izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 22. март 2010.

GORAN MARKOVIĆ: HOROR REDITELJ


Na proleće 2006. održana je tribina u beogradskom Domu Omladine na temu srpskih filmova strave, koju sam vodio zajedno sa Jocom Ristićem, novinarom Bete, piscem itd.

Na njoj je poduže slovo održao Đorđe Kadijević, a Goran Marković je zakasnio, došao pred kraj, i zato je njegova deonica znatno kraća. Ipak, evo šta je imao da kaže povodom svoja dva horor filma, VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO. Ovo je prvi put da se ovaj razgovor exkluzivno prezentira javnosti.



---Društvo kao generator strave i užasa, psihoze... Kakav je vaš odnos prema horor filmovima i koliko ste vi svesno koristili motive horor žanra u ovim filmovima?


Ono što sam ja radio, ja sam zloupotrebljavao elemente žanra, nikada nisam napravio jedan pravi žanrovski film, pre svega zato što za to nisam bio sposoban a zatim zato što nisam imao potrebe za tim da do kraja ispitujem mogućnosti jednog žanra. VARIOLA VERA je, rekao bih, pre svega film katastrofe, gde ti elementi horora, da tako kažemo, nisu upotrebljeni baš najpažljivije.

Ono što sam ja uradio bilo je da prikupim materijal koji je bio prikriven o jednom stvarnom događaju, o epidemiji velikih boginja u Beogradu 1972. godine, a ja sam 1982. snimao taj film, i sve to vreme, tih deset godina, je istina o tome bila prikrivana. I ja sam ne instinktivno nego svesno smatrao da se u tom prikrivanju skriva nešto. Kada sam rekonstruisao događaje ja sam utvrdio da se tu radilo o bolesti koja nije imala samo svoj biološki već i društveni aspekt. I ta priča o toj epidemiji mi je poslužila da postavim sumnju u ispravnost društva u kome smo živeli. Ja sam taj film nosio sa sobom kada sam predavao u Njujorku, amerikanci su to gledali i u tome su videli samo priču o epidemiji. U suštini to je priča o društvu, o bolesnom društvu. Ali tako to biva kada to pokušate da uvijate u metafore, simbole itsl. Ali takva su vremena tada bila.

Meni je prilikom istraživanja puno pomogla jedna brošura o Velikim boginjama, i jedan diktafon koji sam koristio sa doktorima koji su hteli da razgovaraju sa mnom. Ja sam se bojao da neće hteti da razgovaraju ako znaju da ga imam sa sobom i ja sam ga držao u džepu, ali jednom je škljocnuo kad je došla kaseta do kraja i onda su me provalili. Mene je bilo sramota. Ali to je tako išlo: u osnovi je bila rekonstrukcija te priče. Kada ljudi ulaze u taj karantin oni nose ona bela zaštitna odela, to je jedan od tih horor elemenata, to me je onako povuklo.

Zanimljivo je da je Erland Jozefson došao da snima taj film neposredno posle rada kod Bergmana, na FANI I ALEKSANDAR, i pitao na kom jeziku da glumi i ja kažem 'Na engleskom'. Prva scena je bila sa tim Šiptarima koje smo našli na železničkoj stanici da igraju rođake preminulog Redžepija, i oni su došli tu, prvi put su videli kameru, i Jozefson govori engleski, oni albanski, naši glumci srpski, i to je bio jedan neverovatan skup ljudi.


---Pomenuli ste ove Albance, i neminovno se nameće neko poređenje koincidencije premijere vašeg filma samo godinu dana nakon velikih albanskih demonstracija na Kosovu 1981. Da li je postojala neka namera da se bolest predstavi i kao metaforički prikaz te vrste opasnosti koja otuda dolazi?


