izabrana dela

izabrana dela

недеља, 16. фебруар 2020.

ŠTA GLEDATI NA FESTU 2020?

  

            Već sam za Espreso ponudio uži krug svojih preporuka za FEST, i one se nalaze OVDE. Tamo su samo one najveće i najglavnije preporuke (to je prvi deo ovog donjeg teksta) – ali za čitaoce bloga nudim i širu lepezu preporuka, pa vi sami vidite da li vas i šta od toga potencijalno zanima.


 OBAVEZNO 

Dakle, obavezno na velikom platnu overiti film SVETIONIK (THE LIGHTHOUSE) u režiji Roberta Eggersa, koji se pre par godina proslavio VEŠTICOM, i uživati u ekspresivnoj crnobeloj fotografiji koja je bila nominovana za Oskara, i u klaustrofobičnom nadigravanju dvojice odličnih glumaca, Willema Dafoea i Roberta Pattinsona, u teskobnom ambijentu svetionika zapljusnutog kako spoljašnjim (nat?)prirodnim, tako i unutrašnjim, psihološkim mrakovima.

Zatim, svako ko je uživao u austrijskom filmu VIDIM, VIDIM, u režiji Veronike Franz i Severina Fiale, viđenom na FEST-u pre nekoliko godina, trebalo bi da u njihovom novom ostvarenju, ovog puta na engleskom jeziku, očekuje još psihološko-nadrealnih, paranoično-atmosferičnih i košmarnih zbitija, u filmu bezvezno prevedenom kao LOŽA (THE LODGE) – trebalo bi da bude KOLIBA ili BRVNARA.


Intrigantno zvuči i VIVARIUM, čija najava priziva asocijacije na klasike kao što su ROZMARINA BEBA i STEPFORDSKE ŽENE (oba rađena po romanima Ire Levina). Ovaj film, u kojem mladi bračni par u antiutopijskom i dehumanizovanom okruženju igraju Jesse Eisenberg i Imogen Poots, možda neće dosegnuti nivoe pomenutih klasika, ali bi mogao da ponudi njihovu osavremenjenu, aktuelnu verziju.

Najzad, povodom filma PLEMENSKA KRV (BLOOD QUANTUM), ako su FEST-ovi selektori odlučili da na festival dovedu jedan zombi film, a da to nije zbog izvikanog i precenjenog Jarmusha (čiji novi užasni zombi film nikako ne preporučujem!), onda sam time dodatno zaintrigiran. Tim pre što se dešava u okruženju današnjih potomaka američkih Indijanaca, što bi moglo pružiti priliku za svež ugao obrade inače već otrcane zombi tematike.

Gledaocima jakog stomaka preporučio bih da pogledaju ZLATNU RUKAVICU (DER GOLDENE HANDSCHUH / THE GOLDEN GLOVE), veoma eksplicitan film o serijskom silovatelju i ubici, u režiji poslednjeg čoveka od koga bi se tako nešto očekivalo: Fatiha Akina. Njegovo uranjanje u bedu i štroku najprizemnijeg nemačkog polusveta toliko je preterano da neodoljivo podseća na crnohumorne groteske hrvatskog stripadžije i karikaturiste Dubravka Matakovića.

Kažu i da je veoma šokantna i potresna ratna drama OBOJENA PTICA (NABARVENÉ PTÁCE / THE PAINTED BIRD), prema klasičnom autobiografskom romanu Jeržija Kozinskog, u kojem opisuje svoje dečačko potucanje po apokaliptički nepojmljivom, razorenom svetu Poljske za vreme II svetskog rata i postaje svedok brojnih strahota.

Svakako treba pogledati još jednu vickasto-nadrealnu i apsurdističku filmsku filozofijadu dokazanog majstora te vrste filmskog preispitivanja, Roya Anderssona, O BESKONAČNOSTI (OM DET OÄNDLIGA / ABOUT ENDLESSNESS).

Ime Takashija Miikea preporuka je dovoljna po sebi: kriminalistički zaplet njegovog novog filma PRVA LJUBAV (HATSUKOI / FIRST LOVE) zvuči deja vu, ali japanski majstora ekscesa i šoka obećava vrcavu i energijom nabijenu, nezaboravnu zabavu!

Za kraj, jedna repriza – ali kakva! U okviru programa FEST KLASIK nikako ne treba propustiti priliku da se pogleda APOKALIPSA DANAS - finalna verzija (APOCALYPSE NOW FINAL CUT) Francisa Forda Coppole. Ne samo što se radi o jednom od najboljih filmova svih vremena, nego i o jednom od onih koji apsolutno zahtevaju VELIKO, OGROMNO platno i najsavršeniji mogući audiovizuelni ugođaj, koji će nam FEST omogućiti.



 MOŽDA 

Ovi filmovi deluju dovoljno intrigantno da ih, po meni, vredi pokušati: možda budu super, a možda i ne. Ko preživi, pričaće!

SAMO 6,5
METRI SHESH VA NIM / JUST 6.5
REŽIJA: Saeed Roustayi
Grad je prepun zavisnika od droge, od kojih su mnogi beskućnici. Samad, pripadnik specijalnih policijskih snaga za borbu protiv narkotika, traži kralja droge Nasera Hakzada. Posle nekoliko operacija, uspeva da ga pronađe i Naser je osuđen na smrtnu kaznu. Samad postepeno shvata da se Naser našao na pogrešnom putu zbog teških socijalnih uslova u kojima je živeo.
***Ovo opisuju kao izuzetan krimi triler, iako je iranski. Ajd da vidimo...


ANDREJ TARKOVSKI: FILM KAO MOLITVA
TARKOVSKY. A CINEMA PRAYER
REŽIJA: Andrey A. Tarkovsky
*** Dokumentarac o Tarkovskom...

