Posle
obilaska Mokranjskog
vodopada i šetnje preko
Alije do Rogljeva, koji su
sačinjavali akciju za subotu, osvanula je nedelja, 13. maj, sa novim planiranim
avanturama. Avaj, kad sam se probudio i kroz prozor spazio sivo nebo i mahnito
njihanje drveća na vetru, prva pomisao mi je bila: "#&%$*#$! Moraćemo
da menjamo planove – kakav *&$#%& dan, nema šanse da idemo u divljinu
po ovom vetru!"
Na
svu sreću, moj domaćin i vodič po oko-negotinskim slikovitim lokacijama,
Siniša, pokazao se kao još tvrdoglaviji od mene. Kazao je: "Pih, nije ovo
ništa što vindjakna i kapa ne mogu da ponište! Idemo po planu i programu!"
Tako je i
bilo.
Što je
najlepše – mada možda zvuči kao "kiselo grožđe" – ali zaista se
ispostavilo da je, zapravo, BOLJE što se vreme promenilo u ovom pravcu. Prethodni
dan, po žegi, sa suncem koje je pržilo do oko 35C, nosio je svoje napore i
gnjavaže koje su već narednog izostale. Nije bilo potrebe za kremom protiv pečenja,
slamnatim šeširima ili preteranim količinama tečnosti.
Iako je
mestimično vetar bio malkice naporan, sa dodatnom opremom u vidu jakni i kapa
to se podnelo muški i bez problema. Najbitnije je da dan nije bio hladan, i da
nije bilo kiše (ona je počela tek uveče, kada smo već bili pod krovom).
Štaviše,
sivo-beličasto nebo bilo je još bolje za obilazak gotskih lokacija i njihovo
adekvatno uslikavanje. Zlokobne i puste kuće i štale koje smo prvo obišli ne bi
izgledale ovako atmosferično da ih je zableštalo vulgarno šljašteće sunce!
Zato neću
mnogo da pričam jer slike govore dovoljno za sebe: radi se o nekadašnjim
štalama i pastirskim kućama, odavno napuštenim i ostavljenim očnjaku vremena i
tipičnoj srpskoj nebrizi.
Puštene su da
do kraja urastu u žbunje i puzavice i da istrule sasvim, dok neko ne nađe
interesa da na njihovo mesto podigne nekakve prodavnice, trafike ili koješta.
Što se mene
tiče, super. Raspadanja i ruševina nikad dosta! Uživajte... (Click the pic da je vidiš veću!)
PS: A ovo je
tek prva od četiri slikovite lokacije koje smo hodočastili tog dana. Nastaviće
se...
