**(*)
3-
Mada se tako nešto podrazumeva za
rivju sa ovako visokom ocenom, ipak da naglasim: ovde neće biti spojlera (sve
do samog kraja, gde su uredno obeleženi). THE TALL MAN je više nego dobar film,
pa zato da vam kvarim uživanje u njemu – neću. Ali kazaću nekoliko stvari koje
mislim da vredi reći.
Pre svega, iako ga potpisuje Paskal Ložije, ne očekujte još jednu
orgiju torture a la MARTYRS.
Krvi ovde ima manje nego u prosečnom made-for-TV filmu. Možete ga slobodno
pogledati sa svojom majkom ili babom.
Ako vas horor uopšte zanima, onda
znate ko je Ložije, šta je MARTYRS i o čemu se ovde radi. Ako ne znate: u nekoj
američkoj planinskoj nedođiji nestalo je 18 dece. Mlada medicinska sestra
ostaje bez svog deteta, i kreće u poteru za njim, po šumama i gorama i
napuštenim zgradama… Da li iza svega stoji urbanolegendarni "Visoki
čovek", ili nešto prizemnije…? Videćemo!
Baš kao i MARTYRS, tako i THE TALL
MAN počinje kao relativno konvencionalan horor, a onda negde oko polovine
napravi jak zaokret (umereno predvidiv; slutio sam ga), pa pred kraj još jedan
(ovo se nisam usudio da pretpostavim!). Zbog toga: čuvajte se onlajn rivjua i
spojlera od strane netaktičnih kretena. Ložije je jedan od poslednjih
preostalih pametnih twistera, i prepustite se njegovom filmu što neviniji:
zaslužujete da budete iznenađeni.
Ipak, moram upozoriti da twistovi
ovde, za razliku od onih u MARTYRS koji su ga ipak održali u granicama horora,
zapravo vode IZVAN horora – toliko da je pomalo upitna njegova krajnja žanrovska
pripadnost. Što se mene tiče, THE TALL MAN još uvek ima sasvim dovoljno
elemenata horora da ga takvim smatram, ali – slutim da će biti mnogo hororfila
koji će biti razočarani time gde ovo zaokreće i koliko se udaljava od bilo
kakvog konvencionalnog poimanja strave…
Pre svega, THE TALL MAN je režiran
besprekorno. Ovime se Ložije definitivno potvrđuje bar trojako: 1) kao vrhunski
majstor horora; 2) kao redak primer
horor reditelja koji zaista ima nešto na
pameti; i 3) kao reditelj sa velikim
mudima. Prosto ne znam šta od ovoga više da pohvalim!
Ta maestralna režija, ta zlokobno
pokretna kamera, taj smisao za lokaciju, za kadriranje, za svetlo, za
atmosferu, za detalj… To je sve vrhunsko. Sasvim sam ubeđen da će THE TALL MAN
idućeg januara dobiti Zlatnog Ghoula u
najmanju ruku za kameru (što se ostalih kategorija tiče, videćemo; Ložijeu
možda dam za režiju, a Džesika Bil je takođe jaka natjecateljka za glavnu
žensku ulogu). Vizuelnost ovog filma je čist svrš. TAKO se snima film, gaddemit!
Isto tako – sposobnost kreiranja ubedljivog i upečatljivog sveta:
dakle, ne samo lokacije, nego i ljudi koji ga nastanjuju. Prijemčivi likovi, odličan
smisao za slikovit kasting, sjajna gluma (uključujući i glavnu, Džesiku Bil,
koja ne samo što se odlično drži 10 godina posle rimejka TEKSAŠKOG MASAKRA…
nego, najzad, pokazuje da ume i da glumi)! Pa onda intrigantne situacije i sve
spakovano kroz savršen tajming – bez holuvudskog brzanja i nasilnog
wham-bangovanja, ali i bez prazne priče i gnjavaže: svaki kadar, svaka scena
traju tačno koliko treba.
Treba imati velika muda pa reći
braći Svajnštajn: "Braćo, ako mi ne date da napravim HELLRAISERA kakav ja
želim, onda si nabijte u dupe taj direct-to-dvd bulšit koji imate na pameti, i
pozovite Ažu ili barem onog odradeka što je otaljao PIRANU 3DD; ja sad odoh da
snimam SVOJ film!" A još veća da, umesto prodaje duše za "veliki
američki proboj", svoj talenat uposli u službi ovog scenarija i ovako
nekonvencionalnog filma. I mada ja nisam baš sasvim oduševljen rezultatom (o
zamerkama: nešto niže) – ne mogu da ne aplaudiram čoveku koji tera svoje, a
naročito kad je to "svoje" ovako dobro.
