izabrana dela

izabrana dela

среда, 28. јануар 2009.

TRAGOVIMA LAVKRAFTA (putopis)


"Za sve praktične namere i svrhe ja sam po prirodi izolovaniji od čovečanstva nego što je bio Natanijel Hotorn lično, koji je obitavao sam usred gomile, i za koga je Salem čuo tek nakon što je ovaj umro. Prema tome, može se uzeti kao aksiom da ljudi jednoga mesta meni ne znače apsolutno ništa izuzev kao komponente opšteg krajolika i pejsaža. (...) Moj život ne leži među ljudima, već među prizorima – a moje lokalne naklonosti nisu ljudske, već topografske i arhitekturalne. (...) Ja sam uvek autsajder – za sve prizore i sve ljude – ali autsajderi imaju svoje sentimentalne preferencije u vizuelnom okruženju. Biću dogmatski nastrojen samo utoliko da izjavim kako je Nova Engleska ono što moram imati – u ovom ili onom obliku. Providens je deo mene – ja sam Providens... Providens je moj dom, i tamo ću okončati svoje dane ako je moguće sa makar kakvim prividom mira, časti ili pristojnosti. (...) Providens će mi uvek biti u pozadini svesti kao cilj ka kome se teži – kao krajnji Raj koji napokon treba zadobiti."

-Hauard F. Lavkraft-
(pismo Lilijani D. Klark, 29. mart 1926.)

          Tako je pisao američki horor pisac Hauard F. Lavkraft (1890-1937), uz Kafku i Vilijema Barouza najveći autsajder XX veka, te, kao takav – jedan od najboljih poznavalaca egzistencijalnih užasa. Kosmička strava koja natapa stranice njegove proze nema pandana u književnosti pre njega a, ako ćemo strogo, nema ga ni posle. Ova unikatna individua gotovo ceo svoj život provela je u rodnom Providensu, lučkom gradu na Roud Ajlendu, na severoistočnoj obali Amerike. Većina njegovih priča bazirana je na lokacijama Providensa i njegove okoline; od onih šire poznatih treba pomenuti gradić Salem, čuven po lovu na veštice iz 1692. kada je preko dvadeset osoba vešano u epidemiji sujeverja. Iako je Lavkraft često radnju priča smeštao u fiktivna naselja, kao što su Arkam, Danič ili Insmut, ove lokacije bile su zasnovane na sasvim realnim mestima koja je on obilazio u svojim antikvarnim potragama i putešestvijima, u potrazi za ostacima "uvrnutih" priča, folklora i sujeverja. Konkretno, upravo mu je Salem poslužio kao osnova za Arkam.

Na slici:
Lavkraftova kuća, 598 Angell Street 
(tu je živeo u periodu 1904-1924)
          Kada mi se pružila prilika da provedem godinu dana na stručnom usavršavanju u Americi, kao veliki poštovalac ovog pisca zakleo sam se sebi da se u Srbiju neću vratiti a da ne obiđem bar neke od "lavkraftovskih" lokacija, a Providens pre svega. Iako sam bio smešten u Berkliju, Kalifornija, dakle na zapadnoj obali – moje misli su često bile usmerene ka drugom kraju Amerike, ka Novoj Engleskoj iz Lavkraftovih priča. Imao sam čast i zadovoljstvo da u San Francisku upoznam S. T. Džošija, najvećeg autoriteta u proučavanju Lavkraftovog dela. Ovaj simpatični čovek induskog porekla priredio je brojna korigovana i anotirana izdanja Lavkraftovih dela, uredio čak dve zbirke tuđih eseja o Lavkraftu i jednu zbirku svojih eseja, napisao studiju H.P. Lovecraft: The Decline of the West i još bezbroj drugih radova. Ipak, njegovo životno delo svakako je obimna, detaljno proučena i nenadmašiva kritička biografija ovog pisca, pod nazivom Lovecraft: A Life, ovenčana brojnim nagradama. Jedan od konkretnijih plodova tog susreta bilo je to da mi je obezbedio privremeni pripravnički posao u izdavačkoj kući Hippocampus Press iz Njujorka, specijalizovanoj za Lavkraftova i njemu slična dela. Tokom dva meseca sam za njih radio kao lektor i pomoćnik urednika izdanja, i dao svoj majušni doprinos uobličenju Džošijeve nove knjige Evolution of the Weird Tale i zbirke lavkraftovskih priča Tales out of Dunwich. No, sve je to bilo samo uvertira za ono što je trebalo da bude kruna mog boravka u Americi.
Na slici:
Lavkraftova kuća, 65 Prospect Street 
(tu je živeo u periodu 1933-1937; dakle, to je njegov poslednji dom, odakle je prevezen u bolnicu u kojoj je umro)
          Kako se primicao datum mog povratka u Srbiju, počinjao sam da sve jače radim na organizovanju puta na Roud Ajlend. U tome mi je bitno pomogao urednik i vlasnik Hippocampusa, povezavši me sa grupicom Lavkraftovih obožavalaca u Providensu: radi se o pesnicima, umetnicima i zanesenjacima koji se povremeno okupljaju na Lavkraftovom grobu ili na drugim "jezovitim" lokacijama i izvode svakojake makabrične manifestacije. Nakon dugotrajnih pokušaja da preko interneta pronađem jeftin smeštaj u neverovatno skupom gradu, beskrajno me je obradovala ponuda predsednika društva Lovecraft in Providence da budem njegov gost...

