PENUMBRA (2011)

***

3+

            Ovaj sjajan horor pogledao sam još pre tri meseca, ali usred neke gužve, i nikako da se nakanim da ga polagano, kako zaslužuje, i opišem ovde. Pošto se bliži kraj godine i lista najboljih novih horora – a PENUMBRA će sigurno biti u njenom vrhu – red je da sad kažem par reči pohvale i preporuke.

            U pitanju je argentinski film na koji sam obratio pažnju zahvaljujući odličnim prikazima najnovijeg horora rediteljskog tima braće Boljano, Here Comes the Devil. Pošto je DEVIL digao puno prašine na letošnjim žanrovskim festivalima i definitivno se istakao kao vrlo obećavajuć horor, smesta sam pohitao da pogledam rane radove ove bratije. Za razliku od Itana i Džoela Koena (i njihovog brata od muške tetke, Larija Koena), ovi ne rade baš sve svoje filmove u timu, nego nekad režiraju zajedno, nekad samo jedan od njih, nekad pišu obojica, nekad pojedinačno – ali najčešće obojica rade sve (tj. i pišu i režiraju).

            Dok čekam da Here Comes the Devil dolija, iskopao sam i pogledao dva njihova ranija. 

Cold Sweat (2009) me nije naročito impresionirao (2+), ali moram reći da je daleko zabavniji nego što neshvatljivo negativni rivjui na netu pišu. Da sam verovao tim imbecilima, tj. da nisam bio tvrdoglav da ovima uprkos tim pljuvačinama dam šansu, propustio bih jedan solidan filmić u kome se vidi borba sa nepostojećim budžetom kao i sa usiljenim, ne baš mnogo ubedljivim scenarijem, pa i problematična idejnost (žrtve diktature pretvaraju se u zombije i počinju da žderu sve živo, a nekadašnji mučitelj ih drži u svom podrumu + povremeno grabi namernike da na njih primenjuje svoju umetnost izazivanja bola i smrti), ali vidi se i energija, posvećenost i umeće da se napravi dobar saspens set-piece (pa makar i usiljen – čitava ta fora sa nitroglicerinom na telu zbog kojega žrtva ne sme da se brzo kreće).

            PENUMBRA mi je znatno bolje legla, pa ću o njemu reći nešto detaljnije.

            Po svemu sudeći, radi se o najsuzdržanijem filmu braće Boljano. Ovde (uglavnom) nema torture, snuffa, klanja i iživljavanja – sve do pred kraj filma, a i tada nije preterano. Više od 2/3 trajanja ovo izgleda kao prilično napet psiho-triler, i tek u finišu odlazi u nesumnjivu horor teritoriju. Svejedno, uživao sam u vožnji sve vreme, od prologa pa do epiloga.

            Zapravo, kao malo koji horor ove godine, PENUMBRA me je zavozala i uvukla u svoju paranoju time što me je zainteresovala za glavni lik i za situaciju, pa sam (o, zar i to još uvek može?!) sa INTERESOVANJEM, involvirano pratio šta biva, interesovao se kuda to sve vodi, zaintrigiran misterijom, i sve vreme bio zabavljen nizom intrigantnih situacija. 

Možda ovo zvuči deja vu, ali moram reći da me 95% modernih horora ostavlja skroz ladnim po pitanju likova, zapleta, situacija i bilo čega, i skoro da sam zaboravio taj slatki osećaj da sa istinskim, dubokim interesom pratim akciju, umesto da mrzovoljno čekam kad će sledeće klanje, ili odjavna špica. PENUMBRA mi je povratila taj stari horror kick, i hvala joj na tome!

            Zaplet je prilično jednostavan – ali na dobar način, isto kao što je, recimo, jednostavan i onaj za SLEEP TIGHT (takođe odličan triler-horor na španskom iz ove godine). Dakle, glavna junakinja je trgovkinja nekretninama koja dolazi u jednu blago-spooky zgradu da sklopi deal oko prilično skupog zakupa za očigledno ruiniran, alanfordovski apartman u raspadanju (sasve bubašvabama itd). Međutim, lik s kojim treba da obavi posao sve nešto odlaže, gnjavi, čeka se njegov šef, u međuvremenu mu naiđe koleginica, a sve to brzo počinje da smrdi. Sve je jasnije da tu nisu čista posla – ali kuda to sve vodi, zašto ti likovi zadržavaju ovu našu u stanu i šta zapravo hoće, to vam neću ovde kvariti.

