**(*) 2+
Mnogima će već i detaljniji pogled na špicu ovog filma biti dovoljan da ga svakako pogledaju. Produkcija: mudoviti Oliver Stone (NATURAL BORN KILLERS). Scenario i režija: Tim Metcalfe, scenarista nedovoljno hvaljenog serial-killer filma KALIFORNIA. Predložak: knjiga o ubici Karlu Pancramu kojoj sam svoj Pečat Odobrenja metnuo pre nekoliko dana. U ulozi Karla Pancrama – James Woods (VIDEODROME) ubija. Osim njega, tu je u većoj sporednoj ulozi i Robert John Burke (natprirodni serijski ubica, the DUST DEVIL itself)! Film slikao verni Ferarin kamerman, Ken Kelsch a muziku radio Graeme Revell (CROW, SPONTANEOUS COMBUSTION…). To ne mož' biti loše pa da jebe oca – zar ne?
Ehh… šta reći, a ne slagati? Retko kad se jača ekipa okupila oko ovako srednjačkog i mlakog proizvoda. Istina, KILLER će biti podnošljiviji onima koji NISU čitali knjigu na kojoj je zasnovan i koji ne znaju previše o Pancramu, a takvih je barem 99,9% među onima koji ovo sada čitaju, pa prema tome – dabogme.
Ako vas je moja oda Pancramu zainteresovala, bolje kupite knjigu, jer o njemu iz ovog filma nećete saznati ništa bitno. Scenario predstavlja školski primer razvodnjavanja, zatupljivanja i suštinskog nerazumevanja svog povoda. SVE što Pancrama *izdavaja* od svih ostalih ubica, što ga čini unikatnim i neponovljivim, ovde je IZBAČENO, izmenjeno, relativizovano ili prikazano toliko neupečatljivo i smušeno da se teško može reći da je uopšte – prikazano. Kroz njegovo detinjstvo protrče kroz zbrzanu naraciju za manje od minut vremena – a dobro znamo da je u detinjstvu (a kod Pancrama naročito!) koren skoro svih budućih ZALA. Umesto da nam njegovu familiju (sirotu i zatucanu i siledžijsku) POKAŽE, film nam samo u par reči KAŽE kakvi su bili. Ne vidimo niti OSETIMO ništa od popova zbog kojih je Pancram kasnije omrznuo (hrišćansku) crkvu; ne vidimo lažljivost i podmuklost njegovih "vaspitača" niti njegovih "drugova" u školi i u popravnom domu koji su ga zauvek učinili neprijateljem ljudskog roda.
Čuveni incident koji ga je definitivno učinio još nepoverljivijom i mizantropskijom (i sodomitskijom!) osobom nego što je do tada bio, naime, kada su ga 4 skitnice u teretnom vagonu silovale na redaljku, ovde je toliko "ukusno" i eliptično sugerisano da NEMA ŠANSE da gledalac uopšte pogodi šta se mladiću *zapravo* desilo u tom načas prikazanom zlokobnom vagonu, osim ako nije čitao knjigu. Da budem jasan: ne kažem da je trebalo videti to silovanje u real time, 20 minuta neprekidne sodomije IRREVERSIBLE-style, ali fuck! Ipak je to jedna od prevratničkih epizoda u njegovom životu, to je trebalo nekako filmski AKCENTOVATI: ta scena u filmu toliko je protrčana i otaljana i zbrzana i bez trunke IMPAKTA da bolje da nije ni "pokazana".
No, dobro – moglo bi se reći da to nije fokus filma. Sva ta jebanja kroz koja je Pancram prošao kroz desetine američkih zatvora, i sva jebanja koja je zauzvrat pružio svima koji su mu pali šaka (kids included), sve je to daleka prošlost, begonije i tako to, i KILLER se bavi samo poslednjom njegovom godinom, i (non-gay) odnosom sa mladim zatvorskim čuvarem Henrijem Leserom, zahvaljujući čijem prijateljstvu je njegova isposvest uopšte nastala i sačuvana ostala.