BELA KAO SNEG
BLANCHE COMME NEIGE
REŽIJA: Anne Fontaine
ULOGE: Lou de Laâge, Isabelle Huppert
Slavna francusko-luksemburška rediteljka Ani Fontejn u filmu Bela kao sneg preispituje bajku braće Grim Snežana i sedam patuljaka i njene motive smešta u savremenu "erotsku komediju".
***Izabel Iper kao zla maćeha. Pa to ne može biti loše!?


GREH
IL PECCATO / SIN
REŽIJA: Andrey Konchalovskiy
Firenca početkom 16. veka. Mikelanđelo Buanaroti, koga njegovi savremnici smatraju genijem, iscrpljen je radom na završetku svoda Sikstinske kapele. Kada njegov zaštitnik i vođa plemićke porodice Dela Rovere, papa Julijus II umre, Mikelanđelo je opsednut traženjem najboljeg mermera da bi dovršio njegovu grobnicu. Umetnikova lojalnost je na proveri kada za papu bude izabran Lav X, iz suparničke Mediči porodice.


ISTINITA PRIČA O KELIJEVOJ BANDI
TRUE HISTORY OF THE KELLY GANG
REŽIJA: Justin Kurzel
ULOGE: George MacKay, Russell Crowe, Nicholas Hoult,
Film govori o australijskom buntovniku Nedu Keliju i njegovoj bandi dok su bežali od vlasti pred kraj 19. veka.


JELENSKA KOŽA
LE DAIM / DEERSKIN
REŽIJA: Quentin Dupieux
ULOGE: Jean Dujardin
Čovek je opsednut jaknom od jelenske kože iz svojih snova. Zbog te opsesije okreće leđa jednoličnom životu u predgrađu, spiska životnu ušteđevinu i čak se okrene kriminalu.
***Od reditelja RUBBERA...


MONOS
REŽIJA: Alejandro Landes, Alexis Dos Santos
 
Na zabačenom planinskom vrhu u jednoj južnoameričkoj zemlji, osam tinejdžera-gerilaca čini zatvorenu ad hok porodicu koja živi u napuštenom bunkeru. Oni pripadaju tajnoj grupi poznatoj pod imenom Organizacija. Nemajući nikakvu svrhu ili cilj osim vojne obuke, za koju je zadužen svirepi Mensahero (bivši gerilac Vilson Salazar), brige o kravi Šakiri i održavanju u životu američkog taoca poznatog samo kao Doktor, tinejdžeri se sve više prepuštaju neobuzdanom hedonizmu. Ali kada životinja bude ubijena a jedna rivalska grupa ih napadne, oni moraju da krenu niz planinu u džunglu, gde se sitna rivalstva pretvaraju u bitke na život i smrt, a deca borci postaju sve svirepija i brutalnija.
***Gospodar muva u južnoameričkoj džungli? Kupljeno!


NEVEROVATNA DEVOJKA
THE STAGGERING GIRL
REŽIJA: Luca Guadagnino
ULOGE: Julianne Moore, Mia Goth, Marthe Keller, Kyle MacLachlan

Italijansko-američka književnica Franciska, koja živi u Njujorku, mora se vratiti u Rim kako bi negovala staru majku.
***Gvadanjino ima novi, kratko-srednjemetražni... Lepo izgleda i ima dobru muziku i glumačku ekipu...


OPTUŽUJEM
J’ACCUSE / AN OFFICER AND A SPY
REŽIJA: Roman Polanski
ULOGE: Jean Dujardin, Louis Garrel, Emmanuelle Seigner,

Tema filma je ozloglašena afera Drajfus s kraja 19. veka. Kapetan Alfred Drajfus, jedan od malobrojnih Jevreja - članova generalštaba Francuske armije, nepravedno je osuđen 1894. pod optužbom da je špijunirao za Nemačku. Francuski oficir Žorž Pikar rizikuje karijeru i život, boreći se čitavu deceniju da obelodani istinu i oslobodi lažno optuženog Drajfusa iz užasnog zatvora na Đavoljem ostrvu. Razotkrivanje kriminalnog ponašanja u koje je bio upleten praktično čitav francuski generalštab, a podržao ga najveći deo političkog establišmenta, potreslo je francusku državu iz temelja.
***Pozni Polanski o žrtvenom jagnjetu, nepravedno osuđenom... Zvuči poznato?


PLAMENA JERES
THE BURNT ORANGE HERESY
REŽIJA: Giuseppe Capotondi

ULOGE: Claes Bang, Elizabeth Debicki, Donald Sutherland, Mick Jagger
Unajmljen da ukrade vrednu sliku jednog od najzagonetnijih slikara svih vremena, ambiciozni trgovac umetninama opsednut je pohlepom, ali je i sve nesigurniji u ishod operacije kako ona izmiče kontroli.


SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU
SRBIJA/ SERBIA, 2020 | 110’
REŽIJA: Mladen Đorđević

Grad Beč obeležava pedeset godina od dolaska gastarbajtera iz socijalističke Jugoslavije u Austriju. Toj zemlji je bila potrebna radna snaga, pa je ugovorom dogovoren prijem velikog broja radnika iz siromašnih delova Jugoslavije. U isto vreme nova vlast, u skladu sa smanjenjem socijalnih davanja, uvodi poreze taksistima. Nameti su veliki, te je mnogim taksistima budućnost ugrožena. Ovo naručito pogađa ljude sa Balkana, pošto veliki broj njih živi od taksija. Sa tim problemom se suočavaju i tri glavna junaka Darko, Mileno i Goran, koji već dvadesetak godina taksiraju po Beču. Njih trojicu povezuje vračara Vladica iz istočne Srbije, kod koje redovno dolaze da im pročita budućnost iz karata ili ih zaštiti od negativnih sila. Iza raskošnih bečkih fasada krije se svet sujeverja i očajnika, koji na taj način pokušavaju da reše svoje probleme.
***Mladen uranja u (polu)svet gubitnika, očajnika i gastosa koji se okreću crnoj magiji da bi im bolje krenulo u životu... Iz ove dokumentarne priče rođena je i potka za njegov predstojeći igrani film o proleterima–satanistima....


