izabrana dela

izabrana dela

уторак, 30. јун 2015.

LEGLO STRAVE - Edgar Alan Po i Ričard Korben


Naizgled neuništivi a svakako neumorni "Darkvud" je krajem juna najzad izbacio drugi album iz serijala LEGLO STRAVE (odnosno, JEZOVNIK, knjiga 5).  Prošle godine je izašao onaj u kome je pregenijalni umetnik Ričard Korben adaptirao Lavkraftove priče i pesme. O njemu sam tada pisao OVDE.
Sada je došla na red "saradnja" Korbena i Poa – u mom prevodu. Osim što sam preveo dijaloge u samim stripovima, ovo izdanje sadrži i potpuno novi prevod priče "Berenisa", čiji sam autor – ja. 
Jeste, po prvi put u životu bio sam u prilici da prevedem jednu priču giganta, Alfe i Omege horora, E. A. Poa. Kakav je rezultat – moći ćete da se uverite na samom kraju ovog albuma.
A šta, tačno, ima u njemu? Evo sadržaja – na 100 strana velikog formata, na vrhunskom papiru i u savršenoj štampi koja besprekorno oživljava Korbenovo crtačko majstorstvo, nalaze se strip-adaptacije sledećih Poovih priča i pesama.

  Haunt of Horror: Poe
 
"The Raven"
"The Sleeper"
"The Conqueror Worm"
"The Tell-Tale Heart"
"Spirits of the Dead"
"Eulalie"
"The Lake"
"Izrafel"
"The Happiest Day"
"Berenice"

Iz ovog sadržaja jasno je svima osim totalnim Po-četnicima da su ovde u pitanju pretežno obrade pesama. Jedine dve priče ovde obrađene jesu "Izdajničko srce" i "Berenisa", sve ostalo su pesme. Ali nemojte misliti da je zbog toga sadržaj ovog albuma naročito poetičan i nježan. O, ne...
Pesme su na neki način "krive" što je ovo izdanje zakasnilo skoro godinu dana, jer bilo je inače spremno za štampu još prošle godine, odmah posle Lavkrafta; avaj, zbog problema sa autorskim pravima na srpske prepeve upotrebljenih pesama (pošto ovo izdanje, uz stripove, sadrži i sve originalne Poove izvore inspiracije, tj. pesme i priče) nastao je zastoj.
Na kraju sporne pesme je prepevao Milan Jovanović – i to je obavio vrlo dobro, da ne kažem odlično; vrlo sam prijatno iznenađen tim aspektom ovog izdanja.
Što se tiče Korbenovih adaptacija, one su nešto problematičnije nego u prvom LEGLU STRAVE. Kod trivijalizacije i palpizacije tamošnjih, pretežno minornih HPL-ovih dela, nisam imao većih zamerki. Ali, kad se tako nešto radi Poovim vrhunskim pesmama i pričama, odnosno genijalnim delima najvećeg genija kojeg je horor ikada imao, onda moram da ispoljim izvesnu rezervu.
Recimo, pesma "The Conqueror Worm" (koja, inače, govori o čovekovoj smrtnosti i užasu materijalne egzistencije) ovde je adaptirana u SF-horor o džinovskim vanzemaljskim crvima na postapokaliptičnoj Zemlji. To nema blage veze s Poovom pesmom, čak i ne govori o istim crvima... ali, šta da se radi, barem pruža priliku za nešto finih slika s tim divovskim pegavim čudovištima.