Na slici:
Fleur de Lys zgrada
Ukrasi na spoljnjoj strani zida ove zgrade inspirisali su Lavkraftov san koji ga je potom nadahnuo za priču "Zov Ktulua"! Zgrada se pominje u priči...
Dakle, ova ribolika čuda koja pokazujem na slici rodila su Ktulua!
         Podrazumeva se, finansijski aspekt ovakvog razvoja situacije bio je najmanje bitan. Gospodin Bret Raderford pokazao se kao izvanredno ljubazan domaćin - još jedan u nizu Amerikanaca koji su mene, potpunog stranca, bez zadrške ugostili u svojim domovima i tako rušili i poslednje ostatke srbocentričnih predrasuda o "bezdušnim" Amerima koji samo na novac misle. Još lepše, ovaj pesnik i povremeni profesor jezika i književnosti veliki je poznavalac Lavkraftovog života, i nesebično mi se stavio na raspolaganje, tokom četiri dana izigravajući mog vodiča kroz mesto o kome sam odavno maštao, ali u koje sam tek sada po prvi put u životu kročio.

Na slici:
Ghoul na starom groblju u Salemu
          Providens je nekada bio velika i važna luka, i jedna od najstarijih naseobina na kontinentu. Danas više nema taj značaj ali, kao grad srednje veličine (za američke standarde), uspeva da zadrži deo aure prošlosti kojoj je Lavkraft bio tako sklon. Većina ulica i kuća u kojima je Lavkraft živeo i gde je voleo da šeta još uvek podseća na kolonijalne dane: zgrade su pretežno dvospratne, starinske, obložene drvenarijom, u prijatnim i senovitim alejama pod zelenilom drveća. Na žalost, ja sam tamo boravio usred leta, tako da sam često morao da zamišljam ovaj ambijent u jesen, kad grane ogole a nebo se smrači i atmosfera postane bliskija onoj iz horor priča. Više od neadekvatnog vremena lavkraftovsku atmosferu kvarili su neminovni znakovi progresa: najmoderniji automobili na ulicama, i erkondišn aparati sa svakog prozora. Potonji su nezaobilazni u vlažnim i sparnim letima tog dela zemlje, ali njihova metalna rugobnost na tim starinskim domovima zaista je vrištala neuklopljenošću. U nekoliko navrata kraj mene su prohujali džipovi iz kojih je treštala rep muzika. Zamišljao sam Lavkrafta kako danas šeta sa mnom ulicama koje je toliko voleo, i njegov užas pred još većom raširenošću crnačke populacije koju nikada nije voleo, i pred sve brojnijim tragovima modernizacije i komercijalizacije pradrevnog gradića.

Na slici:
ispred crkve Sv. Jovana (St. John's Church)
koja figurira u priči "Haunter of the Dark"
           Jedna od prvih destinacija koje sam sa g. Raterfordom obišao je ulica Benefit, tokom pedesetih godina restaurisana u nekadašnji sjaj, i pretvorena u "najfiniju milju kolonijalne arhitekture na američkom kontinentu". U senkama te aleje bilo je lakše shvatiti Lavkraftovu opčinjenost ovim mestom. U toj ulici nalazi se kuća u kojoj je stanovala Sara Helena Vitmen, mlada žena koju je svojevremeno Edgar Alan Po prosio: pokazano mi je mesto na kome je Po obično stajao i gledao u njen prozor, kao i ružičnjak u kome su se nalazili. Budući da je njihova ljubav bila zabranjena (zbog Poove sklonosti alkoholu), obično su u ponoćnim časovima odlazili u portu crkve Sv. Jovana. U pitanju je ljupko mesto na obronku sa koga puca pogled na noviji i moderniji Providens; ograđeno i zaklonjeno senima zidova i drveća, starinsko groblje sa pločama iz 18.veka i dalje deluje kao svojevrsna vremenska kapsula, brižljivo očuvana.