SVETLOST ŽIVOTA MOG
LIGHT OF MY LIFE
REŽIJA: Casey Affleck

Deceniju nakon što je pandemija izbrisala većinu stanovništva, muškarac i njegova ćerka putuju kroz Britansku Kolumbiju. Pošto je ona jedna od retkih preživelih žena, otac je čuva tako što je maskira u sina, štiteći je tako od bandi koje traže žene.


SVI PROTIV SVIH
VSI PROTI VSEM / ALL AGAINST ALL
SLOVENIJA, SEVERNA MAKEDONIJA, HRVATSKA
REŽIJA: Andrej Košak

Franta je korumpirani gradonačelnik slovenačkog grada Rovte, koji gubi predstojeće izbore. Ostalo je svega četiri dana i Franta u panici zove svoju ljubavnicu Jozicu. Ona mu savetuje da se poveže sa lokalnim kriminalcem Fleishmannom. Franta i Fleischmann se slažu da smeste skandal njegovom suparniku Jerovseku.


TELO HRISTOVO
BOŻE CIAŁO / CORPUS CHRISTI
REŽIJA: Jan Komasa
 
Dvadesetogodišnjak Danijel doživljava duhovnu transformaciju u pritvoru za mlade. Iako ga zločin koji je počinio sprečava da pristupi formalnom izučavanju hrišćanstva, on ne odustaje od svog sna i odlazi u mali grad da oproba sreću u onome što zaista voli.

DAMA HERC
DRONNINGEN / QUEEN OF HEARTS
REŽIJA: May el-Toukhy

Ana, briljantan i posvećen advokat koji se bavi najranjivijom društvenom grupom – decom i mladima, vodi naizgled savršen život sa mužem, lekarom Peterom, i njihovim kćerkama bliznakinjama. Kada njen otuđeni pastorak Gustav dođe da živi sa njima, sve jača žudnja dovodi Anu u opasnu situaciju i pokreće niz događaja koji prete da unište njen svet.


42
FORTY DEUCE
SAD / 1982 | 89’
REŽIJA: Paul Morrissey
ULOGE: Orson Bean, Kavin Bacon
Muzej jugoslovenske kinoteke
***Pol Morisi uranja u polusvet američkih gubitnika, džankija i kurvi... Da vidimo ko je bolji a ko nama relevantniji, Mladen ili Morisi?



среда, 12. фебруар 2020.

BEZIMENI GRAD – H.F. Lavkraft




            Početkom iduće nedelje, verovatno u ponedeljak, raspisujemo pretplatu za dve nove knjige edicije „Poetika strave“. Već sam OVDE detaljno predstavio knjigu OKRETAJ ZAVRTNJA i druge priče o duhovima Henrija Džejmsa, a evo i korice. Autorka ove naslovnice koju gledate je Aleksandra Dević. Njene naslovnice su i „Ukleta kuća na brdu“ Širli Džekson i „Stanar“ Rolana Topora.
            Druga lepotica koju ćete za oko mesec dana imati u svojim rukama je novi izbor Lavkraftovih priča pod naslovom Bezimeni grad. U ovoj knjizi pronaći ćete sve preostale dobre i čitanja vredne Lavkraftove priče koje nemate u drugim vrhunskim izdanjima Orfelina, odnosno koje nisu u NEKRONOMIKONU, ŠAPTAČU U TAMI ili u U PLANINAMA LUDILA. Kada budete sebi nabavili zbirku Bezimeni grad, ona će, zajedno sa tri pomenute knjige, i sa četvrtom koju spremamo za iduću godinu, činiti SVE od Lavkrafta što treba da imate i čitate. Dogodine ćemo objaviti novi prevod romana SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA i, kao dodatak njemu, novelu „Kroz kapiju srebrnog ključa“. Ako, pored tih knjiga, nabavite i Makondovo izdanje (s mojim prevodom, napomenama i pogovorom) SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM, to znači da imate, na srpskom, apsolutno sve što valja od Lavkrafta, i ništa vam više izvan toga ne treba.


            Neke od ovih priča po prvi put se nalaze u prevodu na srpski, dok je manji broj kraćih postojao, ali u inferiornim prevodima i izdanjima koje, ako znate šta valja, treba ignorisati. Šta ima u ovoj knjizi? Evo! Deset priča i jedna dugačka novela („Tumul“)!
            Sve priče su novi prevodi, rađeni specijalno za ovu knjigu, sa engleskog, a ne sa hrvatskog. Prevod je radio naš novi multitalentovani prevodilac, Luka Račić, uz pomni nadzor i redakciju Dr Ghoula.



Bezimeni grad
Usred arapske pustinje nalazi se, i ponekima ukazuje, drevni opusteli grad. Radoznalac dođe u njega, ali – šta se krije u katakombama i tunelima duboko ispod? Nagoveštaj toga vidite na slici sa korice.

Hipnos
Dvojica dekadenata otiskuju se u metafizičke potrage koje ih odvode daleko izvan ljudskog iskustva. Onda, jednoga od njih neko ili nešto počne da progoni u snovima. Ovo je daleki, intelektualniji i poetičniji predak Strave u ulici Brestova.

Mesečeva močvara
Isušivanje jedne močvare u Irskoj ogoliće tragove daleke prošlosti – hram, i stvorove kojima je taj hram bio posvećen...

Grobnica
Mladić sanjari kraj stare porodične grobnice, ali vremenom onaj ili ono iz nje počne da utiče na njega...

Onostran zidina sna
Gejak iz zabitih planina, sada u ludnici, u sebi nosi vanzemaljsku inteligenciju koja upravlja njegovim ponašanjem...

On
Tragalac za starinama usred Njujorka naiđe na Znalca Prošlosti koji ga odvede u svoj stan, i sa njegovih prozora mu pokaže prizore davne prošlosti i daleke budućnosti. A onda, ponešto od toga oživi...

