Proveo sam unikatno-divnih devet dana u Beču, lukavo koristeći kao alibi odlazak na SLASH FILM FESTIVAL (22-30.09.2011) kako bih, osim gledanja novih horor i nehoror filmova i učestvovanja na jednoj tribini te prezentovanja VARIOLE VERE, obišao i neke zanimljive lokacije manje ili više ghoulish provenijencije. Ne pamtim da sam ikada u životu imao u cugu, nanizane odmah jedan za drugim, devet ovoliko ispunjenih dana – ispunjenih lepotom, raskoši, hororom, grozotom, uživanjem, kulturnim uzdizanjem i sveopštim feelgoodom.
Ovo što sledi su moje impresije sa ovog impresivnog putešestvija.
22.09. četvrtak
U Bg sam došao dan ranije - za svaki slučaj, kako mi ne bi malinari, prosvetari, pčelari, gejevi ili obrazovci nenajavljeno zaprečili magistralu u nameri da upropaste moje stizanje do prestonice i njenog aviodroma. Zato prepodne ovog lepog, sunčanog dana iskoristih da odem do Filološkog fakulteta. Tamo sam, nakon malo neizbežnog cimanja, extra primerak ukoričenog doktorata koji mi pripada, i ustanovio da se Referat o tom radu nalazi na uvidu javnosti u periodu 26.09-26.10. Ako neko od čitalaca bloga svraća do Bg FilFaka, i ne mrzi ga, može sada na adekvatnim mestima (biblioteka?) da pročita šta je mentor, prof. dr Zoran Paunović, napisao o mom radu. Procedura po tom pitanju propisuje da se, nakon što istekne tih mesec dana, na prvom narednom NN Veću ustanovljuje Komisija za odbranu, što znači da ću svoj doktorat braniti u nekom od novembarskih dana – biće ovde obznanjeno kad taj datum bude zakazan.
Put do aerodroma bio je blago stresan: elem, planirao sam da do "Nikole Tesle" odem mini-busom koji na svakih 20 minuta polazi ispred hotela Slavija (250 din. po putniku, što je za celu iljadarku manje od usluge taxija). Kao za pakos', tog dana, ili barem u tim časovima kad je meni trebao, taj prevoz nije funkcionisao – da li je strahotno kasnio, ili nije radio uopšte, ne znam i ne zanima me, ali na stanici (naravno!) nije bilo nikakvog obaveštenja o tome, te su wanna-be putnici optimistično stajali i uzdali se u tu okačeni raspored polazaka. Pošto sam tu izvisio nekih pola sata, zajedno sa još dvojicom optimista na kraju uzeh taxi, te podelismo ceh (1.400 din). Ako je verovati taxisti, razlog za pičvajz imao je veze sa nekakvim putarsko-mostarskim radovima a valjda i sa nekakvim štrajkom. Sva ta pizdarija me je suviše nervirala da bih se u nju udubljivao, i detalji me zaista i ne zanimaju; poenta je da me je Majčica Serbia i ovom prilikom, i na ovaj način, vatreno podsticala u tome da je čim prije napustim, i istovremeno otežavala mi načine da to učinim. Srećom, na kosmodrom stigosmo na vreme, te je check-in obavljen bez dalje gnjavaže, a podizanje sa kletoga srbskoga tla doživeh kao još veće okrepljenje i oslobođenje.
Let je bio gladak, sladak i fin, bez ikakvih memorabilnih zbitija – a ako postoji nešto što čovek najiskrenije može poželeti da bude UNEVENTFUL, onda je to let avionom! Pošto sam na kocki dobio sedište kraj prolaza, najdalje od prozora, let sam utucavao čitajući početak džepnog izdanja hardbojld romana Dešijela Hemeta THE THIN MAN, koji pozajmih od kolege Vladana Petkovića kod koga sam i zanoćio pred put.