Na slikama:
St John's churchyard
          U istoj ulici nalazi se i čuvena "ukleta kuća", iz istoimene priče (u originalu, "The Shunned House"). Ovako je opisuje Lavkraft:

          "Kuća je bila — zapravo još uvek jeste — od onih koje privlače pažnju radoznalaca. U osnovi farmerska, ili polu-farmerska građevina, sledila je uobičajene linije novoengleskog kolonijalnog stila iz sredine osamnaestog veka — prodoran šiljat krov, sa dva sprata i tavanom bez prozora, džordžijanski ulaz i unutrašnje uređenje u skladu sa tadašnjom modom. Jednim zabatom okrenuta u pravcu juga, kuća je bila do donjih prozora uronjena u padinu koja se uzdizala na istoku, dok su ostali štrčali iznad temelja prema ulici. Njena izgradnja, više od veka i po ranije pratila je nivelisanje i ispravljanje puta u neposrednoj blizini. Ulica Benefit je prvobitno bila sokak koji je krivudao između grobova prvih stanovnika, ispravljajući se samo kada je prenošenje posmrtnih ostataka u Severno groblje omogućavalo njeno dostojanstveno prosecanje kroz stare porodične parcele.
          Prvobitno, zapadni zid je od puta delio strmi travnjak, nekih dvadeset metara širok; proširivanje ulice negde u vreme Revolucije uklonilo je veći deo tog međuprostora otkrivajući temelje tako da se morao izgraditi podrumski zid od cigala, dajući dubokom podrumu ulično pročelje sa vratima i dva prozora između zemlje, blizu nove linije javne saobraćajnice. Kada se pre jednog veka pravio pločnik, uklonjen je i poslednji deo tog međuprostora, i Po je u svojim šetnjama mogao da vidi samo okomito uzdignut zid od sumorno sive cigle, koji se završavao u istoj ravni sa pločnikom, dok se iznad njega, u visini od deset stopa uzdizala vremešna masa same građevine."
         ("Ukleta kuća", u zbirci Nekronomikon, Everest Media, Beograd, 2008)

          Kako obično biva u susretu sa dugo maštanim i zamišljanim mestima, i u ovom slučaju realnost je bila znatno banalnija i manje slikovita. Kuća se ni po čemu posebnom ne izdvaja od ostalih u ulici, izuzev po brdovitom dvorištu i stazici koja se penje kroz visoku travu. Svakako ne izgleda "ukleto", budući da danas više nije zapuštena –kakva je bila u Lavkraftovo vreme- već očito restaurisana i nastanjena. Uostalom, priča o toj kući i njenim vlasnicima u potpunosti je plod Lavkraftove mašte, a to mesto je bilo samo povod koji ju je podstakao. Stoga će i "fiktivna" ukleta kuća ostati da živi u umovima čitalaca bez obzira na sve prepravke i dalju sudbinu ove konkretne i banalno realne zgrade.

Na slici:
zgrada koja je inspirisala "Ukletu kuću"
          Sličan utisak ostavljaju i kuće u kojima je Lavkraft svojevremeno živeo. Iako se fanovi iz celog sveta često zapute u Providens u obilazak lavkraftovskih lokacija, ovaj grad još uvek nije u tom piscu prepoznao ni velikana, niti povod za komercijalizaciju (koja je, inače, jedna od osnovnih odlika američkog duha). Izuzev jedne omanje spomen-ploče, jedva primetne u senci Univerzitetske biblioteke John Hay, koju su finansirali i postavili lavkraftovi fanovi a ne grad Providens, ništa u ovom mestu ne ukazuje da je veliki pisac tu živeo i tolike nezaboravne redove gradu posvetio. Budući da sam u drugim delovima Amerike bio u prilici da posećujem "muzeje" i "antikvarne radnje" posvećene i najtričavijim povodima, bio sam zapanjen kada sam otkrio da u Providensu ne postoji nijedna specijalizovana prodavnica koja bi držala Lavkraftove knjige, mape sa relevantnim lokacijama, suvenire, majice i tome slično - i koja bi, najzad, promovisala i sam grad. S druge strane, možda je i bolje da ovaj autsajder ostane u senci, izvan dometa prstiju rulje i vulgarne komercijalizacije - dostupan samo onim najozbiljnijim tragaocima kojima ne smeta da kopaju po senkama...