U grobnici
Crnohumorna morbidarija o neprofesionalnom grobaru koji se nađe zatočen u grobnici, i o bizarnom načinu na koji pokuša iz nje da se izvuče... i po koju cenu...

Zli sveštenik
Rekli su mu da ne dira stvar zaostalu u tavanskom stanu čudnog sveštenika. Dirnuo je. A onda se desilo nešto što nikako nije želeo...

Strava u Muzeju
Šta se krije u zaključanoj odaji jezivog Muzeja voštanih figura? Čovek pod opkladom reši da provede noć na jezivom mestu kako bi to otkrio...

Iz dubina eona

Kakvu tajnu iz dalekih eona krije drevna mumija u jednom bostonskom muzeju?


Tumul
Dugačka novela na nekih 80-ak strana detaljno izlaže misteriju jedne velike veštačke indijanske zagrobne humke, ili tumula, i sablasti viđanih na njoj, izdaleka; i brojnih ljudi nestalih oko nje. A onda jedan odvažni arheolog otkrije da je ona prolaz ka neverovatnom podzemnom svetu u kojem otkriva neverovatnu civilizaciju... i neslućene nivoe košmara...


Ilustracije je uradio naš veliki i neprevaziđeni Nišlija preseljen u Novi Sad, Ivica Stevanović. Prva ilustracija koju vidite u vrhu ovog blog posta je njegov artwork, ili deo njega, za koricu knjige... Zbog Ivice se pretplata malkice odlaže u odnosu na prvobitni plan, ali kad vidite njegove umetnine niko ko ima mozga i ukusa neće mu zameriti da sačeka još koji dan kako bi to sve zasijalo u punom sjaju.

Podrazumeva se, kao i u svim drugim knjigama ove edicije, da je Dr Ghoul: 1) stručno odabrao najbolje priče, i njihove najreprezentativnije, definitivne tekstualne verzije; 2) budno bdeo nad prevodom i izdašno ga anotirao desetinama fusnota; 3) napisao iscrpan i stručan pogovor koji dodatno osvetljava ove priče.
Evo početka tog pogovora...


H. F. Lavkraft: Arheolog snova

„Nova je, zaista, jer sam je načinio sinoć, dok sam sanjao o čudnim gradovima, a snovi čovekovi stariji su od setnog Tira, ili zamišljene sfinge, ili vrtovima opasanog Vavilona.“
- Lavkraft, „Zov Ktulua“


            Mali ostaju mali čak i onda kad se iz sve snage upinju da budu veliki; veliki, pak, ne mogu protiv svoje urođene veličine, čak i onda kad nisu u svom najveličajnijem izdanju.
            Ovim bi se geslom mogao jezgrovito opisati ovaj izbor Lavkraftovih minornijih, ali nikako slabih priča; takvih, naime, koje se retko nalaze u vrhu izbora naj-najboljih, i koje s pravom umeju biti zasenjene prvorazrednim njegovim, iako pravo ne bi bilo da sasvim u mraku, neznane, ostanu, jer u sebi kriju klice, i više nego klice veličine, vredne gajenja, proučavanja i – uživanja.
            Lavkraft, podsetimo, iako je čitav svoj život proveo nezaposlen i u nemaštini, nije pisao za novac, slavu, ugled, poziciju... Pisao je sledeći svoj duboki unutarnji poriv, potrebu koju je shvatao najozbiljnije moguće, čak i kad mu je bilo jasno da svoje pisanje neće objaviti nigde drugde do u petparačkim časopisima sumnjivih estetskih kriterijuma; najozbiljnije moguće, čak i onda kada se bavio delatnošću koja bi se u skoro svačijem drugom slučaju svela na prostituisanje sopstvenog talenta – naime, u „pisanju u najam“. A opet, bilo da je pisao pod svojim imenom ili pod tuđim, „za svoju dušu“, za fioku ili za preživljavanje, on je to radio s podjednakom posvećenošću, sa istovetnim, totalnim ulaganjem sebe, ukratko – za večnost. Pisanje mu je značilo suviše mnogo, značilo mu je sve, a da bi ga zaista mogao degradirati ma kakvom kalkulacijom, suzdržavanjem, prilagođavanjem, dodvoravanjem, sleđenjem ma čijih tuđih načela.
            Ove romantičarske, idealističke, sasvim nepragmatične nazore Lavkraft je programski najavio još na samom početku svoje odocnelo započete spisateljske karijere, u eseju iz januara 1921. godine:

Imaginativni pisac posvećuje se umetnosti u najsuštinskijem mogućem smislu. Nije na njemu da piše pričice za decu, da daje korisne pouke, mućka površne stvari za dizanje elana, ili da didaktički ponavlja nerešive ljudske probleme. On je slikar atmosfere i snoviđenja – lovac na neuhvatljive snove i hirove – putnik u nečuvene zemlje, koje samo najosetljiviji ljudi tek povremeno naziru kroz veo stvarnosti. On ne samo da vidi objekte, već sledi bizarne tragove povezanih ideja koje ih obuhvataju i vode dalje od njih. On je poeta sumračnih vizija i sećanja iz detinjstva, ali njegovi stihovi samo su za osetljive. Sva raspoloženja su njegova, bilo svetla ili tamna. „Ispunjenost“ i „korisnost“ njemu su nepoznate reči. On nije praktičan i nekad umire u siromaštvu, jer svi njegovi prijatelji žive u gradu Nikadiji iznad zalaska sunca, u drevnim mikejskim kamenim hramovima ili u kriptama i katakombama Egipta i Meroja. Većina ljudi ne razume šta on priča, a većina onih koji ga razumeju protive se tome, jer su njegove izjave i slike počesto neprijatne, a ponekad potpuno nemoguće. Ali on ne postoji zarad hvale, niti misli na svoje čitaoce. Njegov jedini cilj je da oslikava prizore koji mu promiču pred očima. (H. F. Lavkraft, „U odbranu ’Dagona’“ u: Gradac, br. 171-172, Čačak, 2009, str. 42.)
           
