Ovaj značajan reditelj na ovim prostorima ima veliki broj pobožnih štivalaca, i ja odmah moram reći da NE spadam u one najokorelije: štaviše, imam popriličan odmak prema većini njegovih filmova.
De Palma je jedan od onih reditelja o kojima je donekle besciljno racionalno razgovarati, jer ono što kod njih najviše vredi i čime kupuju svoje fanove nisu stvari koje se mogu mnogo diskurzivno obrazlagati: to je taj stil, ali – još više od toga – to je STIL KOJI POSTAJE TEMA tih filmova. To je ono što je nekima teško da kupe. Ja to razumem. Razumem da je svaka reakcija na De Palmu pre svega instinktivna, duboko subjektivna – s tim svetom korespondiraš, ili ne, i to je to.
U tome je – pored mnogih drugih stvari – on sličan Dariju Arđentu, samo što je za razliku od Arđenta De Palma više 'šarao' kroz žanrove, ali u suštini to je ista ta borba da se od govneta napravi pita, da se od trasha napravi art film. To je igra na ivici žileta, propasti je mnogo lakše nego uspeti, a kad NE uspeš – to deluje smešnije, tragičnije, više bode oči od nekog mediokritetskog promašaja.
Naravno, za religiozne fanove ne postoje 'promašaji' kod takvih reditelja, jer oni nalaze biserje i usred kala takvih zlodela kakva su, npr, SNAKE EYES ili (kod Arđenta) IL CARTAIO. Što reče Aca Radivojević jednom, "De Palma je sve svoje filmove želeo baš takvim kakvi jesu". Pa da, želeo ih je: u tome je i problem.
Npr. DAHLIA se ne može braniti nekakvim studijskim intervencijama i nametanjima: to je u samom startu, u osnovi, promašen film – počev od scenarija pa preko kastinga. Pre nego što je usnimljen prvi kadar to je već bilo osuđeno na propast. Ništa tu De Palma nije razumeo, ništa od Elroja nije preuzeo, sem golog kostura na koji je, umesto krvi i mesa, nabacao šljokice i lampione.
U svakom slučaju, De Palma je svakako zanimljiv i kad omaši, i u tome se slažem sa njegovim apologetama. Problem je samo što je prerano zapao u samosvesni manirizam – otprilike kao Kronenberg počev od GOLOG RUČKA pa nadalje – što mnoge, pa i najbolje od njegovih poznijih filmova pretvara u nenamerne samo-parodije. Kao Džon Vuove golubice. Kao Arđentove crne rukavice. Prosto poželiš da vikneš (Kojinim glasom pretopljenim na Džeja): HEJ, STANI, STANI, STANI DA TE PITAM, DA LI TI ZNAŠ ZA NEKI DRUGI RITAM?!
"Vinsent Mineli je duhovni otac DePalme koliko i Hičkok, a DePalma je mjuzikl reditelj koliko i svaki klasik kung-fu žanra - što će reći poprilično. A mjuzikl je, pak, žanr koji se najviše približio idealu "čistog filma" - onog u kome je forma do te mere superiorna da u potpunosti transcendira poriv za sadržajem. Iz čega sledi da je NEMOGUĆA MISIJA još jedno DePalmino remek-delo u kome je, hičkokovskom terminologijom rečeno, apsolutno sve čist MekGafin - sa izuzetkom briljantnog rediteljskog stila."
---Goran Terzić, XZ, oktobar 96---
Nije to sasvim netačno pa ni nepametno, ali za ovu priču nije baš mnogo relevantno. A evo zašto: film ne može da održava GOLI MEKGAFIN bez ičega drugoga. Hičkokovi najbolji filmovi to savršeno pokazuju. Oni, zaista, najčešće vise o tom Mekgafinu, ALI: osim njega imaju i – Džimija Stjuarta, Grejs Keli, Tonija Perkinsa, Tipi Hedren, i druge LARGER THAN LIFE persone (od kojih nisu baš sve vrhunski glumci, da se razumemo, ali su SAVRŠENI za Hičov koncept).