S druge strane, potpuno besmislenu trivijalizaciju donose loši vicevi kakvi su "Eulalie" (pesma o savršenoj ženskoj lepoti pretvorena u geg o čiči koji umire nad sex-lutkom na naduvavanje!), "Izrafel" (pesma "Israfel", o muzici anđeoskih sfera, pretvorena je u repovanje o vatrenom okršaju nekakvih crnačkih gangsta imbecila!) 
i "The Happiest Day" (o izgubljenoj mladosti: ugnjetavani geek dođe na proslavu 10 godina mature kako bi upucao one koji su ga mučili i ismevali dok je bio srednjoškolac). Šta reći? Nisam protiv modernizacije kao takve, ali u ovim konkretnim "adaptacijama" od Poa nije ostao ni kamen na kamenu.
Čak je i antologijski "Gavran" prilično trivijalizovan svođenjem na petparačko otkrovenje da je tužni ljubavnik zapravo kriv za smrt svoje drage Lenore, čiji leš čuva u stanu. Zapravo je, u ovoj verziji, Korben bio više nego nadahnut Poovom pričom "Crna mačka". Bezveze. 
Ali je barem vrhunski crtano. Ako ne računam klinačko ubacivanje ogromnih sisa čak i tamo gde im mesto baš baš nije (npr. na kip boginje mudrosti, Atine; ali i uopšte, na Poovo anemično ženskinje).

Korbenov crtež je glavni razlog da overite ovo izdanje: s izuzetkom gorepomenute tri epizode (Eulalija, Izrafel i Najsrećniji dan) ostale se kreću od OK do izuzetnih: moj favorit je "Usnula" – čist, vizuelno bogat, istinski jeziv horor od početka do kraja!
Strogo gledano, i "Berenisa" je u strip verziji uprošćena i banalizovana, ali s nešto zanimljivijim rezultatima; iako nema mnogo veze sa genijalnim Poovim predloškom, barem je solidna epizoda posmatrana sama za sebe. Uostalom, imate Poov tekst (u mom prevodu) odmah posle stripa, pa se uverite sami. 
A ako vam se učini da je ta priča samo senzacionalistički šokantni palp pre palpa (zbog tog čuveno groznog kraja), ne brinite – nećete biti ni prvi ni poslednji robovi te zablude. Ipak, ako ste tako u mogućnosti, bacite pogled na moju POETIKU HORORA, gde upravo "Berenisu" detaljno analiziram kao temeljnu za razumevanje ciklusa Poovih priča o "mrtvoj dragoj", a i šire.

Uprkos mojim zamerkama na pomenute 3-4 adaptacije (od ukupno 10), imajte na umu da je i s tim u ovom albumu najmanje polovina sačinjena od pažnje vrednih, a mestimično i baš odličnih stvari, te ga stoga svaki ljubitelj horora svakako mora imati u kolekciji – više zbog Korbena, manje zbog Poa. 
Odnosno, moglo bi se reći i ovako: dođite zbog Korbena, ostanite zbog Poa! Tj. čitajte ovo zbog Korbenovih moćnih slika, a Poom se napajajte na izvoru, u nekoj zbirci njegovih priča i pesama.

недеља, 28. јун 2015.

Gothic Serbia: Tvrdjava Ram


            Nedavno sam, na prelomu maja u jun, imao niz horor-akcija u Beogradu, jednu za drugom: učešće na tribini u okviru Tolkin-festa, dva gostovanja na Art-anima festivalu (na tribini o vampirima i na promociji izdavača "Gavran") i, najzad, promociju POETIKE HORORA u Domu Omladine.


            Jedan i po dan predaha između toga, u toj burnoj sedmici, iskoristio sam ne za predah nego da sa svojim prijateljem i kolegom, Markom Piševim, odem u još jednu od naših trade mark "Gothic Serbia" ekskurzija. Ova je bila ambiciozno zamišljena, dvodnevna, kako bismo uspeli da dostojno overimo niz lokaliteta koji se nalaze u relativnoj blizini jedni do drugih.