            Priče u zbirci Bezimeni grad takođe slikaju atmosfere i snoviđenja, hvataju neuhvatljive snove i hirove, nude putopise iz nečuvenih zemalja koje samo najosetljiviji ljudi tek povremeno naziru kroz veo stvarnosti; one slede bizarne tragove povezanih ideja, sumračnih vizija i sećanja iz detinjstva, i čine to pošteno i posvećeno, dosledno i uvek povezano kako sa privatnim mislima, težnjama i opsesijama autora, tako i sa neomitologijom iz njih izraslom. Čak i ako ne dosežu vrhunce jednog „Zova Ktulua“, „Senke nad Insmutom“ ili „Daničkog užasa“ (ali, šta njih uopšte doseže, u svekolikoj književnosti strave?), Lavkraftove „manje“ priče svedoče o istoj poetici, istom svetonazoru, istom pokušaju da se krhkim, nedostatnim rečima dosegne makar nagoveštaj kosmičke strave što detronizuje čovekove antropocentrične deluzije dok se, istovremeno, fantazijom nadoknađuje nepodnošljiva stvarnost.

* * *
            Samo još malo strpljenja: finalnu koricu i druge vizuelne detalje, detalje o obimu (knjiga će imati oko 250 strana) i ceni – sve to dobijate početkom iduće nedelje!
            I naravno, podsećam: nemojte davati svoj novac i poverenje lopovima, plagijatorima i prevarantima poput Bobana Kneževića. Taj mrzitelj horora i mrzitelj Lavkrafta, uprkos tome, bez moje dozvole objavljuje i prodaje moje prevode i izbore Lavkrafta, a sada, navodno, sprema i nekakav svoj „nekronomikon“ skarabudžen od ukradenih Orfelinovih prevoda, i dodatih nekih koje je posrbio iz hrvatskih izdanja.  
Detaljno sam vas na ovu protuvu već upozorio OVDE, pa nemoj posle da bude „Jao, nismo znali, Jao, zašto smo bacali pare na ono đubre, Jao, zašto nam neko nije rekao kakav je to lopovluk i svinjarija...“ itsl.

субота, 08. фебруар 2020.

KASANE (2018)

  

            Za nekoliko dana na ovom mestu obznanjujemo pretplatu na dve nove hororične Orfelinke: Džejmsov OKRETAJ ZAVRTNJA i Lavkraftov BEZIMENI GRAD.


Pošto ja pogiboh radeći na dve knjige istovremeno/paralelno, i nemam ovih dana vremena/snage da pišem o filmovima za blog, evo uskočio je povremeni saradnik ovog bloga, tajanstveni „Matoji“, koji se osvrnuo na jedan novi japanski horor-triler. Ja se skoro sve slažem s njegovim elaboratom, pa zamislite da sam ga ja napisao, ako vam je tako lakše.
Od mene za ovaj film – mlaka trojka (*** / 3-). Znači, vredi pogledati, naročito na ovu sušu dobrih japanskih horora. Pošto ga je Matoji samo hvalio, ja ću da dodam neke moje ograde: meni je ovo bilo prilično uninvolving, plus dodatno naporno zbog standardne azijatske univerzalne istoizgledajućosti („Koja sad beše ova? Jel ovo Jukiko, ili Mekiko“?) koja je dodatno problematična u priči o dve cure koje svako malo uzajamno menjaju identitete ("Jel ovo sad Jukiko glumi da je Mekiko, ili ovo Mekiko glumi da je Jukiko?"), plus moja neljubav prema pozorištu, prema Čehovu, prema „Galebu“, plus falilo mi je više horora u ovoj ženskastoj dramurdici, tj. "hororu" za curice... i sve je to donekle umanjilo uživanje u, inače, solidnom filmu.
Čim zbacim s vrata ove dve Orfelinke, stižu: Zlatni Gulovi! Preporuke za FEST! Spisak najboljih (i manje dobrih) horora iz prošle godine! Stay tuned! I'll be Bach!
Do tada, evo šta veli Matoji.