PLUS: imaju ti Hičovi filmovi nekakav podtext, imaju neku poentu, nije to golo iživljavanje privatnih fetiša, odnosno i onda kada jeste, kao u Hičovim najogoljenijim i najpatološkijim filmovima (MARNIE i FRENZY), to je sve u velikoj meri prevladano SJAJNO ISPRIČANOM ZANIMLJIVOM PRIČOM i autentičnim saspensom. Toga kod De Palme često nema, ili bar ne dovoljno da sasvim iskupi njegovog Mekgrafina i učini ga vrednim gledanja po sebi.
Npr. DRESSED TO KILL je sjajan film ni o čemu, i to je na nekom larpurlartističkom nivou OK, ali nemojmo se zajebavati. ni Endži a kamo li Kit Gordon nisu u stanju da NOSE film, i on se tako rasplinjava od scene do scene, menjajući fokus sa Endži na Kita i Nensi Alen (koja je takođe tek američka Zlata Petković, i ne može da nosi film ni po sebi, inače, a ni onim što joj TAJ scenario pruža).
Znači, Mekgafin je tu, stila ima na lopate, ali – NEMA ZVEZDA, GLAMURA, LIČNOSTI, PRIČE, SUBTEXTA... a kad nema toga, onda nema ni pravog saspensa, jer ZA KOGA tu da brineš, za koga da navijaš...? Prosto, zavališ se, i gledaš: "Uuu, ala kadrira! Joooj, al ga ja izmontiiiirooo! Woow, što ga je uslikao!" To, donekle, kad je vrhunski izvedeno, može da me zabavi, ali je svakako inferiornije u poređenju sa Hičovim filmovima gde imaš SVE TO – PLUS još toliko toga pride. Rečju, kod De Palme mi često fali – uzbuđenje. Emocija, bilo kakva. Nju ima u KERI. Ali nedostaje završetku BLOW OUT-a da bi zaista bio tragičan; as is, više deluje kao gimmick.
Da ne govorim, zato, o BODY DOUBLE, koji je zaista ruiniran tim nesnosno debilnim Krejg Vosonom (porno glumac il neporno glumac, ja ne želim da gledam tu odurnu nosatu nakazu i ne zanima me šta mu se dešava)! Kad imaš scenario koji nema baš nekog 'mesa' za glumca, onda ti treba glumac sa POJAVOM, sa HARIZMOM, koji će i najpovršnijem karakteru da pruži dodatnu dimenziju.
ZATO je De Palma blistao samo onda kada su se poklopili sledeći faktori: SMISLEN, PAMETAN SCENARIO *O NEČEMU* (što znači, onaj koji NIJE on sam radio, nego mu ga neko drugi, pametniji, napisao) + dobro osmišljen MEKGAFIN + JAKA GLUMAČKA POJAVA (Sisi Spejsek, Al Paćino...). Onde gde je bar jedan od ova tri elementa zafalio, film je ispao (bar) osrednji.
U narednim nastavcima: osvrti na neke De Palmine hajlajtove, i ne tako uspele radove.
Njegov najbolji film je Carrie, ovo ostalo je manje-više komercijala.
ОдговориИзбришиsvashta. pa KERI mu je jedan od komercijalnijih - a svakako PRVI zaista komercijalni. njime se ´prodao´i preshao u big league.
ОдговориИзбришиPre neko veče sam odgledao SESTRE, a onda na IMDB-u videh da je od svojih 30-tak dugometražnih filmova čak 10-tak snimio pre KERI od kojih do sad, čini mi se, ne videh ni jedan. SESTRE preporučujem ZoRanu ako gotivi Arđenta i beskompromisne filmove s početka 70-tih, da podsetim, po Ognjanoviću, najboljeg perioda u istoriji filma. Ali da ne prejudiciram. Pošto će ovaj tekst imati nastavke, pretpostavljam da ćemo i od Gula dobiti neke preporuke.
ОдговориИзбришиja sam pokusao, ali ne i uspeo da odgledam do kraja de palmine rane filmove, i od toga pre KERI jedino mogu da svarim SESTRE i PHANTOM OF PARADISE, iako nijedan od njih ne smatram narocito dobrim.
ОдговориИзбришиNe mogu da verujem, toliko negativnih komentara... Sreca da ovaj blog ne prati mnogo ljudi.
ОдговориИзбришиnegativni komentari? gde? malo čitalaca? GDE?!