Ne, to je bilo sasvim faktografski autentično, ja sam mu samo promenio ime: on se u filmu zove Halil Redžepi a u stvarnom slučaju se zvao Redžep Halili. A što se tiče uvodne sekvence, ja sam tu takođe imao jednu ideju koja bi se svidela ljubiteljima horora. Ona je trebalo da se dešava na jednom kultnom mestu za Islam, a to je toranj u Samari. On je apsolutno remek delo arhitekture i ritma. On nalikuje pomalo na Vavilonsku kulu, to je kao neka piramida, sastavljena od kružnog puta kojim se penje do vrha. Taj put je najširi dole, u bazi, a gore je vrlo uzak. Znači, hadžije koji idu tamo, oni se penju tom spiralom, i što se više približavaju vrhu ... Ja sam hteo da na tom vrhu bude ovaj sa frulom, (začetnik zaraze)

Istina, u to vreme je jedan zagrebački kritičar, inače Srbin, napisao da je VARIOLA VERA anti-albanski film, da sam ja napravio indiciju da eto zlo dolazi od Albanaca...


---Film je u vreme premijere bio povod nekih kontroverzi zbog ljudi koji su sebe ili svoje rođake prepoznali u nekim likovima filma.


Jedini koji su se prepoznali bili su rođaci te medicinske sestre koju sam ja prikazao kao ljubavnicu dežurnog lekara, ali to je bila moja kreativna sloboda, nije bilo zasnovano na konkretnom stvarnom liku.



---Kako je nastala priča za VEĆ VIĐENO?


Ja sam taj film napisao tako što sam se učio kako da pišem na kompjuteru. I počeo sam da pišem, da izmišljam, prvu stvar koja mi je pala na um. Naravno, posle se ispostavi da to nije bezveze, da ima neke veze sa onim što vam se dešava u tom trenutku. Ja sam krenuo, recimo, od pretpostavke da ako neko ne može da se realizuje kroz umetničko delo, onda će da se ostvari kroz nešto što je mrak, zločin. Dakle, neko ko ne može da bude pijanista, postaće ubica.

Za to je vezana jedna anegdota. Poznati profesor na Likovnoj akademiji, prof. Tabaković, koji je odbijao da bude u komisijama za prijemni ispit. Kada su ga pitali zašto to odbija, on je rekao: 'Znate šta, pre mnogo godina na bečkoj Akademiji se pojavio kandidat pod imenom Adolf Hitler. Nije primljen. Pogledajte šta se dogodilo. Ja ne mogu da preuzmem takvu odgovornost.' Tako da je meni to račvanje pozitivne i negativne energije bilo primamljivo. Znači neko je imao taj psihološki kod, mogao je da vežba, da postane pijanista kao Pogorelić ili ne znam ko, ali nije mogao da odoli nekim strastima i ubio je svoju ljubavnicu.

Sad, taj film je zapravo kritika sedamdesetih. Zašto sedamdesetih? Zato što su to bile najodvratnije godine u XX veku. Posle kraha ideala mladih iz '68-me godine, na scenu su počeli da iskrsavaju neki mediokriteti, bivši hipici... Vidite, ja sam namerno taj film snimao iz odijuma prema sedamdesetim i zato sam želeo da napravim njihovu karikaturu. Devedesete su bile rezultat onoga što se dešavalo u sedamdesetim.

Što se tiče mog pristupa hororu, moje je bilo da uzmem određene konvencije o zastrašivanju, i da izazovem vaše privatne strahove koji ne moraju biti vezani ni za kakve vukodlake, zločine, koje mi doživljavamo kada gledamo horor. Znači, mi doživljavamo neke svoje strahove dok gledamo vukodlake i kažemo da su to vukodlaci a zapravo strahovi koje osećamo su neki naši, s njima nužno nepovezani. E sad, ja sam pošao od pretpostavke da socijalizam može biti izvor, katalizator tih horor situacija i naš generalni strah koji smo imali od jedne strašne hipokrizije se ne razlikuje od nekog horora.

Нема коментара: