Glavni, ili
barem oficijelni povod da Aca Radivojević i ja boravimo i na ovogodišnjem FANTASTIC
ZAGREBU bilo je učešće na dva panela. Evo kratkog izveštaja o njima kao i o
jednom predavanju...
Panel
diskusija / 3.7. (utorak) / 17-18.30h
ZOMBIJI
Tko su zombiji
i odakle fascinacija konceptom živih mrtvaca? Mali vodič kroz povijest
‘undeada’.
Moderator: Vanja Vascarac (ko-direktor programa Fantastic
Zagreb Film Festivala, Hrv)
Sudionici: Dejan Ognjanović Ghoul
(kritičar/teoretičar, Srb), Kristijan
Milić (redatelj, Hrv), Ana Rajner
(antropologinja, Hrv)
Kad ti je
nadimak Ghoul, sasvim je logično da učestvuješ na panelu o zombijima. Čuj, "učestvuješ"!
Iako ja nisam od tih što se otimaju za mikrofon, u ovom konkretnom slučaju
moderator, a vala i učesnici, najčešće su ga meni prepuštali. Pošto sam se ja već
više puta javno oglašavao, a i pisao o fenomenu zombija (ponešto od toga imate
i ovde na blogu), nisam našao za shodno da nosim diktafon sa sobom.
U retrospektu,
možda je trebalo: bila je to sasvim fina, zabavna i poučna govorancija, održana
pred nekih 15-ak posetilaca, što je – ako se ima na umu koliko je i kako bila
najavljivana ova tribina – sasvim OK. U svakom slučaju, u publici nisu bili
samo "laici" nego i nekoliko eksperata za ovo i ONO (Velja Žuti Titl Grgić, Aleksandar SF Apokalipsa Žiljak, te predstavnici
nekih žanrovskih foruma, reditelji itd).
Moderator je
insistirao da sazna ZAŠTO su zombiji IN baš sada, šta je izazvalo to da SADA
budu u centru ne samo žanr-geta nego i mejnstrima. Ja sam, ukratko, ukazao na
fundamentalni prevrat koji je u poimanju i značenju zombija doneo Romero sa
svojom NOĆI... (1968), i suštinu tog prevrata sveo na dva, po meni, ključna
momenta odnosno inovacije koje su od tupih teturavih radnika na plantažama i u rudnicima,
kakve smo imali u hororima do tada, napravile jednu od nezaobilaznih pošasti
savremenog horora.
Te dve novine
jesu: 1) APOKALIPSA, odnosno povezivanje zombija sa epidemijom globalnih
razmera koja se nezaustavljivo širi i uništava svet kakav poznajemo; i 2) KANIBALIZAM, odnosno ideja da se zombiji
hrane ljudskim mesom, što ikonografski uvodi niz upečatljivih scena body horrora (čerečenje, creva,
šikljanje krvi...), a konotativno se povezuje sa motivima otuđenja i obezljuđenja, kroz stalne situacije međuljudskog gloženja, koji se međusobno, metaforički,
"proždiru" i tako postaju gori od samih zombija.
Naravno, tome dodati
očigledan pomak u tome da je Romero sve to prebacio sa dalekih ostrva
obavijenih maglom, sa plantaža i egzotičnih lokacija – u naš komšiluk, u
savremeno doba, u urbane lokacije i među ljude poput nas...
Antropologinja
Ana Rajner je kazala ponešto o
mitologiji zombija sa Haitija, dakle – o izvornim zombijima, a kasnije se
uključila i sa opaskama o video-igrama koje su takođe značajno uticale na
prelazak zombija iz žanr-geta u mejnstrim i svakodnevicu onih koji nisu nužno
fanovi horora.
Kristijan Milić, reditelj (ŽIVI
I MRTVI), uneo je nešto sočnosti i zajebancije u opšti ton svojim komentarima
o savremenom hororu uopšte, i mestu zombija među njima. Prilično se dobro
snašao u tome, budući da je uskočio u poslednji čas kao zamena za ranije
najavljenog pa iznenada nedostupnog kolegu, Nevija Marasovića.
Predavanje / 4.7. (srijeda) / 17 - 18.30h
SUDNJI DAN
Ploveći mirnom
2012. Aleksandar Žiljak vodi nas na putovanje kroz povijest koncepta Sudnjeg
dana, redefinirajući što taj pojam znači danas. Ali zašto je baš 21.12.2012.
Sudnji dan?
Predavač: Aleksandar Žiljak
(pisac/urednik/kritičar/ilustrator, Hrv)
Žiljka se
možda sećate kao nosioca jedne od najviših ocena u mom osvrtu na Skrobonjinu antologiju
o APOKALIPSI. I o njegovom predavanju imam, pretežno, reči hvale.
Bilo je to
dobro spremljeno, jasno i pregledno izlaganje obimnog – možda i preobimnog –
materijala, oživljeno slajdovima sa video-bima, koji su nas podsećali na postere
i kadrove poznatih SF filmova relevantnih za temu.
Apokalipsa je
bila shvaćena široko – od prirodnih nesreća (katastrofe) pa preko atomskog
razaranja, epidemija i sl. pa sve do osvajača iz svemira. Imajući u vidu
predavačev zadrti SF slant, donekle je razumljivo da ga nisu zanimale horor-apokalipse
(npr. zombiji, ili pak lavkraftovski Doomsday, kad zvezde budu tamo gde treba...).