            Ideja je bila da overimo: 1) tvrđavu Ram, 2) nedavno otkriveno nalazište iz doba Kelta, 3) tvrđavu Golubac i, najzad, 4) Kisiljevo, rodno mesto prvog srpskog (zabeleženog) vampira, Petra Blagojevića. I tako je i bilo! Evo slikovitog izveštaja sa prve etape ove ekskurzije. Ostali slede, uskoro.
            O tvrđavi u Ramu nismo ništa znali dok se nismo tamo našli, jer nam je bila samo odskočna daska ka pravom, važnijem cilju (keltskom nalazištu), što je samo još jedan pokazatelj koliko malo znamo o sopstvenoj zemlji i njenim znamenitostima.
Tvrđava Ram nalazi se na obali Dunava, oko 25 km severoistočno od Požarevca, između Kostolca i Velikog Gradišta. Prvi put se pominje 1128. godine za vreme bitke u kojoj su Vizantijci pobedili Mađare. Današnji oblik tvrđava Ram je dobila u vreme sultana Bajazita II iz vremena borbe Turaka protiv Mađara. Tvrđava je imala važan strateški značaj sve do 1521. godine kada su se granice turskog carstva pomerila na sever prema Austrougarskoj.
Odredbama Požarevačkog mira, u periodu od 1718. do 1739. godine, utvrđenje je privremeno u posedu Austrije. Osnova tvrđave Ram ima pravilan oblik, sa 4 kule i 2 donžon-kule kroz koju se ulazi u utvrđenje. Kule i zidovi tvrđave imaju topovske otvore i mesta za topove, što govori o tome da je ovo bilo artiljerijsko utvrđenje. 
Dan (petak, 05. jun) je bio vreo, ali kada smo prišli tvrđavi pojavili su se oblaci koji su prigušili napornu paljevinu s neba i pomogli da ugođaj unutra bude bar malo nalik gotskom (u slobodnom, prenosnom smislu, naravno; ne govorim sad o stilu arhitekture niti o književnom žanru).
Proučavajući internet pred put naišli smo na putopis koji je upozoravao da je tvrđava puna zmija. Na kamenom keju podno nje spazio sam odbačeni zmijski svlak iliti košuljicu – ali, na svu sreću, živih gmizavaca unutra ili oko tvrđave nismo spazili. Sreća prati hrabre!


A možda su zmije oterali Turci koji su finansijski pomogli obnovu i osvetljenje tvrđave? Ko bi ga znao. U svakom slučaju, zabavno je videti ovaj natpis o povratku Turaka na staro mesto zločina ("s poštovanjem"), gde je njihov Bajazit II vojevao sa Evropom, naravno, preko srpske grbače.
O ugođaju ovog divnog a zapuštenog mesta neću trošiti reči: tu su slike koje smo napravili tog dana (kao i uvek: klikni na sliku da vidiš veću i detaljniju). Samo ću izreći jednu očiglednost: ovo divno, slikovito mesto, u vanredno slikovitom okruženju sa koga puca pogled na Dunav, uprkos turskim ulaganjima i dalje je pusto i jadno, bez normalnog prilaza (kozja staza kroz šipražje!), bez očišćenog šiblja, samo sa jednom skromnom tablom kao znakom da tu, kao, ima nešto od neke, kao, istorijske, je li, vrednosti. 

Ovo mesto od prvorazrednog značaja truli nepoznato i poluzaboravljeno: kakvi turisti, kakve dečje ekskurzije, ovde se jedva može iole bezbedno prići i ući!
No, umesto vajkanja nad hororom Srbije, trenutno izgubljene u prostoru i vremenu i hororima deprimirajuće vrste, da vidimo šta izvori sa interneta kažu o slavnoj prošlosti.