            Kamerna postavka i sveopšti minimalizam (jedna lokacija, sveden broj likova) čine ovo zgodnim predloškom za pozorišnu predstavu, ali sve je to režirano filmski, vrhunski, tako da ni u ludilu nećete pomisliti na "filmovano pozorište". Ako je verovati rivjuima njihovih prethodnih filmova, čini se da su braća tek u ovome stekla zrelost i postigla pun pogodak. PENUMBRA zrači zrelošću i sigurnošću, to je majstorski napisano, vođeno i režirano, možete da se opustite u rukama dobrih storitelera i da uživate u zabavnoj priči dobro ispričanoj!

           Ono što naročito imponuje ovde nije ni misterija (ko su ti ljudi, da li su uopšte u vezi sa nekretninama, kuda sve to vodi, kakve veze ima pomračenje sunca najavljeno za taj dan…?), ni preokret, ni gimmick – koliko je, barem za mene, izuzetno hrabro postavljen glavni lik. Naime, naša trgovkinja stanovima, iako mlada i zgodna, predstavljena je kao prilično antipatičan lik: samouverena, drčna, otresita, pohlepna, sebična, arogantna, kultur-rasista (Španjolka u Argentini, gde joj je sve drugorazredno i na sve s prezirom, svisoka gleda)…  

A opet, fuck me, ali bila mi je simpatična, i mogao sam u mnogome da je razumem i da navijam za nju, takvu – našli smo se ne samo na planu arogancije, nego još i više hrabrosti da tera svoje usred neprijateljskih okolnosti. Dodatno mi je imponovala hrabrost reditelja da ovde ne stave predvidivu dobricu-plačljivicu-junakinjicu-vrištavicu, nego baš ovakvu jednu otresitu bezobraznicu u središte zbivanja. 

Jes' da je ona u mnogo čemu jedno sebično đubre, al' stvarno mi je bila beskrajno zabavna upravo u situacijama kada je prinuđena da traži pomoć od do-malopre-ismevane napadne komšinice: čitava ta poduža sekvenca u komšinicinom stanu – pokušaj telefoniranja, šta biva s čajem, dolazak "muža" – to je crni humor + saspens za antologiju!

            Mada ovo, u krajnjoj instanci, nije preterano dubok i "ozbiljan" film, mislim da neću preterati ako kažem da ovde na delu ipak vidimo vrlo solidne odjeke Hičkoka i Polanskog u građenju situacija i suptilnom izazivanju nelagode, začudnosti, paranoje a onda i otvorenog saspensa usred te sve zlokobnije zgrade. 

Pomak je u tome što, za razliku od Hiča, pa manje-više i Polanskog, ovde nemamo nevinašce među vukovima (obična osoba u neobičnim okolnostima), nego je naša alijansa sa ovakvom likinjom usložnjena njenim ne baš stelarnim vrlinama. Zapravo, iz mog ugla posmatrano, ovo i jeste paradigmatični paranoični horor (pakao, to su drugi; vidi šta mi uradiše, mama…) ali bojim se da namera reditelja, i kod publike preovlađujući doživljaj ovog niza dešavanja, idu više u pravcu moraliteta o kazni za jednu nevaljalicu…

            U svakom slučaju, braća Boljano su u POMRAČENJU demonstrirala zavidno umeće tretmana prostora (klaustrofobija) i vremena (sve se dešava u manje-više realnom vremenu, u sat-dva tog dana pomračenja sunca), održala su odličnu pokaznu vežbu iz saspensa, pružila mi više prijatnih trenutaka nego 95% horora ove godine, i samo još više podgrejala nestrpljenje da overim i njihov najnoviji i najhvaljeniji Here Comes the Devil!  
               Dok njega čekate, svakako overite PENUMBRU – nećete se pokajati!