Odbrana horor doktorata: SLIKOVITI IZVEŠTAJ

 

 Odbrana je najbolji napad!

            Evo, kako je protekao ovaj istorijski događaj – odbrana mog doktorata na temu poetike horora u angloam. književnosti – iz mog ugla. Neke kratke, manje-više objektivne izveštaje već ste videli, a evo sad i mog, subjektivnog.

            Pre svega, da ne bude nikakve sumnje oko toga: ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI *nije* jedan od onih radova pisanih reda radi, zbog titule kao takve, rađenih za fioku i za mračne uglove univerzitetskih biblioteka koji, inače, pod debelim slojevima prašine skrivaju gomile i buljuke "naučnih" nakucavanja koječega. Ovo je moj Magnum Opus, rađen svesno da bude takav, dakle – Summa Summarum mog promišljanja horora kao žanra u književnosti na engleskom jeziku. 

Šta god da sam do sada pisao i objavljivao, i šta god da još stignem da uradim do kraja svog života, kako na polju teorije i kritike, tako i u smislu proze (priče i romani), ovaj rad će uvek biti u top-3 najvažnijih stvari koje sam ikada uradio. To znači da ću u mrakove grobne jednoga dana biti poslat kao "Dejan Ognjanović, autor X-a, Y-a i, naravno, ISTORIJSKE POETIKE HOROR ŽANRA..."

            Ovaj rad pisao sam u okolnostima koje nisu bile baš najlagodnije po mene: kao što znate, posle 10 godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu (asistent na predmetu Američka književnost, na Anglistici) s posla me je praktično najurila prof. dr Dragana Mašović, neutažena usedelica čiju sam sujetu neizlečivo ranio a) brojnim knjigama i radovima koje sam objavio tokom vremena dok sam uzalud pokušavao da je zadovoljim svojim magistarskim radom o Pou i b) nevoljnošću da držim časove vežbi koji nigde u rasporedu ne postoje, njoj za "ljubav", na predmetu na kome nisam angažovan.  

Dakle, bio sam slobodan igrač, na Birou za nezaposlene, dok sam svoj neplanirani neplaćeni odmor koristio kreativno, pišući ovu tezu, umesto da se gnjavim po sudovima sa ovom nesrećnom ženom i da gubim i to malo živaca koji su mi preostali nakon 10 godina služenja pod njom. Nije bilo lako, za slučaj da to uopšte treba da crtam, biti bez prihoda i bez verovatne šanse da se vratim poslu u struci, ali eto: pisanje ovog rada bilo je, kao i toliko toga drugog u mom životu, Čin Vere. Prepustio sam mu se sasvim, i napisao ga najbolje što sam umeo i mogao, nepraktično kao i uvek, bez kalkulacija, bez sitničarenja, na 450 strana glavnog teksta + 20-ak strana bibliografije itd.

            Sa mentorom kakav je bio prof. dr Zoran Paunović cela ta odiseja bila je značajno lakša i prijatnija: zahvaljujući njemu, rad na tezi bio je sve ono što gnjavaža sa magistarskim radom (i sa prof. Mašović koja je bila mentor na njemu) nije bio. Opušten. Vedar. Stručan. Obojen poverenjem i poštovanjem. Ažuran. Dobronameran... Zato sam ga i završio nešto brže nego što to sa doktoratima inače biva. Svakako je pomoglo i to što sam teoretske osnove horor žanra umnogome postavio već u svom jedva-odbranjenom magistarskom radu, i što su deonice o Pou iz njega, kao i neki drugi moji raniji napisi o hororu, bili od koristi pri izradi doktorata.  

Izveštaji sa odbrane magistarskog rada, 2009. godine, napisani su u vreme kada sam još uvek radio na niškom Filozofskom fakultetu, pre nego što je prof. Mašović razotkrila svoje mahinacije da se ja odatle uklonim i zamenim "poslušnim" beskičmenim asistentom koji će na njeno: "Skoči!" samo da pita "Koliko visoko?" Iz tog razloga, on nije naročito detaljan po pitanju mračnih i gotovo traumatičnih aspekata tog dešavanja, koje je spolja izvedeno relativno mazno (u Draganinom prepoznatljivom stilu), ali je takođe iznutra, iza kulisa, što sam ja najbolje znao, bio više nego naporan, iznurujuć i stresan kako to samo prof. Mašović ume da izvede. O tome ne znate ništa, i neću time ni da se bavim ovom prilikom, ali dovoljno je samo uporediti sliku "čestitanja" komisije sa odbrane magistarskog, i čestitanje komisije sa odbrane doktorata, pa da *svakome* bude jasno o čemu se ovde radi.