Čak i ako od ovog filma tražite
"samo" horor – nećete biti razočarani: prva polovina pruža nekoliko
solidnih scena tihe jeze i saspensa, i najmanje jedan prolongirani super-horror
set-piece o kakvom samo možete da maštate u dreku koji se danas drzne da se
izdaje za "horor". Međutim, u ovom slučaju, Ložije nije tu
"samo" da nam uzburkava nerve i remeti nam snove. Za razliku od
brojnih filmova koji krenu kao drama pa završe u hororu (npr. AUDITION), THE
TALL MAN kreće kao horor a završi kao… hm, teško je reći šta. Recimo da je
"drama" dovoljno difuzan termin da u njega može da se smesti i OVO.
Što se tiče onoga što Ložije ima na
pameti, to će svakako biti Velika
Kontroverza br. 2. (Prva je to skretanje sa horor žanra i odlazak u… nešto
drugo.) Rasprava o tome definitivno spada u SPOJLER, pa zato – ovo što sledi
crnim slovima na crnoj pozadini NE čitajte pre nego što pogledate film.
Ložije u VISOKOM ČOVEKU vrši jednu od najpametnijih redefinicija
monstruoznog (i monstruizacije "normalnosti") koje sam ikada video u horor filmu, i to radi upravo kroz taj
dvostruki twist, koji u njegovim rukama NIJE tupavi šlajmaranovski GOTCHA!suprajz, nego je neraskidiv od
ideje kojoj služi. Šta imamo ovde? Naša dobra junakinja (Džesika) na pola filma
bude razotkrivena kao monstrum koji krade decu, a sumnjivo-domunđavački lokalci
– kao njene žrtve. Auh, ko bi reko, tako slatka cura, a ovamo – decokraditeljka
(i ubica)? A onda, na kraju, saznamo njenu pravu motivaciju, i sudbinu te dece,
i shvatimo da ona nije nikakva zlikovka nego krajnje politički nekorektna i
mega-radikalna dobročiniteljka koja, zapravo, tu decu spasava iz njihovog
sjebanog okruženja i čupa ih iz tih kancerozno-toksičnih familija koje mogu
samo da ih žigošu i pretvore u sopstvene još gnusnije replike – i daje im novi
identitet, novi život.
U suštini, Ložije polazi od
radikalnih ideja o porodici V. Barouza – da je porodica u svom današnjem obliku
jedna prevaziđena mašina za autoreprodukciju neuroza i drugih patoloških
nusprodukata roditelja kroz svoju decu: začarani krug u kome se Same Old Shit replicira unedogled. Bez
lomljenja tog ciklusa, bez radikalnog prekida, bez uklanjanja dece iz kužnog
okruženja njihovih roditelja, nema šanse za ozbiljan napredak ljudske vrste. Istina,
Ložije ne eksplicira ovo u toj ekstremnoj meri, ali svakako njegov film
predstavlja nešto najbliže pomenutim Barouzovim idejama što sam ikada video.
Naravno, porodica je TEMELJ svakog
društva – bez obzira na rasu, religiju, ideologiju – među pigmejima i među
Eskimima i među Amerima i među Rusima i među muslimanima i među Kinezima –
porodica je svuda SVETINJA. Zašto? Zato što je to najsavršeniji mehanizam
KONTROLE koji se uopšte može zamisliti. "Rado bih ja u tu vašu revoluciju
i rat protiv zlotvora, ali… imam ženu i decu koje moram da hranim i zbrinem, pa
prema tome, I'm too old for that shit!" Nego, da ne idem suviše u ovu
tiradu – ono što nam Ložije ubedljivo pokazuje jeste da definitivno postoje
NEKE porodice iz kojih bi za sve, a naročito za decu, bilo mnogo bolje da ova
budu izmeštena u zdravije okruženje nego da skapavaju u materijalnoj i duhovnoj
bedi svojih roditelja samo zato što su ih ovi okotili.
Radikalno, ali istinito… I prilično
pametno od Ložijea da upotrebi (a ne zloupotrebi!) horor kako bi nam, kao u
klasičnim hororima iz 1970-ih, izneo jednu kontroverznu, subverzivnu priču i
ostavio nam glavolomku da nas opseda posle okončanog filma. Istina, rez između
prve i druge polovine filma možda zahteva preterani prelaz s jednog na drugi
kolosek i cena koja se time plaća jeste izvesno gubljenje fokusa, odnosno
kapitala uloženog na početku, koji se do kraja ne vraća gledaocu u potpunosti.
Prelaskom na Film Ideje THE TALL MAN pomalo napušta status Filma Emocije, i uz
sve moje intelektualno poštovanje prema tome što uradi na kraju, ne mogu reći
da sam emotivno dotaknut a kamoli devastiran kao na kraju MARTYRS, bez obzira
što je i lik Džesike Bil ovde svojevrsna mučenica i što Ložije i na
ikonografskom planu nastavlja svoju fetišizaciju izmučenog, izubijanog (lepog)
ženskog lica i tela.
Dakle, iako za THE TALL MAN dajem
nešto manju ocenu, ne mogu reći da sam razočaran, a još manje da je ovo
"pad" za najobećavajućijeg novijeg reditelja horora: naprotiv, tek
posle ovog filma moje poštovanje prema njemu raste, a sa njim i još veća
očekivanja od njegovog narednog projekta, šta god on bio!