BODY DOUBLE (1984)

**(*)

3-

            Sad ću da izazovem paljbu mržnje ili bar razočaranja kod ovih što voršipuju de Palmu sa kritikovanjem jednog vrlo voljenog i cenjenog njegovog filma, ali šta ja tu mogu, kad ga tako vidim!

BODY DOUBLE je ružan, nezanimljiv, predug film u kome puna 2 sata treba da gledam jednog od najružnijih liding menova u istoriji A-holivudskog filma, i to ne sa jednom ružnom facom, nego sa čak 4 inkarnacije ružnoće, ne zna se koja je ogavnija: 

1) najveći deo filma ima neke 80ies nabujale loknice koje mu baš pristaju uz prazno lice, neupečatljive svinjske oči i ružnu nosurdu;

2) onda, kad impersonira porno-producenta, to zaliže uz lubanju tako da nalikuje srpskom novopečenom biznismenu iz Donje Međurovo;

3) a ako to nije previše, šta reći na njegovu 'vampirsku' inkarnaciju, kada je: izblajhan + našminkan kao neki ružni nosati matori Bili Ajdol?

4) ili na porno-inkarnaciju kada igra geeka u džemperčetu i sa socijalnim đozlucima kao Stiven Džefris u 976-ZLO, samo sa cvikerima?!

Što je mnogo – mnogo je!

Pri tom de Palmino rimejkovanje-trešovanje VRTOGLAVICE ne nalazim nimalo zabavnim niti nadahnutim, a samo-referencijalnost i potrebu da parodira horor žanr (s kojim je jedno vreme, očito na sopstveno zgražanje, bio identifikovan) nalazim patetičnim i gnusnim: Kao: "Ja – horor? Ma i'te molim vas, pa horor su OVE trećerazredne budalaštine sa plastičnim slepim miševima i slovima niz koja se cedi krv – ja pravim uMETnost! Ja reimaginiram Hičkoka!"

Znači, set-up je toliko providan da je to negledljivo, naročito zato što mu treba cela večnost da se desi pred nama (a naravno, svi smo već gledali VERTIGO, znamo za jadac, i nema ničeg da nas zabavlja dok čekamo varijaciju na twist); pa onda predugačko stalkovanje, pa najzad pay-off sa bušilicom koji nema veze s mozgom ali je jedini memorabilan momenat u filmu (uz striptiz-ples Melani Grifit)... čak i ako ima neko živ ko nije gledo hičovu vrtoglavicu ima da prozre šta i kako i zašto ovde, i da se onda dosađuje dok de Palma drka na svoje fetiše i samoreferencijalnost ("Mama, vidi me! Ja sam autor! Ja imam stalne teme i motive! Evo ga još jedan voajer! Opet policija ništa ne veruje gl. junaku! Opet je žena u mom filmu - kurva-pornićarka-fufica-parče mesa za moju kameru!...") a da je pri tom sve to strašno isprazno, i već viđeno na boljim mestima, bolje urađeno...

Pazi, nije sad ovo kao ja seo uštogljen i mrtav ozbiljan pa gledam de Palmu, a on se zapravo zajebava pa ja ništa ne kapiram pošto oću VERTIGO 2 a on mi pruža... šta znam... MELANIE DOES HOLLYWOOD.

To kako izgleda Woson u toj geek-porn sceni sam naveo kao estetski trn u oku koji jeste motivisan, i jeste fazon, i čak je jedan od retkih SMEŠNIH, ali ga čak ni to ne čini oku prijatnijim – dakle, naveo sam ga kao jednu od 4 inkarnacije grozomornosti u tom filmu, a ne kao neki rediteljski propust.

Što se tiče Melani Grifit, ona se pojavljuje tek u zadnjih 40-ak minuta, što je u ovom dvočasovnom rastegnuću ipak premalo. njen screen-time je premali da iskupi 4 lica užasa koja sam morao da istrpim dok se ona nije pojavila up close & personal.

Meni je BADI DABL isto ko i BLOU AUT – loš vic. Depalmofili me ubeđuju da je vic zapravo dobar, ili barem, možda i nije dobar al je STRAŠNO DOBRO ISPRIČAN, ali ja ta 2 filma, a naročito DUBLERKU, ipak vidim kao stare otrcane viceve u kojima više nisu Era, Francuz i Englez nego Srbin, Hrvat i Šiptar, ali ih ta šminka ne čini mnogo zabavnijim a nekmoli smešnijim.

Znači, čoveku je potreban vrlo poseban smisao za humor da bi uživao u de Palminim filmovima: ja ga, izgleda, nemam. Nije da ne vidim šta bi TREBALO da bude fora, u čemu je, kao, fazon – vidim itekakao šta on tu radi, ali me to slabo zabavlja i vrlo sporadično zasmeva.

Now shoot me, al ja i sad držim čas!