Nedavno sam ovde u komentaru na Miikeov film OVER YOUR DEAD BODY citirao filmskog kritičara Toda Brauna. Da grubo parafraziram; on je u osvrtu na ovaj film izrazio skepsu u celovito „čitanje“ japanskih filmova koji barataju japanskim kulturnim nasleđem, jer naš zapadnjački mentalni sklop ne prihvata istočnjačku tradiciju baziranu na osobenoj intuitivnoj spiritualnosti. (Ghoul intruzija: nešto slično je mislio i pokojni Ranko Munitić, koji je smatrao da mi ovde ne možemo zaista da pojmimo japanski horor...) Stoga, ako prihvatimo ovakvo shvatanje sada naizgled možemo da odahnemo, jer film KASANE barata evropskim kulturnim nasleđem.
Za razliku od Miikea koji je posegnuo za tradicionalnom japanskom pričom, kabuki predstavom o duhovima, Juiči Sato, da bi ostvario svoju viziju, poseže za Čehovljevim „Galebom“, Oskar Vajldovom „Salomom“, grafičkim radom „Saloma“ engleskog simboliste Obrija Berdslija, kao i aluzijama na Grimove bajke „Pepeljuga“ i „Uspavana lepotica“. Da bi ova idejna tranzicija prema zapadu bila potpuna, i glavna tema ovog filma, teror spoljašnje tipizirane lepote sa modnih pista nad unutrašnjom lepotom, teror lika nad ličnošću, plod je globalizacije, tj. amerikanizacije cele planete. Iako bi neko dodao da je Berdsli bio pod jakim uticajem japanske grafike, a Grimova bajka „Pepeljuga“ i nije baš savim njegova, jer pojedine varijante „Pepeljuge“ kolaju od davnina i po dalekom istoku, ipak ikonografija Satoovog filma proizilazi iz evropske ili univerzalne civilizacijske kulturne matrice.
KASANE je mračna fantazija sa elementima horora koja nosi naziv po imenu glavne junakinje, jedne introvertne devojke trajno obeležene ožiljkom preko desnog obraza. Ne, sintagma „glavna junakinja“ nije pleonazam. Postoji još jedna junakinja ovog filma, a to je ekstrovertna Nina, mlada, lepa i onda naravno i uspešna glumica. Kasane bi takođe želela da postane glumica i ima za to sve preduslove (osim ružnjikavog lica); talenat, pokojnu majku, poznatu glumicu, čiji menadžer Habuta oseća dužnost prema njoj, pa je dao sebi zadatak da Kasane dovede na pozorišne daske. Ali da li je to njegova iskrena namera? Habuta je ujedno i Ninin menadžer i ispostavlja se da je njegov krajnji cilj da Kasane osposobi da menja Ninu tokom njenih dugih narkoleptičkih oduzetosti.
I tu nastaje fantastičan, gotovo bajkovit zaplet. Ukratko, Habuta objašnjava Kasane da uz pomoć šminke koju je nasledila od majke jednostavnim ovlašnim poljupcem može da preuzme tuđe lice i na taj način promeni identitet. Uspeva da je ubedi da „postane“ Nina i da umesto nje odigra ulogu u „Galebu“, jer to je jedini način da uđe u svet glume, s obzirom na njeno unakaženo lice. Njen talenat sada izbija na videlo i uspeva da skrene pažnju mladog, ali već ostvarenog reditelja predstave i zadovolji njegove stroge prohteve. I ne samo to, spoj Ninine spoljašnje lepote i Kasanine melanholične tajnovite ličnosti opčini reditelja i on se u nju/njih zaljubi. Stanje zamene lica traje samo 12 sati, tako da je Kasane u strahu da pred ansamblom ne otkrije svoj pravi lik. Zbog toga je neophodno da svakodnevno pred odlazak u pozorište poljubi Ninu našminkana čudotvornom šminkom.
Nina u početku pristaje na to da živi sa unakaženim tuđim licem (sasvim svoja je samo noću), ali postepeno počinje da oseća nezadovoljstvo i zavist zbog Kasaninog uspeha na sceni i kod reditelja u kojeg je i ona zaljubljena. Ona postaje sve nesigurnija, a Kasane dobija sve više samopouzdanja i čini se da osim lica jedna od druge preuzimaju i karakterne crte. Kada se posle jednog višemesečnog utonuća u san Nina probudi, ugleda jednu srećnu i zadovoljnu Kasane, koja sada ima uspešnu karijeru kao Nina i glumi u komadu „Saloma“ naslovnu ulogu. Vezu sa rediteljem „Galeba“ davno je raskinula, a posećuje se sa Nininom majkom. Nina sva u čudu shvata da je Kasane potpuno zagospodarila njenim identitetom, a da ona sama počinje da liči na onu introvertnu Kasane. Izlaz je samo jedan; moraće da joj skine obrazinu i da je razgoliti pred širokim auditorijumom...
Možda sam ovim prepričavanjem otkrio i više nego što je bilo potrebno, jer je najveće zadovoljstvo u gledanju ovog filma praćenje te suptilne transformacija ličnosti pod tuđim licem i pritom kristalisanje osnovnog pitanja u glavama gledalaca: koliko naš lični fizički izgled utiče na formiranje naše ličnosti? Koliko utiče na naše pozicioniranje u društvu, koliko na karijeru, a koliko na privatni život? Ubedljiva gluma dve glavne glumice, koje su igrale dvostruke uloge, i Kasane i Nine, sa svim tonskim valerima transformacije njihovih karaktera, zaslužuje najvišu ocenu. Ovo me neminovno vraća na jedan nepravedno zapostavljen film Nobuhiko Obayashija, I ARE YOU, YOU AM ME, film o odrastanju u kojem dečak i devojčica zamenjuju uloge, dečakov duh ulazi u devojčicu, a devojčicin u dečaka. Nivo na kojem su ova deca odigrali transformaciju u suprotni pol i na taj način upoznavši jedno drugo zbližili se i zavoleli, skoro da je dostignut u nijansama ispoljavanja ova dva, a u suštini četiri ženska lika. Vrlo dobar, mada shodno ulozi manje eksponiran, bio je Tadanobu Asano u ulozi mefistofelovske figure menadžera Habuta (jeste, još jedno prčkanje po evropskom nasleđu: pakt između Kasane i Habuta kao prodaja Faustove duše đavolu).
KASANE je kao i Miikeov OVER YOUR DEAD BODY kameran, odvija se uglavnom u Kasaninom i Nininom stanu i u pozorištu, ali je za razliku od statičnosti i sporog ritma jedne kabuki predstave dovoljno dinamičan i razigran koliko je razigrana i sama Saloma. Sa druge strane, KASANE je kao uostalom i OVER YOUR DEAD BODY u svojoj suštini i celini jedan tipičan japanski film. Zašto? Pa zato što je vezivno tkivo tih zapadnjačkih tema i motiva razularena do bizarnosti japanska mašta podstaknuta istočnjačkom intuitivnom iracionalnošću. Kad je reč o japanskom filmu i filmskoj kulturi uopšte, ta maštovitost je morala da krasi filmsku publiku još od ere nemog filma. U vreme nemog filma, koje je u Japanu trajalo duže nego na zapadu, do kasnih tridesetih godina, postojali su benšiji, glumci koji stoje pored filmskog platna i pored toga što izgovaraju dijaloge, komentarišu i radnju. Oni su opstali sve do 1940. i za tih prvih nekoliko decenija pravljenja filmova „filmskim stvaraocima je to omogućilo da rade filmove sa nejasnim prostornim i vremenskim prelazima ili nemotivisanim zapletima, znajući da će benšiji pripovedanju dati koherentnost koja mu nedostaje“ – kako reče jedan filmski kritičar. Filmska publika, u kojoj su sazrevale i buduće japanske filmadžije, mogla je da pusti mašti na volju, nesputana budžetom filma, etičnošću, raciom i sama popuni montažne rupe i nedorečenosti. Onog trenutka kad su benšiji nestali iz bioskopa ta razbujala mašta (naravno uz izvesna ograničenja) je prešla iz glava stvaralaca na filmsku traku i tako dala osnovni ton onome što se danas smatra Japanskom kinematografijom.
Ali da bih izbegao dalje digresije, da pređem na stvar i zaključim da je KASANE, kao filmska verzija popularne mange, uzbudljivo gledalačko iskustvo, kompleksno komponovano fantazija, ali ipak koherentno ispripovedana i dramaturški uverljiva u granicama i po pravilima svog bajkovitog sveta. Treba još reći da su kraćim flešbekovima u drugoj polovini filma objašnjeni i nastanak Kasaninog ožiljka i njenog introvertnog karaktera, zatim i način na koji je njena majka postala poznata glumica zahvaljujući čudotvornoj šminci, ali ne i porekla te iste šminke (eto i jedne nedorečenosti za razvijanje mašte, pored nerazjašnjene tajanstvene Ninine bolesti koja je bila osnovni razlog za zamenu identiteta). Sve u svemu, moja topla preporuka za ovoj film kao, uostalom, i za raniji film Juiči Satoa, POISON BERRY IN MY BRAIN, već prikazan na ovom blogu. Ja oba filma smatram odličnim.