Nizvodno od sela Ram nalaze se ostaci Rimskog vojnog logora Lederata, koja se nalazi na 17 kilometara od Velikog Gradišta. Ramska tvrđava podignuta je na ostacima antičkih i vizantiskih temelja. Turski sultan Bajazit Drugi 1491. godine radi osvajanja Panonije, sagradio je utvrđenje Ihram, i tako je nastalo ime Ram, ali je pre hiljadu godina lokalitet nosio naziv Lederata

U unutrašnjosti tvrđave otkrivena je pravoslavna crkva, na čijim je temeljima kasnije građena džamija. Nedaleko od utvrđenja nalazi se i stari karavan saraj.
            Vremenom je u blizini nastalo naselje Ram, odakle se skelom prelazilo u Banat. Korisnicima skele, kojih je godišnje i po nekoliko hiljada, pažnju obično skrene i tvrđava, koju obilaze bez vodiča, jer za sada nema organizovanih poseta.
Na desnoj obali Dunava, na strmoj kamenoj litici, nalaze se zidine srednjevekovnog grada Rama. Tu se danas nalazi malo selo, nekada poznato kao varoš, koje je ime dobilo po istoimenoj tvrđavi oko koje se formiralo i naselje. U istoriografiji najpre se pamti Ramski distrikt, Ramski srez, Ramska knežina. 

Ima nagoveštaja da je na ovom prostoru bilo praistorijsko naselje (još iz doba Kelta). =Da, ti nagoveštaji su u međuvremenu pretvoreni u stvarnost: pronalazak drevnih žrtvenika nas je i privukao ovde. Ali o tome, u idućem nastavku...
Izvesno je da je u Ramu boravio zloglasni Hunski vođa Atila, poznatiji pod nadimkom Bič božiji.
            Za Ram su se otimali Ugari, Vizantijci, Turci. Prva legenda o postanku ovog sela vezuje se za osnivače Rima, braću Romula i Rema. Turski izvori ovaj grad nazivali su Ihram Haram.
Priča veli da je turski sultan Bajazit drugi obilazeći svoje vojnike zastao da se odmori na brežuljku sa koga se pružao lep pogled na Dunav, i suprotnu ugarsku stranu. Sedeći tako na prostirci- ihramu (turski naziv za ćilim), kažu da je zaspao. Kada se probudio osećao se kao preporođen. Posle je naredio da se na mestu njegovog ihrama sagradi tvrđava, koja je po ihramu i dobila ime.
U Turskim izvorima ostao je detaljan opis grada Rama. Ramska tvrđava ima oblik nepravilnog poligona sa četiri ugaone i centralnom Donžon kulom. Preko 30m dugi, debeli zidovi koji povezuju kule dobro su očuvani, dok je unutrašnjost tvrđave razorene za vreme Kočine krajine. 

Na masivnim zidnim platnima, uočljive su stražarske šetne staze. Kule su joj bile pokrivene šiljatim kupolama. Tvrđava je bila opasana dubokim rovom ispunjenim vodom. Ulaz u nju je bio jedino moguć preko pokretnog mosta na dunavskoj strani.
Prema izvorima Ram je razoren 1788.g. Zanimljivo je znati da je ove godine, braneći Ramsku tvrđavu od Turaka, u njoj, poginuo i austrijski grof baron fon Loprešti. Sa 23 druga ovaj carski poručnik „Heroj od Rama“ nije se uplašio ni kada je na njega krenulo 1000 Turaka. Uspešno im je odolevao celi dan, ali je na kraju ipak savladan. Kada mu je pred veče stigla pomoć, bilo je prekasno. Našli su njegove drugove i njega gotovo unakažene.
U Miloševoj Srbiji Ram sa Dubravicom kao i Veliko Gradište bile su glavne izvozničke luke. Ovde je radila i posebna skela na relaciji Ram-Bazjaš kojom su se najviše izvozile debele svinje, kukuruz i žito. Poznato je da je i sam knez Miloš ovde imao nekoliko svojih ljudi koji su za njegov račun kupovali stoku.
Iz Rama je 1804.g. krenula prva srpska deputacija na čelu sa Protom Matijom Nenadovićem, da u Rusiji traži pomoć od turskog zuluma. Iz Rama je bio i prvi Karađorđev diplomata, Jovan Protić.
Kod Rama je 1817.g. Karađorđe prešao u Srbiju po povratku iz Austrije. U Ramu je bila džumrukana(carinarnica) čiji je nadzornik jedno vreme bio Vuk Karadžić. Postoji više pisama koje je iz Rama Vuk Karadžić slao Milošu Obrenoviću.
Letopisi su zabeležili da je kod Rama car Trajan poveo svoje legionare preko, za tu priliku sagrađenog pontonskog mosta u rat sa Dečanima. Ova slika je izdvajana kao prva scena na čuvenom Trajanovom stubu u Rimu.