Zaista je fascinantno da jedan tako divan grad kao što je Beč egzistira na 50 minuta leta od Beograda, ali tako mu je to. Tako blizu a tako daleko. Impresivno je da povratna karta košta nešto manje od 100 E, i da je vrlo neznatno skuplja od daleko smaračkijih, kopnenih načina putovanja (autobus, voz), koji ne samo što podrazumevaju megačasovno truckanje (15-20 sati gnjavaže), nego, što je još gore, čitavu večnost provedenu uz gastarbajtere, džipsije, Žikine Dinastije i Zvezde Granda + potucanje sa kojekakvim nepouzdanim prevoznicima i njinim prenatrpanim vozilima i sumnjivim duplim rezervacijama. Internet je pun hororičnih avantura iole pismenih putnika koji su se na istu ovu destinaciju naivno odvažili busom, i ako neko uopšte ima ikakvu dvojbu oko slične rute, neka samo malo progugla fraze tipa "autobusom do Beča" i sl. pa da vidi kakav Pakao na Zemlji čoveka može da snađe! Stoga, moja najiskrenija preporuka glasi: When in doubt, take the flight!
Na bečkom aerodromu smesta pronađoh vozača koji je čekao sa mojim imenom krupno odštampanim na 'artiji. Istina, ne ulazeći u detalje prilikom dogovora, a znajući da je festival rađen na mikro-budžetu i sa mnogo entuzijazma, očekivao sam da će po mene doći svojim kolima neki frik u crnoj horor majici, sa pirsingom i drečavom krestom, ili tako nešto. Umesto toga, dočekao me čičica od kojih 50ak godinica u odelcu, koji je jedva natucao 16 reči engleskog. "Neozbiljno!" pomislih u sebi. Čak i u Nišu bih očekivao da jedan prosečan taxista bolje zna engleski od ovoga ovde, usred bečke metropole, ali what the hell. Nemogućnost komunikacije zapravo je bila blagoslov: inače ne volim da pričam sa tom vrstom ljudi, a sada sam bar imao savršen alibi; osim toga, ta okolnost omogućila mi je da nesmetano zurim oko sebe, a naročito kad stigosmo do grada. Taxista mi je svojim Tarzan-inglišom više puta naglasio da je u gradu totalni haos, da je saobraćaj užasan, da je ovo sramotno i grozomorno, ali ja ništa, ali ama baš ništa od toga o čemu je pričao nisam primetio. Hell, pa upravo stižem iz Beograda koji potresaju saobraćajna, građevinarska i štrajkerska mafija – o čemu ovaj priča, gde je taj haos? E, moj brajko, da te prebacim samo sat letenja na istok, pa kad vidiš šta znači saobraćajni haos i kolaps, ima da već sutradan u stanju rastrojstva pobiješ ženu i decu a onda i sebe.
Enivej, do hotela je zaista trebalo nekih 50ak minuta – dakle, vožnja duga kao let Beograd-Beč! – ali mi to nije smetalo, bio sam voljan da se po toj lepotici od grada vozikam i tri sata ako treba, a preterane žurbe nije bilo. Istina, kad stigosmo do hotela DORMIUM, smotano-neobavešteni taxista je insistirao da mi naplati tu vožnju, a moji pokušaji da mu objasnim kako verovatno greši, i da će mu to platiti organizatori festa behu, predvidivo, jalovi i gluvim ušima upućeni, te mu na kraju dadoh pare i uzeh priznanicu. "Neozbiljno!" pomislih u sebi. Ali smesta se razvedrih kad me ispred hotela dočeka preljubazna i preslatka (pegava) Kim, iz organizacije Slash-Festa. Pošto mi je odmah refundirala ovo za taxi, zbunjena tim nesporazumom, pokazala mi je moju sobu, objasnila šta i kako za večeras, i obećala da će doći za oko sat vremena po mene, kako bi me odvela na otvaranje.
Pošto sam se malo sredio i okrepio, te ritualno položio u horizontalu, ali bez vremena za san, dođe čas da sa Kim odem do centra festivalskih zbitija – bioskopa CASINO (odmah pored kladionice CINEMA. Šalim se. He he). Kao uviđavan gost koji ne pati od previše fenseraja rekoh joj da mi nimalo ne smeta da malo prošetamo, odnosno da tamo odemo busom, umesto taxijem. Uostalom, kako smesta otkrih, bečki gradski prevoz je tačniji, pouzdaniji, čistiji i udobniji od mnogih Bg taxija kojima sam se vozio. 