Taj njegov
slant se samo u par navrata odrazio kroz neke omaške: najkrupnija od njih, kada
je izjavio da su film WINGED SERPENT režirala braća Koen na samom početku svoje
karijere! Srećom, ja sam se zatekao u publici da ga smesta ispravim i kažem mu
da Larry Cohen nije baš ni u kakvom
srodstvu s braćom Coen.
Pitanje je,
takođe, da li je predavač uopšte gledao taj film, budući da ga je olako otpisao
kao "trešinu", što je prestrogo i netačno. Malo kasnije ga je neko
drugi iz publiku uhvatio u tome da nije gledao još jedan film o kome je
govorio, pa je napravio omašku vezanu za završetak Emerihovog 2012.
Njegov mogući
anti-horror slant bio je očit i u neshvatljivom totalnom ignorisanju
apokaliptičnosti koja prožima veliku većinu najboljih filmova Džona Karpentera
(ESCAPE FROM NY / LA, PRINCE OF DARKNESS, IN THE MOUTH OF MADNESS... u izvesnom
smislu i THEY LIVE) a o THINGU je, istina, kazao da je možda najbolji rimejk
ičega, igde, ikada, ali to nije elaborirao.
Sve u svemu,
bilo je to više nego dobro protrčavanje kroz neke od glavnih oblika uništenja
ove planete ili njenog radikalnog menjanja, osvajanja i sl. Predavač Žiljak,
inače, svojom fizionomijom ali i energičnim izlaganjem, gestikulacijom i
napadnim pokušajima humora, prilično podseća na Slavuja Žižeka, samo što se ne
znoji toliko, ne vrska i ne deluje ni približno toliko neurotično.
Panel diskusija / 5.7. (četvrtak) / 17-18.30h
FILM I STRIP EKRANIZACIJE
Film i strip
imaju posebnu vezu na granici ljubavi i mržnje. Sličnosti između dva medija i
odnos stripa i filma u Japanu, SAD-u i Francuskoj, te kratka povijest ove
turbulentne suradnje, teme su panela. Vjerujemo žestokog!
Moderator:
Vjeran Kovljanić (Filmonaut, Hrv)
Sudionici: Velimir Grgić (kritičar, Hrv), Aleksandar Radivojević (scenarist,
Srb), Jurica Starešinić (autor
stripa, Hrv), Matko Vladanović
(autor stripa, Hrv)
I ovo
izlaganje je proteklo u apokaliptičnoj intonaciji, kroz vajkanje nad novijih
superherojskim adaptacijama koje imaju sve manje filmskog u sebi, i svode se na
ilustrovanje sličica koje fanovi očekuju da vide, kao i na prevlast CGI-ja nad
bilo kakvom suvislom i ljudskom umu prikladnom pričom i likovima.
Ovde je Aleksandar Radivojević manje-više
dominirao, objašnjavajući preokret koji su britanski autori (Moore, Morrison,
Gaiman...) izveli u 1980-im kroz preispitavnje stripske tradicije i mitologije
i ideologije, a naročito kroz uvođenje "mračnijih sadržaja", i kroz
svež, slojevit tretman ANTI-HEROJA. Nasuprot tome, kazao je on, tužno je i
pomalo nakaradno, da danas, par decenija kasnije, vidimo povratak stripova i
strip-adaptacija u svoju "naivnu" fazu, sa nesumnjivim dobričinama
protiv manje-više crnih zlikovaca, bez senki sivog koje su bile tako potentne u
svim tim Mračnim Vitezovima, Sendmenima, Vočmenima, Pričerima i Helblejzerima,
a uglavnom su izgubljene na putu do platna (i tinejžerskih džepova).
Velimir Grgić je tome odlično parirao
svojim uvidima u fakte, brojke i statistiku, ali i odličnim poznavanjem situacije
u Japanu, o čijim mangama je ponajviše govorio, maltene insajderski.
Ostali
učesnici su pokušali da objasne zašto Evropa nije uspela da napravi veći biznis
od filmova po svojim stripovima (s izuzetkom onih negledljivih ASTERIKSA), ali
za moj groš u tome nisu uspeli. Recimo, izjava jednog od učesnika da
"Francuska nema filmsku industriju" mi je naročito zaškripala kao
pogrešna...
Ja sam bio tu
da malo zatalasam stvari, pa sam pitao o postojećim ekranizacijama Bonelijevih
junaka (turski Zagor i Komandant Mark, italijanski Teks itd), kao i o tome kako
Aca R. zamišlja dobru ekranizaciju ZAGORA, budući da je veliki fan ovog lika i
njegovih hororičnih potencijala.
I na ovoj
tribini, kao i na predavanju, bilo je nekih 15-ak ljudi, dakle standardna
ekipa, ali očito zainteresovana i živahna. U sve tri prilike bilo je pitanja i
komentara iz publike, među kojima su, recimo, obavezna bile i, ovvvvaj, na
primer, recimo, pitanja dopisnika, na primer, glasila srpske manjine u, ovaj,
Hrvatskoj koji je, recimo, postavljao uglavnom, recimo, suvisla pitanja, ali
je, recimo, svojim napadnim poštapalicama, recimo, na primer, pomalo i delovao
napornije nego što je, recimo, morao.
Sve u svemu,
bile su to fine govorancije, uživanje za slušati i učestvovati. Nadam se da će
se sa sličnim stvarima nastaviti i dogodine, ako ta godina – i festival u njoj –
osvanu!