 
Na slici: tragovi perverznih bahanalija iz rimskog perioda, zabeleženi na žardinjeri u restoranu podno tvrđave. Možda je i dobro što ovde nema mnogo turista jer onda bi se nužno javilo pitanje: "I kako sad ja da ovo objasnim svojoj deci, aaaarghhh?!"

четвртак, 25. јун 2015.

ALLELUIA (2014)

***
3+

            Dugo čekani novi film Fabriza du Welza (a da nije bezlična bljuzgava tezga, kao COLT 45) odgledao sam čim se pojavio, pre par meseci, ali tek sad nađoh vremena da napišem koju o njemu: ukratko, nije baš razočarao, vrlo dobar je i pažnje vredan, ali sa svojom snažnom trojkom (3+) ipak donosi primetan pad u odnosu na remek-delo VINYAN (5-).
Znatno mu je konvencionalnija ova varijacija na Honeymoon Killers, i ispričana je na srazmerno konvencionalniji način – naravno, ipak začinjen du Welzovim fetišom prema jarkoj crvenoj boji i sličnim stilizacijama i nadrealizmima i "artizmima" (ružne debele matore žene – skroz frontalno gole), ali kad se ta šminka sljušti, ostaje jedan tek blago natprosečan film o priči koju smo već gledali.

Ono najvrednije, gde ALLELUIA odstupa od filmske rulje i postaje najzanimljivija, jeste u tretmanu ljubavi koji je ne samo neromantičan nego i skoro sasvim anti-romantičan: ovo je zaista retko opor film u prikazu ljubavi kao čiste sumanutosti, ludila koje ispija razum, koje je potpuno iracionalno i (samo)uništiteljsko...
...i, ako se dovede do nivoa ekstremne zavisnosti ("ne mogu da živim bez tebe!" – "za tebe ću učiniti SVE!" – "samo TI si važan/žna, SVI ostali nek idu dođavola!" itsl) postaje ozbiljna patologija. Dakle, ako se gleda kao vrlo crna i okrutna parodija na uobičajene "boy meets girl" romanse, ovo je prilično zabavan psiho-triler.
Sve je tu: s jedne, muške strane – ljigava proračunatost ("muvanje"); s druge, ženske – totalna samounižavajuća adiktivna predanost ("zaljubljenost"), i sve nijanse između: patološka ljubomora, prevara (finansijska) i preljuba, gaženje svega pred sobom samo da si s njim (uključujući i surovo ubijanje, nemilosrdno, ne libeći se ni pred decom), ponižavanje sebe i drugih, pravljenje sebe budalom, divljanje u vrtlogu strasti, stalne nesigurnosti i sumnjičenja ("voliš li me? stvarno? zakuni se!") i, naravno, hladnokrvna izdaja.
Retko je kada na filmu ljubav bila prikazana ovako hirurški ledeno i mračno i antisladunjavo, čak surovo realno, bez uobičajenih šećerlema – moglo bi se čak reći sa snažnom dozom mizantropije: ograničenija publika možda može govoriti o mizoginiji ovde, ali objektivno gledano, i muškarci i žene su u filmu prikazani kao podjednaki idioti što se tiče erotsko-romantičnih nagona i poriva s njima srodnim, samo na donekle različite načine (žene su, ipak, prikazane za nijansu ili dve ekstremnije luđe u ljubavi, for better or worse).
Zanimljivo je da je du Welzov masterpis, VINYAN, ako se ispravno čita, zapravo svojevrsna surova parodija na još jednu kinematografsku (a i šire) svetinju – majčinstvo uopšte, ali pre svega tzv. "majčinski instinkt" i sve iracionalnosti i ludila s njim povezanim, koje se obično idolatrišu kao najsvetije od svih krava i niko ne sme da ih u pitanje dovede. 
U ALELUJI on se usuđuje da brkne u oko još jednoj svetinji, LJUBAVI, koja je, kao što već rekoh, ovde kao malo gde prikazana bez šminke. U oba slučaja, muškarac je samo prividno taj koji kontroliše, koji je naizgled snažniji, a zapravo ženino ludilo je to koje drži kormilo (ko je rekao – kurac?) i koje muškarca vodi u propast.
U tom smislu je dosledan i način snimanja – sa mnogo krupnih planova, i sa zrnasto-mračnom fakturom slike, kao da je slikano na 16 mm traci, čime se potencira naturalizam neholivudskih fizionomija glumaca i glumica, ovim postupcima dodatno poružnjenim. Imajući u vidu da se radi o najtaštijoj vrsti stvorenja, mora se glavnim glumcima skinuti kapa na hrabrosti i otvorenosti da budu na ovakav način ovoliko ogoljeni i rugobizovani. Jer ipak, jedna stvar je kad igraju rugobe pod naslagama šminke - kojekakve čoveke-slonove, unakažene, maskom MONSTER-poružnjene: glumci vole da se maskiraju i krevelje; ali sasvim druga stvar je kada treba da igraju rugobe bez šminke, samo onim što im je priroda dala, svojim golim licima.

