Zahvaljujući
ingenioznom smislu za tajming by Mr. Evil Tomaž, Dan Za Gulaš bio je dan kada
većina gostiju nije bila u Ljutomeru. Ali je zato MUST-SEE obilazak staklene
bašte ili već tako nekakve odgajivačnice orhideja uredno stavljen za četvrtak,
kako bi što više gostiju moglo da pohita i nadivi se nad tim šarenim zelenišem
(iako je, na kraju, vrlo malo njih actually otišlo)!
Ja
sam, kao zakleti anti-vegetarijanac, s indignacijom odbio ideju podizanja svog
dupeta radi odlaska na idolatriju tih biljaka, pa sam zato prvu polovinu
četvrtka (19. jul) iskoristio da, posle doručka u hotelu, dospavam još malo i vratim
sebi dug u snu nagomilan prethodnih
nekoliko dana, plus da se tako sasvim odmorim od iznurujućeg putovanja od juče
i nešto malo pića od noćas. Da sam bio bliže gradu, možda bih otišao da na
velikom platnu pogledam švajcarski slatkiš za oči, SENNENTUNTSCHI, ali pošto
sam to odavno overio u kućnom bioskopu (fina trojka: ***), nije mi se potezalo u ranih 16h na reprizno gledanje toga, pa
još ciglih 20 kilometara dalje. Iz istog razloga nisam mogao da proverim da li
je neko došao u 17h da pogleda dokumentarac MI
PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012) o kome sam ovde već pisao a koji se, gle
čuda, sada našao i na programu festa (pa posle nek neko kaže da blog KALT OV
GUL nije uticajan)!
U
Ljutomer sam, dakle, u četvrtak stigao taman na vreme da obilni ručak/večeru
zalijem dobrim vinom koje se svake večeri služi ispred bioskopske sale i
da proćaskam s nekima od okupljenih, uključujući i pojedine goste koje tek sada
sretoh (Dinko, Šveđani Magnus i Kristijan...).
To se dešavalo
pred projekciju engleskog filmčića HAROLD'S
GOING STIFF, nominalno o zombijima, ali zapravo se ne radi o živim mrtvacima nego o nepoznatoj bolesti koja
izaziva kočenje udova, kožne probleme i sl. Pogledao sam negde oko pola sata,
ali to je bilo više nego dovoljno da ocenim da to čudo nikada više ne želim da
dogledam do kraha: jeftina kamera iz ruke, ružna slika, ružni (i loši) glumci,
dosadna premisa dosadno, nenadahnuto, razvučeno realizovana... Ako vidite na
netu da neki hvale ovaj film, znajte da su ili rođaci tvoraca ovoga, ili su
plaćeni za to, ili su braindead.
Tu
projekciju sam napustio ne samo zato što je film užasan nego i zato što sam u
20h imao da se pojavim na glavnom trgu i da tu vodim razgovor sa Goranom Markovićem.
Tako
je i bilo. Baš kad smo seli na binu, počeo je da duva vetar i da opasno ljulja
platno iza nas, a ja već pomislih: "Da li je ovaj Tomaž zaista iscrpeo sve
ideje mog (nesuđenog) urnisanja da mora opet da poseže za onima koje mu nisu
pošle za rukom još pre pet godina?" (Ko ne zna o čemu govorim, neka vidi
moj izveštaj
iz 2007!) Izgleda da je od svojih ubilačkih namera ipak odustao –
verovatno zato što nije mogao da opravda kolateralnu štetu u vidu jednog od
najznačajnijih srpskih reditelja koji je već sedeo kraj mene. Ubrzo je i vetar
stao i razgovor je obavljen bez ikakvih problema.
Marković
je bio izuzetno opušten i razgovorljiv, i naša priča – pred polagano ali sigurno popunjavanim
sedištima na trgu – bila je prilično dobra. Ako pitate prisutne, reći će vam da
je bilo odlično. Ja, pak, imam određene rezerve samo zato što smo bili
ograničeni vremenom i što nisam stigao da Markovića ispitam dovoljno o svim
detaljima koje sam nameravao, dok je on na moja pitanja uglavnom govorio stvari
koje sam manje-više znao iz ranijih
razgovora s njim (mada je tu "krivica" pretežno moja).
U
svakom slučaju, pokrili smo nekoliko opštih pitanja vezanih za njegovo
opredeljenje za režiju pre nego što smo bacili na akcenat na njegova tri žanrovski
najrelevantnija naslova: VARIOLA VERA, VEĆ VIĐENO i SABIRNI CENTAR. Otkrio je
većinu najvažnijih stvari oko nastanka tih filmova, začinio to zabavnim
anegdotama, publika je bila zadovoljna, a bilo je čak i nekoliko pitanja otuda (uključujući
jedno glupo: neki lik ga je pitao da li je "namerno" stavio scenu
seksa u VARIOLI pošto njemu, laiku, to deluje malo bezveze, budući da tu ljudi
umiru i šta sve ne...). Jedno od zabavnijih otkrovenja, na pitanje iz publike o tome koji mu je glumac bio najlakši za saradnju ikada, bio je odgovor: Dimitrije Vojnov, zato što je on "stvarno verovao da je on taj lik".
Inače,
kuriozitet koji sam saznao tek sada u Ljutomeru – Marković je režirao čuvenu
reklamu za RADENSKU koje će se čitaoci bloga koji pamte SFRJ setiti, a ostali
će je sad videti premijerno:
Ceo
razgovor je snimljen, audio i video, i pre ili kasnije će se u ovom ili onom
obliku pojaviti pred javnošću – a ako ne ranije, ono svakako u drugom,
dopunjenom izdanju rasprodate knjige U BRDIMA, HORORI.
Te
večeri je na festival stigao i glavni gost, Žaume Balaguero, ali se najava njegovih filmova SLEEP
TIGHT i REC poklopila sa mojim razgovorom s Markovićem, pa je zato najavu s
njim uradio Nenad Bekvalac. Balaguero se, umoran od puta, ubrzo povukao u svoj
hotel, pa ga te večeri nisam ni video.
Posle
toga je na trgu sa DVD-a prikazan VEĆ VIĐENO, ali ni od njega, a ni od SHIVERA
koji je usledio u 23h, nisam video baš mnogo jer sam bio preokupiran druženjem
i ispijanjem vina. Sa tim aktivnostima (druženje i opijanje) se nastavilo i
duboko iza ponoći, u obližnjem klubu (koji sigurno ima neko ime, ali pošto je jedini u mestu, nisam se trudio da mu ga
pamtim: klub KLUB je dovoljno)!
Recimo, nastanak
ove fotke sa Mikijem Lakobrijom – kao i većinu ostatka te noći – jedva
pamtim...