodu prodaju u bioskopima (srećom, ne i u Srbiji, gde bioskopa nema, pa ove video-radove gledamo na malim ekranima – bez ikakvog gubitka!). Slabija rezolucija, isprane boje, smetnje na vezama, prekidi, "sneg" od statike itsl. efekti, za očekivati u snimcima Sime Kosmosa iz dalekog svemira, uspešno su upotrebljeni za frustriranje gledalačke perspektive i njegovu klaustrofobizaciju te inetrpretativnu ograničenost koja ga čvršće baca u ruke papetmastera iza kamere e ne bi li im se bolje manipuliralo emocijama… U tom smislu čak je i TS verzija filma sasvim prikladna za gledanje: treba biti potpuni sucker pa čekati ovo na dvd ripu, blu reju ili ne znam kakvo dža-bu izdanje, kad su se autori ovoliko polomili da svoje snimke namerno pikselizuju i ojade i degradiraju for your viewing pleasure!

            Ipak, u krajnjem saldu, kad se otkrije šta je i kako je – to je prilično razočaravajuće, i ikonografski, i konotativno; da ne bih spojlovao reći ću samo da su to otkrovenje šta-i-kako (bez zašto!), kao i mlitavi, neubedljivi pokušaj da se dešavanja iz navodne misije od pre 4 decenije učine relevantnim (i zaplašujućim) i dan-danas – najslabiji delovi filma. Ne može to tako! kličem, zajedno sa Vajtom. Ali, ne žalim se previše, jer ovo je sasvim OK ako se posmatra samo kao jedan srednje-ambiciozni bau-bau filmić koji ne postoji iz drugih razloga nego da ponudi još jednu varijaciju na 'oh-my-god-this-shit-is-really-happening'. Ima tu nekoliko jezivih i jedna gadna scena, i to je sasvim dovoljno u ova krizna vremena. Da, mogli su bolje, mogli su pametnije, mogli su originalnije – ali nisu. Jebi ga. Daj šta daš. APOLLO 18 je sasvim gledljiv i mestimično jeziv SF-hororčić: može se pogledati, iako teško da će ga se neko sećati za godinu dana, sem kao fusnotu.