Na slici:
Arhanđeo i Ghoul na groblju Swans Point na kojem je sahranjen Lavkraft
 

         Budući da je za Providens bio i ostao autsajder, Lavkraft je od strane grada i dalje tretiran kao zanemarljiva pojava, a to se ogleda i u tretmanu kuća u kojima je živeo. Njegov rodni dom odavno je prodat a kasnije i srušen; sada je na njegovom mestu daleko veća i raskošnija zgrada. Samo pedesetak metara odatle nalazi se bela dvospratna kuća u ulici Angell br. 598, u kojoj je Lavkraft živeo u periodu 1904-1924. Locirana je u kraju koji je u to vreme bio prestižan, a takav je ostao i do danas, što se ogleda u izvanredno prijatnom okruženju okolnih raskošnih kuća i ulice ukrašene drvoredom. Kuća u kojoj je živeo u periodu 1933-1937 (dakle, sve do svoje smrti) svojevremeno je bila na samoj ivici kampusa Braun Univerziteta, i gledala je na zgradu John Hay biblioteke u kojoj se sada čuvaju svi njegovi spisi. Kasnije je preseljena, i sada se nalazi nekoliko stotina metara dalje uzbrdo. Posmatram njene prozore na spratu, zamišljam ih osvetljene u kasnim noćnim časovima, i kao da nazirem siluetu iza okana, nagnutu nad radni sto, obuzetu pisanjem... Obe ove kuće danas su u vlasništvu porodica koje s Lavkraftom nemaju nikakve veze a njihov enterijer su novi domaćini preuredili, te je stoga nemoguće obići unutrašnjost, a kamoli zateći nameštaj i predmete koje je Lavkraft koristio. Sve to ne sprečava fanove da stalno navraćaju u Providens i na mapama grada traže ove kuće, posećujući ih samoinicijativno, i bez vodiča, bez plaćenih tura, iz puke odanosti i ljubavi prema velikom piscu...

Na slici:
u rukama držim Lavkraftov lični, autorski primerak AMAZING STORIES magazina u kojem je objavljena novela "The Colour from Out of Space"
          Kao jedan od takvih, odlazim na sledeću stanicu - nezaobilazni Brown University. Imao sam mnogo sreće da moj domaćin poznaje gospodina Džona Stenlija, bibliotekara zaduženog za specijalna izdanja, originalne rukopise i retke knjige u John Hay biblioteci, a još srećniji da se pomenuti gospodin baš tih dana vratio na posao s bolovanja. Siroti čovek je u poodmakloj fazi raka, i najčešće više i nije na poslu, ali nije trebalo ubeđivati ga da pristane i povede me u obilazak Lavkraftove zbirke. Uostalom, i sam je poštovalac ovog pisca, i sa velikom ljubavlju i stručnošću se već decenijama unazad borio, zajedno sa S.T. Džošijem, za nabavku i adekvatan tretman Lavkraftovih rukopisa. Zbog toga je uvek spreman da pomogne ljubiteljima, književnicima i proučavaocima koji na Braun dođu ne bi li se napajali na izvoru, originalnim rukopisima (od kojih mnogi još nisu objavljeni).

Na slici:
na kampusu Braun Univerziteta
          Prvo me je poveo u obavezni obilazak dela biblioteke u kome se čuvaju sva postojeća izdanja Lavkraftovih dela. Jedna i po polica – i to vrlo dugačka polica – u potpunosti ispunjena knjigama Lavkraftovih dela, kako na engleskom, tako i na drugim svetskim jezicima. Od prvog knjiškog pojavljivanja, u izdanju Arkham House-a (zbirka The Outsider, and Others, 1939.) pa sve do najnovijih izdanja, poput, recimo, zbirke Shadows Over Baker Street iz 2004, u kojoj se neka od danas najaktuelnijih žanrovskih imena okušavaju u lavkraftovskoj prozi, pridodajući joj Šerloka Holmsa kao glavnog junaka. Sve je tu: i krta, džepna izdanja na davno požuteloj hartiji, i luksuzne francuske knjige u tvrdom povezu, na masnom papiru i sa ilustracijama u boji. Francuzi su oduvek imali posebno poštovanje za američke autsajdere, što je dobro poznato i na slučaju Lavkraftovog velikog prethodnika, E. A. Poa, koga je tek Bodler otkrio svetu. Na sličan način, pionir ozbiljnog akademskog proučavanja Lavkrafta je Francuz, Moris Levi, čija studija se takođe nalazi ovde u francuskom originalu (iz ranih '70-ih), kao i u Džošijevom prevodu na engleski: Lovecraft: A Study in the Fantastic.

