THE WOMAN IN BLACK (2012)

***    

3

            Reditelj EDEN LAKE-a, James Watkins, nije izneverio: ovom adaptacijom potvrdio je svoj status jednog od retkih novih reditelja (zasad) posvećenih hororu na koje vredi paziti i od njih solidne stvari i nadalje očekivati.

            Na blogu sam već pisao i o vrlodobrom romanu na kome je ovo zasnovano, i o sasvim solidnoj engleskoj TV adaptaciji, pa je zato sada još manje potrebe da govorim o zapletu: on se prilično verno drži suštine romana, a tamo gde od njega odstupa, to čini smisleno i bez veće štete.

            Najkrupnija je razlika u tome što je glavni junak ovde – udovac (u romanu i ranijoj verziji, on kod kuće ostavlja živu i zdravu ženu i dete). 

Isprva sam bio skeptičan prema toj lenjoj, ofucanoj "karakterizaciji kroz gubitak", jer kad god scenarista ne zna šta bi s nekim likom, samo mu "podari" mrtvu ženu i/ili dete, i eto nama drame, eto emocije, eto tragedije, eto scena prebiranja po fotografijama, tužnih pogleda u daljinu, flešbekova, puštanja porodičnih filmova u gluvo doba noći uz flašu žestine itsl. 

            Na svu sreću, ovde je to izvedeno elegantnije i smislenije, a melanholični "hepiend" koji ovde dobijemo (i sličan, i vrlo različit od onih u romanu i BBC verziji) tim je lepši, originalniji i hororičniji negoli onaj mlaki u romanu, odnosno niotkud-izvučen, glupo-insceniran i bez-impakta u TV verziji. 

Od ofucanih klišea, više smeta posezanje za "iskopaj kosti i predaj ih duhu da se smiri" fazonom, koji je tim neubedljiviji ovde jer scena vađenja tela davno utopljenog dečaka zahteva zaista preteranu dozu suspenzije neverice (u smislu toga kako je to telo baš tu pronađeno i kako je izvučeno).

            Kad sam već kod klišea, za moj ukus ima previše nepotrebnih jump-scare šok-skokova i preglasne muzike, valjda da se publika naviknuta na Jan De Bontove i DarkCastle "duhove" ne uspava u ovom suštinski staromodnom i pre svega atmosferičnom filmu. No, to već uglavnom spada u domen cepidlačenja, tim pre što su i te scene izvedene prilično umešno i ikonografski upečatljivo.

            Za pohvalu je to što novi THE WOMAN IN BLACK ipak ne prostituiše duh izvornika, i što se – za ovo vulgarno doba – ne dodvorava rulji na besraman način. 

Okej, ako ćemo iskreno, angažovanje još uvek bebolikog Harija Potera za ulogu napaćenog čoveka, koji je stigao i da se oženi, i da napravi dete, i da već ostane bez žene, a brada jedva da mu porasla, svakako je kompromis. Verovatno je jedino angažovanje "zvezde" moglo da garantuje slobodu i integritet ovog sasvim solidnog old-school horora.

            S druge strane, tek ova verzija adekvatno naglašava i iskorišćava motiv decoubijanja i drugih kids-related horora, koji su u knjizi i BBC verziji nagovešteni previše indirektno, "ukusno", više kroz verbalne iskaze nego li kroz konkretne dramske scene, tako da je najoriginalnija i najspecifičnija stvar vezana za zaplet romana – ono što ga zapravo izdvaja od drugih srodnih "ghost stories"! – tek u novoj verziji potencirano kako treba, i dramski upotrebljeno. 

To znači da je i atmosfera filma mnogo više prožeta melanholijom i sveprisutnim osećanjem nenadokadivog gubitka (naročito za razliku od precenjenog i neopravdano prehvaljenog BBC filma, koji je suviše lepršav i lagan i prozračan i tanak na planu emocija).

Ovo neće biti plus za prosečnog gledaoca, jer film zasigurno ostavlja osećaj "bedaka", to nije trala-la-la ghost story ni o čemu nego prilično sumoran film sa, kao što rekoh, unikatno mračnim "hepi"-endom.

            Ne može se reći da je film previše originalan, ni u ludilu nije revolucionaran, teško da čak unosi nešto bogzna kako novo, sveže, neviđeno u filmske "priče o duhovima" (osim pomenute beskompromisne, nerazblažene, gotovo deprimirajuće sumornosti), ali je svakako kompetentan i dosledno sproveden, sa sasvim dovoljno guste sablasne atmosfere i prijatne jeze da, takav kakav jeste, predstavlja najbolji horor koji sam premijerno video u prvom tromesečju 2012. Svakako vredi gledanja.