ОдговориИзбришиNe slazem se da su de Palmini filmovi za koje je sam pisao scenario ni o cemu. Dressed to Kill je film o potisnutoj seksualnosti - Majkl Kejn zbog toga ubija, Endzi Dikinson zbog toga strada, a trijumfalni junaci su oni koji nemaju problema sa seksom, izmedju kojih postoji zdrava privlacnost, Kit Gordon i prostitutka Nensi Alen (dakle, osoba cija je seksualnost, zbog same profesije kojom se bavi, onog sto je definise, na drugom kraju spektra od potisnute).
ОдговориИзбришиBody Double je vrlo pametno srocena prica o prevazilazenju strahova, o putu na kojem jedan zivotni statista postaje junak. U tom kontekstu, to sto je najveci deo filma cheesy B-movie ima savrsenog smisla, jer prikazuje pravi zivotni problem protagoniste kroz svet filma koji on zamislja, sto i ima smisla posto je on glumac.
kad kažem da je film ni o čemu, to znači da ništa produbljeno ne istražuje, ne bavi se nekom temom, nego se samo DOTIČE određene tematike. naravno da svaki narativni film ima nekakav, ma kako tanak ZAPLET, svaki se može prepričati kroz nekakvu radnju i svaki se može dovesti u vezu s NEKOM temom, pa tako i DRESSED sa sex. represijom. MEĐUTIM, pitanje je ŠTA je to tako pametno kazao de palma na tu temu? da li je stvarno prostitutka nekakav ideal sexualne oslobođenosti? žena koja je u kapitalističkom poretku prinuđena da se jebe za novac kako bi opstala je za tebe i de palmu "na drugom kraju spektra od potisnute"? da li ti zaista (ne) uviđaš koliko je besmisleno, pa i duboko pogrešno to što tvrdiš?... osim toga, nešto ne videh da je ona prošla mnogo bolje od ove 'potisnute', pa ne vidim da se mnogo ovajdila od svoje navodne 'sex. slobode'. itd.
ОдговориИзбришиde Palma i ja ne glorifikujemo prostituciju, nego se on jednostavno fokusirao na cinjenicu da jedna prostituka ima mnogo seksa i to je upotrebio kao kontrast ostalim likovima iz filma. To nije ideal seksualne slobode i de Palma je to mogao lepse da resi (da Nensi Alen prikaze kao ne-prostitutku nimfomanku); ja sam to pomenuo zato sto nisam shvatio da ne mislite da je Dressed to Kill bukvalno film o ni o cemu. Slazem se da Dressed to Kill ne obradjuje posebno dobro teme kojima se bavi, kao i da de Palmini filmovi cesto pate od prosecnih scenarija.
ОдговориИзбришиNensi Alen nije prosla mnogo bolje od potisnute jer time de Palma naglasava koliko je potiskivanje stetno cak i po ljude u okolini potisnutih :D
procurio je DE PALMA, dokumentarac o pogodite kome! ja sam gledao skriner pre nekoliko meseci - vredi to videti, nije loše, ali daleko je od odličnog; više kao gomila PR izjava o svakom od filmova, malo anegdota, malo trala-la, ali ništa istraženo, ništa produbljeno, kao da autori de palmi nisu postavili nikakvo POTPITANJE (što je srž svakog dobrog intervjuas), nego mu smao rekli: 'mr de palma, tell us something about each of your films' - i on, čiča, krenuo, pa im ponešto malo o svakom i rekao. i to je to. od mene mlaka trojka.
ОдговориИзбришиToplo preporucujem Raising Cain Director's Cut.Od mene 3+
ОдговориИзбришиKad smo vec kod ranih radova Laguninih pisaca, evo kritickog osvrta na stvaralastvo Brajana De Palme, koji je napisala Isidora Bjelica jos krajem osamdesetih za Ritam. Nije tu samo prica o Keri i PMS-u, vec se izvlace brojne paralele sa velikanima horor zanra, sa Godarom, Skorsezeom, Milijusom, poseze se za Polom Valerijem, Schillerom, Lajbnicom i jos svasta nesto.
ОдговориИзбришиhttp://www.kinoteka.org.rs/wp-content/uploads/2020/09/broj45_KINOTEKA_septembar_2020.pdf