STRAW DOGS (2011)

**     

2+

            Sve što su mogli da promaše – promašili su u ovom ionako nepotrebnom rimejku. Greh je tim veći što je scenarista i reditelj, Rod Luri, zapravo bivši filmski kritičar koji bi (u teoriji!) trebalo da zna bolje nego da dosledno ispromašuje sve poente jednog od kult-klasika sedme umetnosti! Umesto patuljastog šmokljana-matematičara kakvog je kod Pekinpoa igrao Dastin Hofman, za glavnog junaka sad imamo nekakvu wish-fulfillment fantaziju našeg scenariste i reditelja: naime, dobili smo Džejmsa Marsdena, krupnog, mišićavog i lepog mužjaka koji se pretvara da je "nerd" – pogađate! – tako što nosi naočari. Pih. Za Hofmana sam se bojao i navijao; ova copina deluje kao da bi mogla sama da se nosi sa 3-4 redneka odjednom. 

Taj lik je po zanimanju, naravno, scenarista, koji usred današnje Amerike sprema skript o – Staljingradskoj bici! Seljoberi s kojima se zakači takođe su nekakvi mišićavi, nabildovani, preplanuli, da ne kažem lepi ali svakako pravilnih crta i filmskog izgleda: mislim, jebote, ovo je film u kome vođu južnjačkih degena glumi plavooki Šveđanin! Čak i seoskog retarda (ex Dejvid Vorner) sad igra ona neandertaloidna razvijotka, ružniji i gluplji brat iz PRISON BREAK. Ženicu, pak, ne igra više tako jebozovna pičica kao Suzana Džordž nego nekakva antipatična tankousta uspijuša, Kejt Bosvort ("istina, dobrog dupeta", šapuće feminista u meni). 

Iako scenario protrčava kroz većinu koraka koje je i stariji film imao (barem ako se iz aviona posmatra), to je samo banalno i promašeno ejpovanje bez sopstvenog ubeđenja i smisla. Sve to oponašanje nedodirljivog se, zbog lošeg kastinga i neshvaćene poente originala, svodi na tek još jedan – istina, lepo uslikani – film opsade, sa nešto malo HOME ALONE meets SAW fora & fazona, ali bez one unikatno opresivne atmosfere sveprožimajuće paranoje i neizbežnog nasilja koje titra u vazduhu i zahvata sve, pa čak i naočarca, jevro-matematičara Dastina.

Ako je stari film bio o tome kako nasilje rađa nasilje a spuštanje na nivo stoke i nevinu žrtvu (if any!) neminovno pretvara u stoku (ili, tačnije, pruža priliku skrivenoj zveri da iskoči iz brloga) i ako se bavi patologijom "normalnih" možda i više nego li patologijom neukih seljobera – rimejk je skroz naskroz u fazonu "America, fuck yeah!" odnosno "ko mi dira dom i ženu, jebaću mu oca u vr' guzice!" i nad simplicizmom toga izlišno je zadržavati se.

Ovim promašenim zahvatima gotovo sasvim je ubijena originalna dinamika između likova i poenti koje iz njihovog međuodnosa nastaju, uključujući tu i nedostižno neprejebivi Pekinpoov kraj koji ovaj idiot nije čak ni pokušao da dosegne, nego se sve okonča mlitavo, prazno i bezveznjački: katarzično, umesto antiklimaktički. Sjebasmo retarde, izgore nam šupa, al vatra donosi pročišćenje a sutra je novi dan; uostalom, dom je ostao netaknut. 

Istina, najveći problem ovog rimejka je to što se naslanja na filmčugu koju niti zna niti ume da dosegne; onaj ko nikada nije gledao Pekinpoove PSE OD SLAME moći će bez većih problema da utuca svojih 100-ak minuta uz ovaj leposlikani lepokastovani umerenozanimljivi i savršeno zaboravljivi redux. Ali, dođavola, šta uopšte na ovom blogu traži neko ko nije gledo the one & only STRAW DOGS? Pa ne pišem ja ovo za one što ih Gugl ovde baci dok tragaju za stvarima kao što su "kako se jebe" ili "film o ubijanju crnaca" ili pak "how big is srdjan todorovic penis"! Oni su, u opsadi moje niškobanjske farme, s druge strane barikade!