HORRIBLE BOSSES (2011)

**(*)

3-

             Užasni šefovi su deo iskustva zajedničkog & prepoznatljivog mnogima.

Ko od nas nije bio u poziciji asistenta nedojebanoj klimakteričnoj profesorki frustriranoj zbog svoje enormne debljine i sjebanog emotivnog te društvenog života koja je tek pod uplivom krize srednjih godina shvatila da je proćerdala život na knjige umesto na kurce, a potonjih nema pa nema, sad kad je tako matora i groteskno neprivlačna? Ko od nas nije za mentorku imao osobu koja ne zna šta hoće, ne ume normalno da komunicira, opsednuta je "znaš-li-ti-ko-sam-ja, bedni crve" kompleksom više vrednosti (neutemeljenim u znanju niti u postignućima), uz to vanredno sujetnu i egotripoznu, koja pod kišom sarkazama i uvreda skriva sopstveno sitnodušje i zlobu? Svako od nas je, verujem, bar jednom u životu ostao bez posla, i proveo godine i godine na Birou za nezaposlene zbog podmuklih spletki jedne ili više nekreativnih, frustriranih, prizemnih spodoba ornih da se otarase onoga koji ih podseća na sopstvenu promašenost i mediokritetizam. Verujem da svi znate o čemu govorim.

            E, na univerzalnosti situacije sa radnog mesta, gde jači ("šef") podređene tlači, bazirana je ova američka komedijica.

            Iako u principu izbegavam novije američanske komedije jer mi vrlo retko zagolicaju smešljivi nerv, ovu konkretnu sam ipak overio, s pravom sluteći da ću u njoj imati više povoda da se identifikujem sa likovima i zapletom nego što to inače biva. Naime, ovde se radi o trojici "crva" kojima je dozlogrdilo da ih Užasni Šef/Šefica gazi i ugnjetava, pa reše ono što bi svaka normalna osoba pomislila, ali malo koja i uradila: da pobiju govna i gotova stvar!  

Konkretno, Užasni Šefovi su: Kevin Spejsi – sadistička picajzla najpribližnija goreopisanoj Zlikovki iz prvog pasusa; Kolin Farel – neprepoznatljivo proćelavi sex-manijak koga zabole za firmu nasleđenu od ćaleta, a još manje za zaposlene, koje gleda da što pre pootpušta i da firmu izmuze do poslednjeg dolara dok ova ne ode na doboš; i, najzad, Dženifer Eniston, sexomanijačna zubarka koja se nabacuje svom izrazito odbojnom (i blago retardiranom) asistentu. Dakle, kao tri jahača working man apokalipse, oni oličavaju tri glavne patnje svakog zaposlenog nesrećnika od strane šefa: Sadizam, Nebrigu i Seksualno Uznemiravanje. Sticajem okolnosti, ja sam imao Šeficu koja je u sebi oličavala sva ova tri zla, po principu Tri U Jednoj.

Ali vratimo se filmu: na meti ovih Zlikovaca nalaze se tri ugursuza koje igraju meni manje poznati komičari (budući da čuvam svoj mozak i zdravlje, pa današnje američke "komičare" slabo pratim), bezličnih fizionomija i zaboravljivih performansi, s izuzetkom zubarkinog retardiranog pomoćnika čije kreveljenje i glupiranje suviše struže morskom penom o staklo a da se ne primeti i po zlu upamti.

Ukratko rečeno, uprkos zanimljivoj premisi s kojom svako može da se poistoveti, kao i nekolikim polu-zabavnim situacijama vezanim za iživljavanje Užasnih Šefova, moje glavne zamerke ovom filmu sastoje se u a) kastingu ovih neupadljivih, bezličnih "komičara", b) koncepciji njihovih likova (suviše osrednjih i bezvrednih da bi se neko sa malo mozga zaista poistovetio sa njima) i c) koncepciji zapleta, u kome se više pokušaja humora tiče nesposobnosti ove tri šeprtlje da pronađu plaćenog ubicu, odnosno da u svojoj režiji liše života Zlikovce, nego li što se humor izvlači iz samih situacija na poslu i oko njega. Drugim rečima, više podsmeha zaslužuju kreteni koji su nam, nominalno, glavni junaci, nego li što se smejemo njihovim Zlim Šefovima. 