Na slici:
u rukama držim originalni primerak jednog Lavkraftovog pisma
 
          Lavkraft na španskom, italijanskom, kineskom, japanskom (u Japanu on, recimo, ima naročito veliki kult obožavalaca!)... svi ti nizovi knjiga govore o popularnosti i večnosti neslućenim za života provedenog u opskurnosti, na ivici siromaštva. Kao poseban kuriozitet, g. Stenli mi pokazuje izdanje Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda na – Brajevoj azbuci! Uzimam tu knjigu u ruke, prelazim prstima preko meni besmislenih nizova ispupčenih tačkica, i pokušavam da zamislim: kakav li je doživljaj kada slep čovek počne da ispipava te stranice ispunjene užasima, kakve li impresije ima osoba koja ionako čitav život provodi u mraku kada dođe do nezaboravnih deonica romana smeštenih upravo u neosvetljene katakombe sumanutog nekromanta... Ima nečeg suštinski lavkraftovskog u tim impresijama, i ja zadivljeno vraćam primerak na policu.
          Potom odlazimo sprat niže, u odsek za retke knjige, gde se pored ostalog, u velikom lomu i haosu, nalaze relativno skoro nabavljene knjige Lavkraftovih dela koje još uvek nisu katalogizovane, niti ikako sređene. Ovo me već ispunjava drugačijom vrstom užasa: shvatam koliko veliki posao stoji na grbači ovog starog, bolesnog čoveka, nesposobnog da se njime hvata u koštac. Što je još gore, on nema nikakvog zamenika koga bi obučavao dok još može: prepušten sebi, g. Stenli je poslednji čuvar Lavkraftovih spisa koji im je prilazio s ogromnom dozom znanja, i ljubavi. Zbog jezive nesređenosti ovog dela biblioteke, g. Stenli jedini zna čega sve uopšte tu ima, i gde se tačno nalazi. Njegov naslednik, ako ga bude bilo, moraće da se probija kroz neopisivi haos, a brojne knjige će, bojim se, ostati izgubljene u gomilama natrpanim uz zidove te kafkijanske prostorije u kojoj čak ni svetlo ne radi kako treba, već g. Stenli mora da pali stonu lampu, i sa njom u ruci, kao s nekom bakljom, osvetljava mi put između prašnjavih polica. Iako to stvara impresivne senke i atmosferu adekvatnu onoj iz Lavkraftovih priča, moj dominantni osećaj je – melanholija.
Pregledavam nizove i nizove knjiga nezavedenih u katalog – Lavkraft na ruskom, finskom, još japanskog... – i među svima njima pronalazim: Lavkrafta na srpskom! Sakriveno između mnogo krupnijih, šarenijih, bogatije opremljenih izdanja, pažnju mi ipak privlači dobro poznato, ružno, malo, Radovo izdanje zbirčice S onu stranu sna, sa crvenim koricama – knižica koja, uprkos svojoj vizuelnoj nezgrapnosti, za mene ima emotivni značaj, budući da je to bilo prvo izdanje priča ovoga pisca na srpskom, pa time i prvo u kome sam se susreo s njegovim pričama. A sada, vidim ga ovde, usred biblioteke John Hay, i ispunjava me neka čudna vrsta ponosa. Obećavam Stenliju da ću mu poslati i preostalih par izdanja Lavkrafta na srpskom – neka se nađu tu, iako teško da će se mnogo Srba polomiti da ih ovde potraži. Stari bibilotekar mi je već priznao da sam ja prvi Srbin koga je na Braunu video. Pokazuje mi nekolicinu knjiga koje su pripadale Lavkraftu: požutele, nasleđene još od njegovog dede, one na prvoj svojoj stranici imaju Lavkraftov potpis. U neverici, listam knjigu o astronomiji koju je Lavkraft imao u rukama i čitao, i posmatram njegov rukopis... G. Stenli kaže da je veći deo Lavkraftove lične biblioteke raštrkan nakon njegove smrti; povremeno se na tržištu pojavi poneki od ovih primeraka, i prodaju se po sumanutim cenama. Ova knjižica koju prevrćem u rukama –po sebi ne preterano zanimljiva, i davno prevaziđena, bar što se tiče njenog sadržaja- samo zato što je pripadala Lavkraftu danas bi se prodavala za minimum 200 dolara. Ako se radi o žanrovskoj knjizi, recimo nekoj zbirci horor priča iz njegove kolekcije, cena bi mogla da se meri i hiljadama dolara.
          U istoj prostoriji nalazi se i velika zbirka knjiga o okultizmu, neke od njih veoma retke: na žalost, vreme mi ne dozvoljava da se upuštam u istraživanje tog dela biblioteke, jer tek tu bih se mogao izgubiti satima i satima – koje nemam. U jednoj drugoj sobi g. Stenli mi ipak pokazuje nekoliko knjiga sa koricama od štavljene ljudske kože kakve su bile popularne jedno vreme, krajem 18. i početkom 19. veka: ne radi se ni o kakvim okultnim spisima već o zbirkama poezije, i astronomskim naučnim radovima. Koža je pripadala pogubljenim kriminalcima; Stenli mi kaže da se ljudska koža, uštavljena, ne razlikuje mnogo od svinjske, koja se češće koristi. Prelazim prstima po tim povezima, i ne mogu da verujem da je to nekada bio deo nečijeg tela. U svakom slučaju, povez je kvalitetan, i trajan.