понедељак, 03. фебруар 2020.

Lavkraftov USUD Bobana Kneževića




            USUD Bobana Kneževića je šizofrenija: on je rascepljen na Bobana 1, pionira sf-fanta-horor izdavaštva (i piraterije!) koji nam je, 1980-ih i 1990-ih, pružao dobre strane knjige kad nismo mogli doći do njih (dobro, činio je to bez plaćenih prava autorima, i u bednim povezima koji su se raspadali prilikom prvog čitanja, i na hartiji koja je bila žuta pre kraja čitanja – ali tad nismo znali za bolje), i na Bobana 2, čoveka pregaženog vremenom i životom, zarobljenog u vremenu, koji je ostario a ostao niko i ništa dok je većina njegovih saradnika i savremenika (dr Zoća, Skrobonja, pa čak i dr ABN) postigla nešto u životu.
            USUD Bobana Kneževića je da danas tavori kao bedni samizdat pirat, prežitak iz vremena Divljeg Zapada izdavaštva koji svojim „print on demand“ knjižuljcima digitalno isprintanim i jadno povezanim, u „tiražima“ od par desetina, pokušava da zaradi neku crkavicu od neobaveštenih, naivnih, neprobirljivih daj-šta-daš čitalaca.
            USUD Bobana Kneževića je to da su mu nekada ciljna grupa bili creme de la creme ovdašnjih fantastičara, elita ljubitelja fanta-žanrova – ali pametni, obrazovani, obavešteni, probirljivi čitaoci danas imaju ozbiljne izdavače koji će ih snabdevati kvalitetnim izdanjima: Orfelin, Čarobna knjiga, Makondo i drugi. Umesto njih, danas su Bobanova ciljna grupa naivčine, površni, neznalice, oni koji padaju na šibicarske fore i fazone ovejanog prevaranta, oni kojima ne smetaju loši prevodi (često nevešta posrbljavanja sa hrvatske inačice srpskog), niti odsustvo lekture i korekture, niti bedni drečavi „dizajn“, niti loš povez za jednokratnu upotrebu, niti digitalna štampa i papir koji se talasa od vlage i printera.
USUD Bobana Kneževića je to što je svet krenuo dalje, a Boban ostao to što je oduvek bio: beskrupulozni pirat ništavne socijalne inteligencije, prostak koji je oterao od sebe skoro sve koje je mogao, koji se nije posvađao samo sa onim koji ga nikad nije upoznao, i koji sada sebe i šačicu preteklih (neprobirljivih) štovatelja ubeđuje kako je on nekakav Poslednji Srbin, heroj koji ratuje Sam Protiv Svih, plemeniti Robin Hud koji krade od bogatih (legalnih izdavača) kako bi (pro)davao duhovnoj i monetarnoj sirotinji – a zapravo je samo jedan šibicar koji gleda da vam proda rog za sveću i muda za bubrege.


Knjiga USUD Bobana Kneževića je jedan takav rog za sveću produkt za savatavanje naivnih, neupućenih, neobaveštenih, nepažljivih.
USUD Bobana Kneževića je, prosto rečeno, poor man's NEKRONOMIKON. A ta je knjiga izvorno bila moje duhovno čedo: ja sam je osmislio kao pompezno izdanje (Boban je, tih dana, na umu imao skromno, bedno, brzopotezno izdanje kao što je sada ovaj njegov USUD), ja sam načinio izbor priča, ja sam napisao prateće tekstove, komentare i pogovor, ja sam preveo dobar deo tih priča. Boban Knežević je sada izbacio moje prateće tekstove, ali je zadržao moj izbor priča, a moje prevode je neznatno, površno izmenio minornim preformulacijama poneke rečenice – i to je digitalno isprintao, zalepio i metnuo među ove bedne mekane korice. I sada taj produkt prodaje za 1.000-1.300 dinara.
USUD Bobana Kneževića je da tavori u senci velikih i ozbiljnih; da pred kraj života ostane upamćen kao mali i neozbiljan, čak bedan kvazi-izdavač koji je toliko nizak u svojoj samoživosti da se ne libi ni da piratizuje knjige svojih nominalnih kolega, drugih srpskih izdavača. Tako je, recimo, Boban nastavio da pedluje (s novom, još ružnijom koricom) svoju knjižicu debilno prevedenu kao SNOVIĐENJE KA NEZNANOM KADATU – zastanite na trenutak, zamislite se nad tim naslovom, a ako ste čitali knjigu, pokušajte da ga dovedete u smislenu vezu sa sadržajem: neko je, pošavši u pravcu Kadata, doživeo neko snoviđenje, i ovo je knjiga o tome? – čak i nakon što je izašao legalni, stručni i profesionalni prevod tog dela, pod naslovom SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM (Makondo). A kad sam pitao drugare iz Makonda zašto to tolerišu, odgovor je bio sleganje ramenima i snebivljivi uzdah: „Eh, pa šta se tu može – Boban je to, znaš ga kakav je.“
Knjiga USUD Bobana Kneževića je još bezobrazniji lopovluk od Kadata. Naime, u slučaju Kadata on je ukrao hrvatski prevod, dao nekome da ga „posrbi“, i taj nevešti uradak izdao kao nešto svoje. Ko se zaleteo, ko nije proveravao, ko se upecao – upecao se! SUCKERS! Uprkos mom UPOZORENJU koje i dalje stoji OVDE.
USUD Bobana Kneževića, međutim, lopovluk je još većih i bezobraznijih razmera, jer, rekoh, tu je ukrao moje prevode, i bez pitanja i dozvole ih menjao, a onda isprintao, i sad ih prodaje, iako se oni, u isto vreme, dan-danas, u svim boljim knjižarama, nalaze u profesionalnom Orfelinovom NEKRONOMIKONU. Pogledajte samo ovo jadno „friziranje“ naslova u sadržaju knjige, kako se neko ne bi dosetio da je to ISTA knjiga, odnosno NEKRONOMIKON, samo pod drugim naslovom (i skresan za sve prateće kritičke materijale i ilustracije).