Neko sklon političkom čitanju – a ono je u kontekstu ovog zapleta neizbežno – mogao bi reći da se, na ovaj način, jedno ozbiljno pitanje (položaj radničke klase u robovlasničkom kapitalosadizmu ranog 21. veka) srozava na niz kerefeka u kojima radni ljudi ispadaju veći klovnovi od svojih eksploatatora, što je svakako bezbednija opcija, jer ona suprotna bila bi suviše subverzivna – a naročito ako bi se film ozbiljnije angažovao da pokaže kako je sadizam kome su ovi izloženi PRAVILO a ne IZUZETAK u današnjem civilizovanom zapadnom svetu kome i naša Srbijica usplahireno hrli u naručje svojim podatnim čmarićem. 

Međutim, na način koji je sasvim tipičan za američki komercijalni film, ozbiljan problem se u ovom filmu DOTIČE samo kako bi se trivijalizovao i sveo na sprdnju nebitnu ozbiljnije priče, odnosno kako bi se neutralisao prikazom smešno lakog "rešenja" za problem koji je daleko kompleksniji nego što ga holivudski opijum za narod prikazuje. To je dokazana strategija USA kinematičkih produkata, te nije nikakvo iznenađenje što i ovde pažljivi čitalac između redova može da nanjuši njeno smradno prisustvo i gnjusne implikacije.

Ova ideološka dimenzija sprovedena je i kroz dramaturški sumnjiv zahvat, kojim se jedan od Zlih Šefova definitivno pretvara u MONSTRUMA – odnosno, postaje razulareni PSIHO koji doslovno ubije jednu i pokuša da ubije još nekoliko osoba. Na taj način se pruža prilika za easy way out kako u pogledu rasplitanja zapleta (koji se okončava sa Amerima tako dragom JURNJAVOM KOLIMA i makljažom i pokušajima ubistva) tako i u pogledu njegovih idejnih konotacija, jer se postupkom totalnog preterivanja ukida i poslednja tanka nit mogućnosti da se ovaj zaplet i njegovi likovi dovedu u bilo kakvu vezu sa stvarnim svetom i odnosima u njemu. Umesto toga, dobijamo jednu larger than life travestiju koja će većini malih miševa & odradeka u publici proizvesti olakšanje u stilu: "Hej, pa prema ovome, moj šef i nije tako horrible!" čime se omogućava da pokretna traka i kapitalistički žrvanj nastave da se okreću bez zastoja, čak još bolje podmazani nego ranije.

Međutim, ako niste od probirača poput mene, i ako samo želite jednu laganu i blago-natprosečno smejuljivu komedijicu za opuštanje nakon napornog rada na kome su vas guzičili ovakvi ili njima slični Zli Šefovi – dakle, ako tražite omiljeni žanr za Radnog Čoveka izmrcvarenog u vodenici zvanoj Šef-Žena-Deca, koji se zove "neopterećujuća laganica & limunadica", onda će HORRIBLE BOSSES poslužiti kao savršen melem za ublažavanje gneva prirodno proizvedenog u samopodrazumevajućim zlorabećim odnosima poznog kapitalizma, pa će tako, Holivudu hvala, i tinjajući revolucionarni žar u vašim venama biti smlačen i zatuljen time što ćete se, umesto šefovima, smejati samima sebi i sopstvenoj podređenoj poziciji, i nesvesni da to činite, e samo da biste krepkiji, rasterećeniji i manje ratoborni i narednog dana otišli na oltar svom Zlom Šefu i na njega dobrovoljno prineli još malo svog jednog i jedinog života (i digniteta), u zamenu za novčanice kojima ćete otplatiti svoje račune, kredite, hipoteke, Ženu & Decu i dve nedelje letovanja godišnje (ako ste srećni). 
PS: Ovim rivjuom svima zaposlenima želim srećan i odmoran vikend!