Oboje su odlični, i Lola Dueñas kao patološki zacopana ludača, i Laurent Lucas kao proračunati ljigavac i, zapravo, mekušac, koji na kraju ipak ispadne (malo) veći čovek (i to plati kao i svako ko se ikad zajebao da bude dobar prema ljudskom biću a ne, recimo, prema psu) – ali blagu prednost dajem Lukasu, inače, du Welzovom veteranu. 
Ovaj glumac je već igrao takođe neodoljivo zabavno ljigavog švalera-zavodnika matorih koka u njegovom debiju, CALVAIRE, i posle ALELUJE može se reći da je du Welzu postao ono što je Reimiju Brus Kempbel, tj. omiljena vreća za šutiranje i boksovanje. Veliki rispekt za Lukasa, jer potrebni su veliko umeće i muda da ovako snažno i do kraja igraš puža golaća u ljudskom obličju i da ga, na kraju, i odbraniš kao lik, a da ne deluje da se trudiš oko toga.
Šteta što je reditelj i ALELUJU zamalo pokvario svojom već pomalo napornom sklonošću ka opskurantističkim završecima, koji mu krase SVA četiri filma do sada (da, čak i tezgu!) – s tim što jedino u VINYANu taj kraj samo izgleda zamumuljen, ali ako se pažljivo gleda i tumači, zapravo je jasan i ima snažnog smisla. 
U ostala tri filma, računajući tu i ovaj, ne izluđuje toliko to što ne znamo kako da tumačimo to što se desilo koliko to što reditelj odbija da nam jasno pokaže ŠTA SE DOKURCA uopšte zaista desilo. Istina, posle nekoliko vraćanja i frizfrejmovanja i to postaje nešto jasnije, ali... daj, zajebi s tim više.

I zbog toga, a i zbog nekih drugih odlika nagoveštenih gore, du Welz i dalje obitava u čudnom interregnumu između ozbiljnog autora i sumnjivog pozera. Za krajnju presudu moraćemo da sačekamo njegov naredni film – nadajmo se ne tezgu, nego još jedan iz srca i muda (manje-više), poput ovoga.