U CASINOu najzad i naživo upoznah direktora festivala, Markusa Kojšninga, koji me je i pozvao na ovo zbitije, odnosno s kojim sam u dosluhu organizovao da se VARIOLA VERA prikaže na festu itd. Osim njega tu behu i njegov partner i obilje ljupke, mlade ekipe, među kojima i nekoliko srpkinja u samom vrhu tima! To ne treba da čudi, jer, kako mi rekoše, Beč je sada preuzeo primat najvećeg srpskog grada izvan Srbije. Eat this, Chicago! U narednim danima, na ulicama Beča, u prevozu i drugde, često mi se dešavalo da čujem srpski, kako od domorodaca tako i od turista.
/SLASH fest je otvoren filmom ATTACK THE BLOCK. Prvobitni plan bio je da sa šefovima festivala posle projekcije odemo na zajedničku večeru sa rediteljem tog filma, Džoom Kornišom. Međutim, na licu mesta, nakon što je najavio svoj film, ispostavilo se da bi Korniš radije jeo odmah nego gledao BLOCK po ko zna koji put, pa je nakon vrlo duhovite najave, otišao na večeru sa Kim. Došao je na vreme za Q&A posle filma, kojom prilikom se pokazao kao autentično, neusiljeno, iskreno skroman, srdačan i zabavan lik, i zaista cool guy kakav se retko viđa.
Posle filma zadržao se u holu bioskopa, i to ne reda radi, 15-20 minuta, nego zaista dugo, bio je barem sat i po, ako ne i dva, stajao dostupan svima, ne u nekom separeu, nego naslonjen na zid ionako prijatnog ambijenta, i pričao je sa svima koji su mu prilazili, potpisivao postere i šta već, slikao se, najprirodnije i najopuštenije, kao da nije nedavno u istoj sobi brejnstormovao sa Spilburgerom, i da ga Holivud već ne čeka raširenih ruku. Iako bi ovakvo ponašanje trebalo da bude normalno, ono to nije – i zato ga ističem i pohvaljujem.
Inače, posle filma je u holu CASINOa bio priređen koktel, istina vegetarijanske provenijencije (!), ali bilo je vrlo zanimljivih i jestivih, čak ukusnih đakonija bez mesa (ako je takvo što moguće, a izgleda da jeste!). Dok sam to mezetio i pijuckao crno vince, iskoristio sam priliku da proćaskam sa Kornišom – nažalost, on je too busy i ovde je došao na manje od 24 časa, Beč napušta već sutradan. Pohvalio sam ga i kazao da sam siguran da će od njega biti novi gigant, možda čak i ranga Spilberg-Džekson, ali i izneo zabrinutost da ga holivudska mašina ne zatupi. Nekoliko puta sam mu ponovio, najiskrenije, zato što mi se veoma dopao kao čovek: "Pleeeease don't let Hollywood spoil you! I know the temptations are great – big pools, big tits, big money, cocaine etc. – but please try not to be spoilt by all that: I know you have great films in you! Don't jump at the next remake-sequel-comic-book-video-game-movie!"
Takođe sam mu izneo određene zamerke na ATTACK koje pomenuh u svom rivjuu, na koje on nije ponudio ubedljive odgovore – po njemu, to što ovi sitni kriminalčići na kraju savladaju alien monstrume dovoljno je za njino iskupljenje, a apologija teritorijalnosti i trogloditskih vrednosti – u kontekstu zapleta ovog filma – po njemu je opravdana, jer na taj način (a ne pregovorima i mahanjem cvećkama) sređeni su osvajači.
Priznao mi je da veoma poštuje SRPSKI FILM, i uopšte da voli shocking & transgressive stuff, CANNIBAL HOLOCAUST i tako to. Prethodno je kazao da je neke scene krvoprolića u BLOCKU naknadno dodao, vrlo kasno u postprodukciji, i da voli takve stvari, krv, grozote itd.
Zahvaljujući preljubaznoj Kim i njenim detaljnim instrukcijama i rukom crtanim mapama bez problema nađoh bus i put do hotela iza ponoći, nakon mirne i opuštene šetnje čistim i blaženim ulicama Vijene. Sutrašnji dan na festivalu bio je blaženo očišćen od bilo čega što bi me naročito zanimalo, pa tu priliku iskoristih za posetu najvećem bečkom muzeju umetnosti, i jednom od najboljih na svetu – ali o tome, i drugim stvarima, u idućem nastavku.
Нема коментара:
Постави коментар