            Celu tu zlosrećnu priču pominjem sada, povodom ovog po svemu prijatnog i vedrog i veselog povoda samo radi kontrasta, i da bih podsetio ljude koliko su zapravo retki istinski opušteni i normalni momenti poput ove odbrane sada, i da kao takvi još snažnije sijaju na pozadini čemera i mraka koji inače izlučuju akademske bubašvabe poput gorepominjane matrone. Dakle, uoči odbrane doktorata nisam imao ama baš ni najmanjeg razloga za bilo kakvu strepnju ili bojazan od bilo koje vrste problema, naprotiv.

Ne samo što je mentor jedan od najdivnijih i najljubaznijih ljudi koje sam ikada upoznao, nego su i druge dve članice komisije (prof. Vukčević i prof. Popović-Srdanović) takođe dobronamerne i prijatne osobe od kojih nisam imao razloga da očekujem neka podmukla pitanja ili klipove u točkovima. Takođe, ovom prilikom, na beogradskom Filološkom fakultetu, čekala me je odbrana pred nekim od najdražih i najbliskijih prijatelja (kakvih u Nišu imam mnogo, mnogo manje): dakle, imao sam da igram pred svojom iskrenom publikom, a ne pred backstabbing kolegama i sličnima.

            Tako je i bilo. Odbranu mog doktorata svojim prisustvom i podrškom uveličali su neki vrlo relevantni ljudi koje imam čast da smatram prijateljima: Đorđe Kadijević, reditelj, živa legenda, pionir srpskog filma fantastike kome sam posvetio knjigu U BRDIMA, HORORI;  

Dušan Gojkov, pisac i urednik Balkanskog književnog glasnika; Ivan Velisavljević, kritičar i teoretičar, ko-urednik NOVIH KADROVA; Kristina Đuković, kritičar i dramaturg; Miloš Cvetković, kritičar i pisac; Nenad Bekvalac, glumac, kritičar i medijska zvezda; Vanja Čanković, reditelj (koji je svojom kamerom usnimio video zapis cele ove odbrane); Vladimir Kolarić, kritičar, pisac i teoretičar sa FDU;  

Ivan Tomić, pesnik, fotograf, novinar i moj dragi domaćin; Žarko Milićević, Neki Đavo (predsednik?) u društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"; Nikola Vitković, muzičar i crtač, Nekronom-Ikonopisac; Nikola Popević, prevodilac; Marko Šelić Marcello, koji repuje u redakciji Veselog Četvrtka, za koju povremeno pišem o DILANU DOGU; 

Dušan Mladenović, strip-ekspert i urednik u Veselom Četvrtku;  

Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-Anima; Vlada "Nevidljivi", novinar Bg 202 i urednik sajta "Pogled iz svemirskog broda"; Marko Pišev, najbolji živi srpski pisac horora; Jovan Ristić, novinar i pisac; Dejan Klinčov, fantastični fotograf, i još mnogi drugi čija imena širem čitateljstvu nisu znana, ali meni su draga.  

Bio je tu čak i prof. Aleksandar B. Nedeljković, veliki borac za čistotu SF-a, koji je uredno hvatao beleške i kasnije obznanio svoj prikaz ovog dešavanja. Bilo je tu i nekoliko pratilaca ovog bloga, od kojih sam neke upoznao, neke nisam, ali sve u svemu, u svečanoj sali okupilo se nekih 40-ak ljudi da podrži i pozdravi prvog doktora horora u Srbiji (a i šire). 