Na slici:
u rukama mi je Lavkraftov rukopis romana At the Mountains of Madness - jednog od najvećih horor romana ikada napisanih!
           Zatim odlazimo u najbitniji deo biblioteke – odsek sa retkim spisima. Silazimo u katakombe, u deo iza zidova bez prozora, i u zlokobnoj atmosferi debele hladovine i veštačkog svetla g. Stenli otvara ogromna, masivna metalna vrata, slična onim u sefovima banaka kakve sam viđao samo na filmovima. Naravno, tolike mere predostrožnosti nisu tu zbog Lavkrafta, već zbog originalnih rukopisa brojnih drugih, mejnstrim američkih velikana koji se tu čuvaju. Ulazimo u rashlađenu prostoriju koja se očito drži na stalnoj temperaturi od, rekao bih, 15-ak stepeni, možda i manje. Stenli mi pokazuje gomile kutija, naslaganih jedne na druge, gde se drže spisi u kojima su prvobitno, iz Lavkraftovog uma direktno na papir, izlivene neke od najfascinantnijih stranica strave i užasa u XX ili bilo kom drugom veku.

Na slici:
levo su primerci prvog izdanja "Senke nad Insmutom" (novela je objavljena u skromnoj knjižici u par stotina primeraka) a desno je prva strana rukopisa te iste novele, onako kako je Lavkraftovom rukom započeta
           On skida te kutije od tvrdog kartona, i iz njih vadi papire, uglavnom zaštićene providnim plastičnim folijama. Bez zazora, sa poverenjem koje mi imponuje, valjda prepoznavši u meni iskrenog i predanog zaluđenika, on mi dozvoljava da u svoje ruke uzmem originalne manuskripte Lavkraftovih priča "The Hound", "In the Vault", i drugih. Pokazuje mi kultni spis kao što je "Istorija Nekronomikona", napisan na poleđini nekakvog kucanog dokumenta (pošto je kuburio s parama, i papirom, Lavkraft je često svoje priče, pa i pisma, pisao na poleđini drugih, već korišćenih dokumenata)! Uzimam pisma, nekolicinu od ogromnog broja koji je za života odašiljao prijateljima i poznanicima, i posmatram taj prilično nečitak rukopis, ispisan bledo-plavim mastilom, pokušavajući da suzbijem vrtoglavicu pred mislima gde je to bilo, i šta u sebi sadrži...
A potom, lukavo čuvajući najbolje za kraj, g. Stenli me vodi na sprat, u zastakljenu prostoriju u kojoj se čuvaju neki od najbitnijih relikata vezanih za Lavkrafta – smeštenih gore jer su tamo nošeni zbog izložbe, prethodne jeseni, povodom jednog od Džošijevih predavanja. Nakon onih katakombi, s olakšanjem stupam u suncem okupanu sobicu sa čijeg prozora puca pogled na kampus Braun univerziteta i na obližnju kulu sa satom. I tu dolazim u dodir sa nekim od najdragocenijih stvari vezanih za Lavkrafta koje se uopšte mogu zamisliti. Originalni primerci magazina Astounding Stories gde su po prvi put objavljeni roman U planinama ludila, i novela "Shadow Out of Time" – i to upravo Lavkraftovi lični primerci, u kojima je običnom olovkom siromah dopisivao pasuse i rečenice koje su urednici skratili, i ispravljao bezbrojne greške slovoslagača i drugih nepismenjaka, kako bi, u tom obliku, pozajmljivao taj jedan primerak prijateljima na čitanje. Tu je i primerak Amazing Stories u kome je izašla Lavkraftova najbolja priča, "The Colour Out of Space", kao i knjižica sa novelom "Shadow Over Innsmouth" koja je jedino izdanje Lavkraftovih dela u knjiškom obliku objavljeno za života autora: postoji u dve verzije, sa prilično jednostavnom crnom koricom, i sa belom, na kojoj je upečatljiva ilustracija Frenka Utpatela.

Na slici:
držim Lavkraftov lični primerak Astounding magazina, u kome je objavljena novela "Shadow out of Time"
          Međutim, kruna svega su originalni rukopisi za At the Mountains of Madness i "Shadow Over Innsmouth", dva vrhunska dela po kojima će Lavkraft biti pamćen dokle god ima onih kojima je stalo do fantastične i horor literature. Zadivljenost pred tim reliktima nemoguće je opisati ili ičim uporediti: koju stilsku figuru upotrebiti da se dočara osećaj pred nečim što je jednom bilo tek puki komad papira, a onda, dodirom Lavkraftovog pera, pretvoreno u nosioca čarolije iza bilo kakvih reči? Prelistavajući te stranice, zapažam da je rukopis U Planinama ludila upadljivo najviše švrljan, precrtavan i ispravljan: radi se ionako o Lavkraftovom najambicioznijem delu, onom u koje je uložio sav svoj intelektualni i spisateljski potencijal, te je i pažnja u vaganju svake pojedine reči vidljiva i na tim papirima preda mnom. Na svu sreću, nepravda koja mu je načinjena u traljavo odštampanoj i skraćenoj verziji u "pulp" časopisima tog doba ispravljena je – istina, tek mnogo decenija kasnije – vraćanjem na originalni rukopis, isti ovaj koji držim u rukama, i upoređivanjem konačnog teksta sa njim. Sva sreća da ga je neko sačuvao, kao i toliko toga što je preostalo nakon Lavkraftove smrti – poput originalnog rukopisa novele "Shadow Out of Time" koji se nalazi u neuglednoj, požuteloj školskoj sveščici sa potamnelim koricama iskrzanih ivica, i sa tekstom ispisanim običnom olovkom, tekstom opasno izbledelim i vremenom izjedenim. Na sreću, proučavaoci poput Džošija već su ga iskoristili – i to baš u ovoj prostoriji u kojoj ga sada listam – za izradu korigovane i anotirane verzije...