Da, deco, moram da naglasim da se ovo sve dešava 1929. godine, mnogo pre nego što je liberalizacija zatvorskih pravila omogućila grdnim ubicama, silovateljima i koljačima da u zatvoru piskaraju svoje opširne memoare, da ih štampaju i uzimaju pare od toga; mnogo pre rađanja "serial killer arta" (slikanja) i drugih oblika umjetničkog izraza u kojima današnje ubice sklone tome mogu da uživaju, a njihovi fanovi da daju grdne pare za te žvrljotine i mazarije (uglavnom bezvredne estetski, ali "vredne" zbog aure njihovih "autora").
Odnos između ove dvojice zaista je jedna od unikatnijih stvari vezanih za Pancrama – mada čak i on ima svoj pun smisao i impakt samo i jedino u kontekstu svega ostalog što Pancrama čini PANCRAMOM: dakle, sodomija, ubijanje dece, totalna mizantropija, apsolutni nihilizam, patološko antihrišćanstvo i militantni antiautoritarizam. Jedino na pozadini sveg tog crnila zaista se ističe ružičasti, dirljivi sjaj njegovog druženja sa predstavnikom sistema koji inače iz dna duše mrzi i prezire. Jedino ako ga vidimo kao TOTALNOG ČOVEKOMRSCA koji ide okolo i jebe u dupe sve što stigne možemo da u punoj meri poštujemo (i budemo taknuti) njegovom brigom i dobrotom prema jedinom čoveku koji je ikada bio dobar prema njemu bez ikakvog interesa ili zadrške.
Jedino onda možemo da respektujemo situaciju u kojoj Leser pokušava da od Pancrama dobije dozvolu da mu izbori neku vrstu oslobađanja; da se zakune da neće više biti zločinac a da mu ovaj izdejstvuje zamenu smrtne za neku drugu. U odgovoru Pancram objašnjava da od te rabote nema ništa. Citiram to pismo:
"…I would like to be able to truthfully tell you that I do thank you, but this I cannot do, simply because there is no such thing as gratitude left in me. There was at one time, but that time is long gone. Gratitude is one of the many things that have been kicked out of me. I can and do truthfully wish you good luck. All that you deserve and I am of the opinion that you are one of the very few men I have ever known that really deserves good luck in this world. You deserve what I have missed in life – happiness, peace and contentment. As for me, I'll soon be at peace…"
Ovo pismo, a naročito citirani deo, spada u najjače i najdirljivije stvari koje sam ikada u životu pročitao. I biću iskren – suze su mi navrnule kad sam dovde došao pa sam morao načas da odložim knjigu.
Ali to pismo navodi se na strani 226. u mom izdanju.
Čitav jedan život – sažet, jezgrovito i vrlo rečito, na prethodnih 225 strana, PRIPREMIO JE TEREN za to. I onda, kad to dođe, to udara. To jebe i Oca i Sina i Svetoga Duha, i možeš samo da kažeš AMIN jer nema dalje.
Treba li uopšte reći da se u filmu ovo pismo ne navodi ni ucelo ni u delovima, sem možda jedne rečenice, koja izvađena iz bilo kakvog konteksta apsolutno nema nikakav impakt?!
Da li da uopšte podvlačim da u filmu ne postoji skoro nijedan trenutak u kome bi iko mogao pasti u iskušenje da zasuzi? Okej, možda recimo JEDAN ali bukvalno trenutak, ako trenete propustićete ga: kada se Pancram i Leser opraštaju pred pogubljenje, i kada Leser spontano zagrli Pancrama a ovaj je očito zatečen i zbunjen tim činom toliko da ne zna kako da odreaguje i jedva nekako sebe natera da uzvrati zagrljaj. To je jedan od (retkih!) momenata zbog kojih je bilo opravdano pozivanje veličine ranga Džejmsa Vudsa – detalj za koji me ne bi nimalo iznenadilo da nije ni bio u ovom kilavom scenariju, nego da ga je Vuds sam improvizovao.
Avaj, tokom najvećeg dela ovog mlakog filmića Vuds ne igra Pancrama, nego nekog konvencionalnog, klišetiziranog psiha kome je skoro sva oštrica zatupljena, koji je simplifikovan do bezukusnosti, sveden na potpuno patetičnu žrtvu okolnosti bez slojeva koji ga unikatnim čine – otprilike kao nešto simpatičnija verzija vulgarnog psiho-ubice koga igra Elias Koteas u FALLEN.
Daću samo jedan od desetina mogućih primera nerazumevanja i banalizacije i falsifikacije Pancramovog lika. Elem, pred sam kraj Pancramove karijere, kada je već osuđen na smrt i dok čeka dodeljeni termin za (jedva-čekano!) pogubljenje, njemu pred rešetke dođu dva dušebrižnika, protivnika smrtne kazne, i nude mu da potpiše neku njinu artiju u tom smislu, odnosno da je i on protiv toga. U svom prikazu knjige već sam kazao da je njegov PISANI odgovor na tu peticiju (koja mu je poslata poštom; niko mu nije na noge dolazio) nešto apsolutno fascinantno i pregenijalno – to se mora pročitati da se poveruje: pismo za svaku ozbiljnu antologiju PISMOPISANJA.
Sad, razumem ja lepo da TEKST nije FILM, da bi čitanje svih tih reči, u filmu, bilo dosadno i medijski neprikladno, statično; jasno mi je da film zahteva AKCIJU, mrdanje, pokretne slike, i zato ne sporim mali milion faktografskih netačnosti u filmu izvedenih radi veće filmičnosti, kao što je ova konkretna. Međutim, ono što je TOTALNO promašeno jeste sledeće: umesto bilo kakvog ekvivalenta tog jebo-mater-svoju pisma, dobijamo krajnje vulgarnu (u svakom smislu) svinjariju od scene u kojoj "Pancram" na dušebrižnike baca kofu sa svojom mokraćom, plazi se, krevelji, beči i psuje i vređa to dvoje kao najgori kliše serijskog ubice iz nekog B-hororčića.
VRLO promašeno.
U nizu simplifikacija ovog KILLERA, recimo, velika je greška i to što je svekoliko ZLO američkih zatvora svedeno na jedan lik kroz koji je personifikovano – ali time i umanjeno, ograničeno na jednog kretena – umesto da bude prikazano kao OBAVEZNI, stalni pratilac zatvorskog iskustva, na svim nivoima, dakle kao suštinski deo SISTEMA, što Pancramova istorija iznova i iznova ilustruje. Ovime se (nesvesno?) prolongira oveštali postupak de-subverzivizacije američkih filmova, u kojima je zlo UVEK proizvod POJEDIN(A)CA a nikad sistema. Uvek je to jedan zabludeli pajkan a ne POLICIJA kao takva (većinski i sistemski namenjena represiji – a ne da "služi i zaštiti"); jedan korumpirani političar a ne sveukupna američka politika; jedan odmetnuti, psihotični general a nikada čitav vojno-industrijski kompleks…
Neke druge simplifikacije razumem zašto su izvedene, ali svejedno, narušavaju autentičnost i smislenost filma. Npr, zatvorski čuvar i zatvorenik šetaju po zatvorskom dvorištu i ćaskaju ubeskraj kao da šetaju u parku, kao da takvo domunđavanje ne bi bilo sumnjivo ni drugim zatvorenicima ni čuvarima (u potonjem slučaju to je i ozbiljno kršenje pravila službe: dakle, nije to par reči tazmenjenih, nego čitavi dugi razgovori – koji su se u stvarnosti uglavnom dešavali kroz pisma). Takođe, na kraju, radi veće melodrame znatno je silovana istina: da su se Leser i Pancram poslednji put uživo videli mesecima PRE Pancramovog pogubljenja; da u to vreme Leser više nije radio u tom zatvoru; i naravno, da uopšte nije lično prisustvovao vešanju.