Ko je bio na drugim odbranama, zna da njihovu publiku mahom čini familija kandidata (majke, strine, ujne, babe...) i kolege (zaposleni na istom faksu). Na mojoj odbrani, moram da naglasim, nije bilo ni familije (po mojoj želji) ni kolega (kojima je Beograd predaleko). Svejedno, na njoj je, kao što se može videti, bio krem kremova kulturnih i pametnih i dragih ljudi koji se bavim sličnim stvarima kao ja.

            Sreda 22.02.2012. (pet dvojki! 5x2=10!) došla je samo nekoliko dana po okončanju najdužeg ledenog doba u skorijoj istoriji ovih krajeva: barem ja ne pamtim dužu i veću neprekinutu gnjavažu sa mega-niskim temperaturama kakvu smo imali u periodu od oko 25.01-20.02. Sneg i led su se već uveliko topili, dan je bio svež ali prijatan, nebo sivkasto-belo, napolju izmaglica, sve u svemu – meni prijatan gothic gloom, sasvim prikladan predstojećem dešavanju.

            Iako racionalno nisam imao razloga za bilo kakav strah ili tremu, ono iracionalno i telesno u meni ipak je bilo svesno veličine i važnosti ovog trenutka, barem za mene, tako da ne mogu reći da sam se naročito naspavao prethodne noći kod prijatelja Tome, niti da mi je ujutro bilo baš do jela, iako je njegova cura Jovana napravila palačinke (od kojih jedva nekako pojedoh jednu). 

On mi je pripomogao i ubrzo zatim oko nabavke i tegljenja sokova i vina za čašćenje posle ceremonije, a Jovana je kasnije uskočila oko keteringa koji je u nekom trenutku pristigao (naručen dva dana ranije). Raskravilo me je prisustvo prijateljskih lica, od kojih su neki potegli iz vrlo dalekih krajeva da me sada podrže, drugi su načas umakli s posla i drugih obaveza... a neki od opravdano izostalih (npr. Aca Radivojević) ili geografski udaljenih (npr. Lilit) poslali su SMS-podršku i čestitke.

            Što se tiče mog držanja, nisam imao razloga da očekujem ništa nalik tremi. Ako je nisam imao kada sam pre par godina u Montrealu, na Fantaziji, pred nekoliko stotina stranaca (novinara, kritičara, film frikova i gikova...), na njihovom jeziku, imao da stojim na pozornici i pod reflektorima nešto govorim nemajući pojma ni kome govorim ni kako će to biti primljeno, onda zaista nisam imao razloga da drhtim od prilike da o hororu govorim pred ovom cenjenom komisijom i pred ovolikim dragim prijateljima i poznanicima.  

Ipak, jedan deo mene bio je svestan mazohističkih poriva o kojima je pisao Bora Ćosić u svojoj POVESTI O MIŠKINU (sjajna knjiga; ko nije čitao, neka pohita!), kao i Đavola Perverznosti kojega je prvi definisao Edgar Alana Po, tako da sam ipak bio oprezan da se ne opustim previše i da svoj deo priče odradim dostojanstveno i prikladno trenutku.

            Tako je i bilo. 

            Prema ustaljenoj proceduri, prvo su mentor i predsednica komisije (prof. Dubravka) pročitali delove moje bio-bibliografije, pa je mentor pročitao kraću verziju inače podužeg referata o mom radu. Zatim je meni data prilika da, u kraćim crtama, do 20 minuta, kažem ponešto o tome zašto sam izabrao ovu temu, koje sam hipoteze eventualno korigovao i menjao, do kojih sam novih saznanja pri izradi rada došao i u kom pravcu planiram da usmerim svoja dalja istraživanja započeta ovde. To sam sve izneo prilično glatko i opušteno, a onda je došao trenutak za ono što je na dobrim odbranama najduža deonica: razgovor komisije i kandidata. 

