CITADEL (2012)

**(*)   

2+

            Jednom jadniku dečurlija sa kapuljačama (tzv. hoodies) izbode trudnu ženu zaraženim špricem, na njegove oči. Zašto? Eto, tako.

Ona ubrzo umre, a ovaj mladunac ostane sam samcit sa bepčetom. Gde mu je ostala rodbina – ima li majku, brata, sestru, ima li ta njegova nesrećna žena nekog svog – ne kaže nam se. Nemam drage, nemam druga, život mi je samo tuga... Kako to? Eto, tako.

Ovaj kao posledica toga postane agorafobičan (ima strah da izađe iz kuće), ali biće prinuđen na to kad mu hoodies otmu bebu. Zašto? Eto, tako.

S jednim matorim psovačem locira veliku, pustu, praznu stambenu zgradu gde se, izgleda, kriju ti mali, implicitno neljudski zbogomčići. U toj davno ispražnjenoj zgradi, međutim, i dalje ima struje, rade sijalice, radi čak i lift! Kako to? Eto, tako. 

Na kraju, malo uz pomoć slomljenog stakla uz grkljan,

...a malo pomoću strateški postavljenih kantica s benzinom, naše momče pošalje zbogomčiće i njihovu zgradu dođavola, i odjaše u svitanje s bebom u naručju. Kako to? Eto, tako. 

Ova engleska (tj. irska) CITADELA je dobila grdne pohvale na nekim letošnjim žanrovskih festivalima. Ja sve više počinjem da verujem da su izveštači sa njih sačinjeni od 2/3 kretena bez trunke ukusa i 1/3 indirektno potkupljenih "kritičara" koji, u znak zahvalnosti za besplatan put i smeštaj, hranu i zajebavanje na festivalu, pišu hvalospeve (sub)mediokritetskim produktima poput ovog, da bi opravdali svoje prisustvo tamo (i pozivnicu za iduću godinu i novo zezanje).

Zaista ne vidim drugog razloga da neko ko pretenduje na rudimentarni ukus, mozak ili poznavanje filma ovo oceni većom ocenom. Pokušaj bavljenja aktuelnim društvenim problemima (tinejdžersko nasilje, zločini bez razloga, urban decay, sirotinja, ekonomska kriza i sl.) krajnje je naivan, površan, prostodušan i, ako ćemo pravo, kretenski.

Sve to deluje kao daleko neinventivnija verzija filma HEARTLESS (2009), koji je ipak imao nešto složeniji i maštovitiji (faustovski) zaplet, izraziti vizuelni šmek (koji ovoj sivoj i ružno snimljenoj dramurdi pod maskom horora nedostaje); najzad, imao je nekoliko memorabilnih set-pisova i harizmatično-simpatičnog glavnog glumca s kojim smo mogli da se kolko-tolko saživimo i zainteresujemo se za njegova priključenija.

Avaj, glavni glumac ovde je (rekao bih manje svojom negoli krivicom reditelja) sveden na rolu u jednoj noti: od početka do kraja on na licu ima istovetan iritirajuće paćenički hurt puppy pogled, što je isprva kontekstom razumljivo i podnošljivo, ali kako film dalje odmiče a on još uvek samo cvili i kuka i tužno gleda tim krupnim suznim okicama, u meni je počela da se budi želja da ga i lično izmlatim i prekratim mu muke.

Ne kažem da je treb'o da bude ko Brus Vilis u DIE HARD, ili onaj smeđi u THE RAID, kad krene sam protiv zlikovaca u stambenoj zgradi, ali come on, ovaj jadničko je toliko utučen i sjeban i tužan i bespomoćan da je, zaista, eutanazija jedino rešenje, pa je tim neuverljivija ta limp-dick CGI eksplozija na kraju, a njegovo pretvaranje u mušku (?) verziju Linde Hamilton usiljeno i nezasluženo. 

Da i ne počinjem sad sa idejno moronskim demonizovanjem onih koji su i sami žrtve – dakle, deca rođena u sirotinji i bedi, često bez živih roditelja, ili onde gde su ovi živi, bolje da nisu (sitni kriminalci, narkomani, prosjaci, džeparoši, alkosi...). Ukratko, CITADELA je nepromišljena, klinačka zloupotreba horor žanra radi nekih prostodušnih kvazi-angažovanih poenti koje nemaju nikakvog smisla, ali će površnim gledaocima pružiti ugođaj da gledaju nešto više od "pukog horora": nekakvu ozbiljnu dramu na ozbiljne teme.

Što je još gore – čak i kao horor ovaj filmić nudi premalo, uglavnom u prvoj, realističkijoj polovini gde, da budem pošten, priznajem par zlokobno napetih scena zasnovanih na realnoj opasnosti u tim opasnim delovima grada. No, sve to postaje napadno glupo kad počne borba sa demončićima svetlucavih očiju...

Na pozitivnoj strani, režija nije tako loša, ima efektnih blink-n-miss momenata, sugestivnosti i saspensa izvučenog iz ružnih autentičnih lokacija sa bedne irske periferije gde stvarno deluje da BILO ŠTA može svakog časa da te spopadne, a pomoći niotkuda. Takođe, mora se priznati da je reditelju srce bilo u ovome (zaplet je inspirisan stvarnim, mada ne baš ovoliko tragičnim događajem: posle tog napada on je zaista bio paralisan agorafobijom, pa se valjda i ovim filmom od toga lečio), i to se oseća i kroz tog glavnog lika i kroz odnos prema dešavanjima. Ukratko, mada ovo nije ni blizu tako dobar film koliko mnogi rivjui ukazuju, valja obratiti pažnju na sledeći film koji će ovaj Irac, Kiaran Foj, da potpiše, jer neki tragovi talenta i duše postoje u ovoj CITADELI. Sad kad se njime izlečio (?), mogao bi, možda, u idućem pokušaju da napravi nešto bliže pravom, dobrom filmu.