Na slici:
dodirujem stranicu Lavkraftovog rukopisa...

          Nakon skoro tri sata provedenih u javnim i ne tako javnim prostorijama John Hay biblioteke moram da se oprostim od g. Stenlija, a i to samo zbog neizostavnog posla koji ga čeka, iako je obostrani utisak da bismo rado proveli još malo vremena zajedno u ovim svetim odajama. Pre nego što se oprostimo, g. Stenli mi učini uslugu za koju sam ga zamolio, i napravi mi fotokopiju jednog dugačkog Lavkraftovog pisma, kao i stranice na kojoj je ispisana "Istorija Nekronomikona". Prepun utisaka, teturam se na svetlo dana i kroz kampus Brauna pokušavam da se aklimatizujem na "normalan" svet spoljašnjosti i svakodnevnice...
          Nezaobilazna stanica u obilasku Providensa svakako je i Lavkraftov grob. Radi se o porodičnoj parceli, na kojoj su još i njegovi otac i majka sahranjeni, ali u podnožju velikog porodičnog obeliska nalazi se i – znatno kasnije postavljen- nadgrobni kamen sa Lavkraftovim imenom, i epitafom: "Ja sam Providens" (što se, bukvalnim prevodom, može shvatiti i kao "Ja sam Proviđenje!").
          Da bismo došli do te parcele, moj domaćin Bret i ja prolazimo kroz aleje Swan Point groblja, jednog od prvih, i najvećih, američkih grobalja-parkova. To je ambijent nezamisliv onome ko zna samo za ružna, zbijena, deprimirajuća srpska groblja na kojima besmisleni uglasti oblici rogobatnih spomenika štrče, načičkani jedni kraj drugih, u haosu ništavne estetike i bedaste rugobe. Uređeno kao prelepi park, sa mnoštvom zelenila i cveća, ukrasnog žbunja i negovanog drveća, Swan Point Cemetery je jedno od najlepših mesta koja sam obišao u čitavoj Americi – svakako mesto na kome čak i ideja smrti ne deluje tako gnusno i nepovratno kao na blatnjavim i kukavnim srpskim ekvivalentima.

Na slici:
obelisk porodične grobnice Lovecraft
          Lavkraftov grob nalazi se u senci ogromnog hrasta. Prilazim kamenu toliko puta viđenom na fotografijama, mestu gde su pohranjeni posmrtni ostaci tog velikog pisca, i prisećam se njegovih reči iz jednog pisma, povodom sahranjivanja: "Što se mene tiče, mogu moju lešinu i niz kanalizaciju da bace – ja ću tada već biti izvan nje!" U skladu sa mojim nazorima prema smrti i onome što uz nju ide, koji se uveliko poklapaju sa Lavkraftovim, nisam sa sobom poneo nikakvo cveće ili druge "ponude" koje bih ostavljao na grobu; moje prisustvo, i moja kontemplacija na tom mestu trebalo bi da budu dovoljan omaž – omaž u duhu. Pošto su i život i smrt jedna velika tragikomedija, brzo suzbijam setu na tom mestu, i umesto toga odajem mu počast na blago-komičan način koji odbija čak i smrt da shvata ozbiljno: otud kez dok se klanjam tom kamenu. Lavkraft nije koristio mnogo humora u svojim pričama jer ga je smatrao "razvodnjavajućim faktorom" za atmosferu strave koju je pažljivo gradio, ali je zato njegov blago ciničan, i često veoma crn smisao za dobru šalu itekako prisutan u brojnim pismima, i znam da bi se i on sam, da može, dobro zabavljao i smejao pred idejom plakanja na nečijem (a posebno svom) grobu.