---Inače, prisustvovao sam ja i nekim lošim odbranama magistarskih i doktorskih radova, na kojima su kandidati ubeskraj i u sitna crvca prepričavali svoj rad i iznosili i razvijali svoje teze a neki su još usput igrali kao pavijani uz svoje Powerpoint prezentacije i inserte i klipove i zvonca i zvečke – ali to nije bila ideja dobre odbrane, ni mene ni mog mentora. Da se htelo ići s takvim šouom, nije da nisam mogao da spremim niz filmskih inserata da ilustrujem svoju horor priču i napravim dvočasovni šou sa munjama i gromovima i kricima i škripavim vratima i vukovima koji zavijaju. Sveta jednostavnost bila je moj ideal kako u pisanju rada tako i u njegovoj prezentaciji, uključujući tu i moj samosvesno un-fancy dress code (uostalom, davno sam se zarekao da me u odelu, a naročito sa kravatom, živog videti nećete).---

Pitanja koja su mi postavljana ticala su se moje (argumentovane) tvrdnje da se tzv. gotske studije često pretvaraju u taoce van-književnih sila, ideologija i teorija koje onda koriste književna dela samo kao odskočne daske za svoje filozofijade i kao skladište resursa određenih metafora kojima se ilustruju neke unapred postavljene (marksističke, frojdističke, feminističke...) teze. U komisiji sam imao dve profesorke, od kojih se jedna prilično bavila feminizmom, ali moj odgovor na ovo pitanje zadovoljio ih je i nije izazvao nikakvo bitnije talasanje (koje sam više osetio u publici) jer moje teze, očito, nisu bile usmerene protiv feminizma kao takvog, nego protiv nekih vrlo konkretnih iskrivljavanja fakata književne istorije i konkretnih dela od strane, pored ostalog, i feminizma.  

Zatim, pitali su me da obrazložim tvrdnju da je E. A. Po bio u skladu sa duhom svog vremena, a onda i da pojasnim da li smatram da je on bio vrhunski i potpuni racionalista. Takođe, traženo mi je da pojasnim svoju tvrdnju da je u razvoju horora primetan sve veći sekularizam kod pisaca ali i kritičara (napuštanje ili drugačiji tretman natprirodnih i religioznih predstava), kao i da malo dodatno pojasnim odnos prema hrišćanstvu kod autora koji su pretežno protestanti a pišu o katoličkim sveštenicima, opaticama i manastirima.

Zatim, imao sam da malo razvijem svoju kritiku Stivena Kinga i, naročito, da kažem nešto o elementima duhovnosti i religioznosti kod njega, kao i da ponudim svoju viziju toga gde je horor književnost danas, koji su dominantni trendovi i koji se pravci razvoja mogu očekivati u bližoj budućnosti. Na kraju, došao je red i na mentora, koji je pitao da prokomentarišem i obrazložim njegov utisak, da horor nije naročito prisutan među delima savremenih nežanrovskih pisaca, za razliku od drugih žanrova (SF, krimić i sl.) koji su prisutniji u delima "mejnstrim" pisaca.

Moji odgovori na ovo preopširni su da bih ih ovde prepričavao, ali recimo ukratko da su bili, čini mi se, ubedljivi, jasni, razvijeni, argumentovani primerima i imenima i naslovima gde je trebalo, i mada je taj razgovor povremeno imao polemički ton, to nije bila rasprava niti neslaganje već samo razmena mišljenja koja se ne poklapaju baš svuda i u svemu. Valjda se i očekuje od jednog doktora nauka da razmišlja svojom glavom i da se sa ponekim sudom ili utiskom i ne složi, pod uslovom da je to u stanju da odbrani, što sam ja učinio (mada bi kod nekog drugog mentora možda bilo malkice nepametno decidirano se, na odbrani, ne slagati s njegovom tezom)! 

U svakom slučaju, ovaj razgovor je potrajao nešto duže od sat vremena, tako da je glavni deo odbrane, započete negde oko 13.20h, okončan oko 15h, kada se komisija povukla u drugu prostoriju da izglasa odluku da li da me pusti da doktoriram ili ne.

Posle 5-7 minuta vratili su se i, na žalost mnogih neprisutnih, ali na veselje većine prisutnih, proglasili su Dejana Ognjanovića za doktora književnih nauka.

Usledilo je čestitanje komisije, moji skromni horor pokloni za njih, a onda i čestitke i nazdravljanje od strane prijatelja, kolega i drugih posetilaca (poneki čak i sa prigodnim poklonima).

Jedna poštovateljica mog rada čak je izradila zlatnokartonsku krunu s natpisom DOCTOR OF HORROR koju mi je s leđa namaknula na lubanju, pa sam i s tim čudom minut-dva pozirao i bečio se u kamere, dok je ketering unet u salu.

Firma koju sam odabrao (na preporuku Spomenke iz TARDISA) nije se obrukala, i posluženje je bilo sasvim okej, pa i više od toga. Pošto znam da ima čitalaca koje sva ova naklapanja o teoriji žanrova nasmrt smaraju i zanimaju ih samo tračevi i šta se jelo a šta pilo, evo post-dok jelovnika:

TORTA OD PAPRIKA (paprike, sir, šunka, beli luk); SLANA TORTA (pečurke, šunka, jaja, krastavčići), ROLAT SA RUSKOM SALATOM (šunka, jaja, grašak, majonez), PICA ROLAT (šunka, pečurke, kačkavalj, pavlaka, kečap), SLANE KROFNE sa ruskom salatom, ŠVEDSKA PITA (šunka, feta, kiseli krastavčići), KORPICE SA ČOKOLADNIM KREMOM (krem, slatka pavlaka) i PITA SA VIŠNJAMA. 

Pilo se crno vino RASKOVNIK vinarije "Jelenković" iz Negotina, domaća prepečenica, više vrsta sokova i Coca-Cola.

Svi koji su imali vremena, ostali su da zaliju doktorat u svečanoj sali, i bilo je to prijatno druženje koje je potrajalo nekih 90-ak minuta na tom mestu, a onda su oni najdokoniji produžili u obližni ROYAL na još ćaskanja i napijanja.

Na kraju je jedan deo društva produžio i do doma mog domaćina Tome, gde se u prijatnom i intimnom okruženju nastavilo sa proždiranjem preostalog posluženja i sa ispijanjem preteklih, i novokupljenih količina ovoga i onoga.

Svečanost je uveličala i njegova boa konstriktor, Koča, s kojom su pred kamerama pozirali oni koji zmije vole. Ja ih volim estetski, ali nisam fan toga da mi se migolje po telu i iz principa ih ne hvatam u ruke niti se slikam s njima, ne iz straha nego zato što ne osećam nikakvu posebnu naklonost prema njima, ili barem prema hinjenoj bliskosti s tim alien stvorenjima.

Umesto toga, radije sam se družio sa Tominim afričkim maskama, a kako je noć odmicala naprasno su počele da mi prijaju i neke džipsi + starogradske + makedonske + etno i slične pesme, pa se s tim i završio taj dugačak dan.

Eto, to je ono što se za javnost može reći o ovoj odbrani, a sočnije detalje čitaćete u mojoj autobiografiji, jednom kada nađem za shodno da je napišem.

Sve fotografije kojima je ilustrovan ovaj izveštaj načinili su Ivan Tomić (aka Toma, Horla Tomahawk) i Dejan Klinčov, a ima i nešto skinutih sa video zapisa koji je napravio Vanja Čanković (aka Plissken).

Čitav snimak odbrane NEĆE biti javno kačen – prosto, to nije akademski običaj i nigde na netu ne videh da je neko to radio, pa neću baš i u tome da budem trailblazer. Neka bude dovoljan ovaj kratki prilog koji je Vanja izmontirao, u trajanju od malo preko 8 minuta, da steknete ideju kako je to delovalo sa zvukom i pokretom:

Što se tiče samog doktorata, i često mi postavljanog pitanja "Kada će da bude knjiga? Kada ćemo to da čitamo?" – odgovor na to je sledeći.

POETIKA HORORA izaći će u tri toma (poetika gotika, poetika klasičnog i poetika modernog horora). Za sada nemam izdavača niti sam sa bilo kim pregovarao. Neću da žurim s tim, knjiga svakako neće izaći PRE nego što se opet zaposlim i steknem zvanje docenta. Takođe, knjigu sigurno neću dati budzašto, niti nekom malom izdavaču. 

No, o svemu tome bićete uredno obavešteni na ovom blogu, čim se nešto bude pokrenulo u tom pravcu. Do tada, najnestrpljiviji mogu da je listaju u čitaonici Filološkog Fakulteta.