Sve i da kažemo da su ovo sitnice – svakako je krupna i važna sama ta okolnost njihovog druženja, koja se ovde uzima zdravo za gotovo, i ne istražuje se nikako. Leser je idealistički mladi čuvar-početnik, Pancram je neshvaćeni, životom nemaženi ubica, ubacite dvije žlice Vegete, i eto vam zatvorskog gulaša (drnča): happens all the time!
Vuds je okej, zabavan kao i uvek i svuda (hell, on je okej čak i u inače promašenom rimejku STRAW DOGS!), mada ne može se reći da je ovde izveo neku naročitu transformaciju, da je kreirao lik kakav dosad od njega nismo videli. To je vintage psiho Vuds, ni manje ni više, ali ipak – deža vi. To nije Pancram, ni po pojavi (što mogu da podnesem) niti po mentalnom i karakternom sklopu. Osim navedene scene zagrl-oproštaja, ističe se samo još jedna. U pitanju je jedino ubistvo koje nam KILLER prikaže, kada ovaj šipkom ulubi glavu Dast Devila.
To ima impakt ne samo zbog same inscenacije, nego naročito zbog Vudsove glume tom prilikom. Njegovi pokreti, i face koje pravi tokom tok mlaćenja, zaista su unikatno jezivi, jer je uspeo nešto što ne pamtim da sam ikada video: da spoji kontrolu i haos, da prikaže kontrolisanu razuzdanost, da oživi lika koji u tom momentu svesno, s predumišljajem, i naslađujući se svakim sekundom, pušta zver s lanca…
Da, Pancram je najekstremniji od svih ekstrema; da, zajeban je lik i po sebi, a naročito za film; da, tematika vezana za njega zahteva mnoge tabu teme i prizore kakve u USA filmu ne možemo očekivati. Mnogi će biti srećni što je film o njemu uopšte snimljen, ma kakav. Avaj, meni je ova čaša manje nego poluprazna. Ovo nije ni prineti tretmanu kakav Pancram zaslužuje. A da li će ga ikada dobiti u igranom filmu, ostaje otvoreno pitanje.
Bizaran detalj: KILLER na odjavnoj špici kaže da je posvećen Semu Pekinpou! Ehh, da je Sem u svojim zlatnim danima znao za Pancramovu storiju, kakav bi masterpis ON mogao od ovog materijala da napravi! Nažalost, pominjanje njegovog imena na špici OVOG i ovakvog filma služi samo da zakuca poslednji ekser u njegov sanduk i podseti nas na disproporciju tog imena i ovog dela, i da proizvede blasfemiju kroz uzaludno prizivanje imena Njegovog.
Najviše čemu se za sada možemo nadati jeste da Džon Borovski sakupi dovoljno para i dovrši pre par godina započeti DOKUMENTARAC o Pancramu. Kako izgleda, ovaj lik ostaje suviše zajeban za igrani film: za hororčiće i trilerčiće mnogo su pogodnije patetične lujke poput Gejna ili Davitelja. Ono čime Pancram naročito uznemirava nisu toliko čak ni njegovi zločini koliko njegova MOTIVACIJA, njegova filozofija, njegovi NAZORI. A od njih nećete videti skoro ništa u ovom srednjačkom KILLERU. S tim na umu, možete ga pogledati, on je dovoljno tehnički solidno napravljen i intrigantan i dinamičan da se MOŽE odgledati bez veće patnje – ali samo pod uslovom da niste čitali knjigu koju još jednom od sveg srca preporučujem svima koje Pancram zaista zanima.