Na slici:
Veliki hrast iznad Lavkraftovog groba (jul 2004. godine); danas više nije tu, pao je ili je posečen zbog starosti...
          Ipak, moram da priznam da mi je jedna stvar navrla suze na oči: kada sam bolje zagledao hrast koji se nadnosi nad grob, zapazio sam desetine i desetina natpisa u njega urezanih tokom decenija, od strane poštovalaca koji su sa svih krajeva sveta dolazili na ovo mesto da odaju počast kultnom piscu. U kori drveta mogu se videti inicijali "HPL", imena poput "Cthulhu", jednostavni blagoslovi kao "Bless", počasti poput "Love Yr Craft" i "Dead but dreaming", ili – na neobičnoj grani koja raste pod uglom od 90 stepeni u odnosu na stablo – čitava čuvena početna rečenica eseja "Natprirodna strava u književnosti", koja glasi: "The oldest and strongest emotion of mankind is fear, and the oldest and strongest kind of fear is fear of the unknown." ("Najstarija i najjača ljudska emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha jeste strah od nepoznatog.") Ovi jednostavni, ali dirljivi natpisi u kori drveta jedan su od najupečatljivijih načina odavanja počasti ovom piscu, i pred njima se prisećam pesme koju je Lavkraftov prijatelj i sledbenik Klark Ešton Smit napisao doznavši za njegovu preranu smrt:

Pa opet ti nestao nisi
Nit' si sasvim predat snima i prahu;
Jer čak i
Na ovom usamljenom zapadnom bregu Averonje
Koji telom svojim nikad posetio nisi,
Susrećem ja prikazu tvoju, mudru i svesnu,
Prisustvo neko što ne odlazi, plemenito i uzvišeno.
Sjajnija je zbog tebe prolećna trava,
Čarobnije mračan druidski kamen
A u mome umu ti si zauvek prikazan
Kao u čarobnjakovom ogledalu;
I sa stranice duhovne tvoje rune nikada neće biti izbrisane.
          I zaista, mastilo njegovih rukopisa može da izbledi, papir može da požuti i raspadne se, ali hiljade i hiljade knjiga, na svim većim jezicima sveta, ostavile su hiljade i hiljade otisaka u umovima bezbrojnih opčinjenih čitalaca – i taj trag nikada neće biti izbrisan. Svestan toga, brzo brišem suze i pridružujem se svom domaćinu. U prijatnom ambijentu tog groblja podsećam se smrtnosti koja nas sve pritiska, ali i večnosti koju neki od nas ponekad uspeju da dosegnu, na jedini način čoveku dostupan. Lavkraft je tu, daleko bitniju, vrstu besmrtnosti uspeo da dosegne. Ako je u to i bilo nekih sumnji, ono što sam video u biblioteci John Hay ih je ubedljivo raspršilo- i ja to groblje, i Providens, napuštam ispunjen i radostan.
          Pet godina kasnije, jedna od slika sa Swanpoint groblja u Providensu, na kojoj odajem počast Lavkraftu, ima privilegiju da bude na samom kraju zbirke NEKRONOMIKON – kao kruna biografije priređivača, i unikatnog projekta u domaćem izdavaštvu: najambicioznijeg predstavljanja jednog pisca koje je iko za domaće čitaoce preduzeo. Radi se o knjizi u kojoj se, pored 20 najboljih Lavkraftovih priča, nalaze i stručni uvod i opširan pogovor o Lavkraftovom značaju i uticaju, kao i posebi uvodni tekstovi ispred svake priče, te opširne i bogato ilustrovane napomene, Lavkraftova biografija i anotirana bibliografija svih značajnijih lavkraftovskih izdanja. Uz nadahnute ilustracije Nikole Vitkovića za svaku priču, i bogat kolor dizajn, ovo je vrhunac počasti koju sam osetio da Lavkraftu dugujem još onih letnjih dana u Providensu. Voleo bih da se jedan primerak ovog srpskog NEKRONOMIKONA nađe u biblioteci John Hay na Braunu zajedno sa stotinama znatno skromnijih i manje ambicioznih izdanja. Čak i na tom mestu ona bi zaslužila da bude na posebno izdvojenoj polici.

6 коментара:

VincentPrice је рекао...

Oduševljen sam ovim putopisom, svakako jednim od antologijskih na internetu. Pozdrav

Dejan Ognjanovic је рекао...

bila je to jedna od onih prilika koje se MORAJU iskoristiti - i mogu reći da sam je prilično dobro iskoristio.

Dejan Ognjanovic је рекао...

apdejtovana verzija putopisa TRAGOVIMA LAVKRAFTA sada ima više fotki: kome je promaklo, nek overi!

patarenast је рекао...

sta da kazem, zavidim, pritom odlican putopis, pritom se mora reci da je Ghoul jedan od top 10 Lavkraftovih fanova u celom svetu i jedan od najboljih poznavalaca lika i dela velikog Lavkrafta, tako da putopisu to daje jos vecu tezinu

wellthatisgr8 је рекао...

<3

Dejan Ognjanovic је рекао...

How to Find the Spirit of H.P. Lovecraft in Providence: http://www.nytimes.com/2016/08/14/travel/hp-lovecraft-providence.html?contentCollection=weekendreads&_r=1