„Polaris“ je u Bobanovom redigovanju postao „Severnjača“, „Bezimeni grad“ = „Grad bez imena“, „Otpadnik“ = „Izopštenik“, „Čudna visoka kuća u izmaglici“ ingeniozno (tj. imbecilno) je postala „Čudna izdignuta kuća u izmaglici“, „S one strane“ = „Onostrano“, priči „Ispod piramida“ lukavo je, ali nestručno i bez smislenog razloga sem da zamajava neupućene, vratio njen naslov koji je Lavkraft mrzeo a koji su mu Weird Tales nametnule = „U klopci faraona“... Zašto je ovo menjano, da bi se nešto popravilo? Koješta! Da je hteo i umeo da popravlja, promenio bi Erik u Erih Zan, zato što je taj lik Nemac; a Pikmena bi promenio u Pikmana, u skladu sa srpskom transkripcijom. Ali ne, slepac to niti zna niti ume, nego je menjao samo toliko, sasvim dovoljno da neki početnik, neki neupućeni mladi fan fantastike pomisli da su to neke druge priče, koje nije čitao, koje nema u Orfelinovom NEKRONOMIKONU, pa da svoju crkavicu preda Bobanu.
USUD Bobana Kneževića je da ostane upamćen ne kao Boban1, nego kao Boban2, patetični lopov i pakosna gnjida koja se služi najprizemnijim marifetlucima. A njima ovde čak i nije kraj.
USUD Bobana Kneževića je da nastavi da se bavi žanrom koji mrzi (hororom!), žanrom o kojem je najveće bljuvotine godinama piskarao na svom forumu, a još veći je USUD Bobana Kneževića da pokušava da sebi stekne kakvu crkavicu štampajući pisca koji mu se duboko gadi, i o kojem je takođe više puta na forumu pisao u najuvredljivijim terminima. Da vas podsetim, Boban je jednom o Lavkraftovim pričama napisao: „to je skup bezveznih polustrahova jednog iskompleksiranog, poluludog čoveka bez literarnog talenta, trabunjanja u obliku zapisa jedva vredna da budu sačuvana od spaljivanja.“ Ali to ovog licemera ne sprečava da u njemu vidi „zlatnu koku“ i da pokušava da se o njega okoristi koliko može.
A to će pokušati da uradi najavljenim izdanjem NEKRONOMIKON 2, u koje će da stavi ukradene i jedva malo nafrizirane moje prevode, kao i prevode Save Kuzmanovića, rađene za Orfelin. Koji je smisao objavljivati priče i romane koji već uveliko postoje na srpskom i uveliko ih prodaju ozbiljni izdavači, kao što je Orfelin?
Zašto bi neko ponovo prevodio „Stvorenje na pragu“ i „Stanovnik mraka“, kad njih već imamo u superiornim prevodima u Orfelinovom NEKRONOMIKONU? Zašto ponovo prevoditi „Hladan vazduh“, „Užas u četvrti Red huk“, „Slika u kući“, „Šaptač u tami“ i „Ljubav prema mrtvima“ – kad sve njih već imate, odlično i stručno prevedene, u Orfelinovom Šaptaču u tami? Ko bi normalan i dobronameran iznova prevodio roman U planinama ludila, kad već postoji njegov u odnosu na raniji znatno popravljen i anotiran prevod by dr Ognjanović u Orfelinovom izdanju tog romana? Ko bi se iznovao baktao i plaćao novog prevodioca za dugačku novelu „Senka izvan vremena“, kad se ona već nalazi u pomenutom Orfelinovom izdanju (gde je njen prevodilac za to dobio urednu nadoknadu)? Zašto i ovde trpanje tog nesrećnog Snoviđenja ka neznanom Kadatu, kad već postoji u dva šugava Bobanova izdanja i u jednom profesionalnom, kod Makonda (zajedno sa još tri priče iz „dansenijevskog ciklusa“)? 
Da li neko stvarno misli da Boban, koga u pogledu para nema pas za šta da ujede, da Boban-šibicar, Boban-pilićar, Boban prevarant sa železničke stanice, ima para da plati novi prevod ovolikih stotina i stotina stranica teksta? Naravno da ih nema. A i da ih ima, opet to ne bi plaćao; jer, lopov ostaje lopov. Lakše je ukrasti tuđe, nafrizirati malo, i to proglasiti svojim. U zemlji kojom vladaju plagijatori i lopovi Boban je paradigma jednog beskrupuloznog, sebičnog, haotičnog društva u kojem je profit jedino merilo svega.
USUD Bobana Kneževića, i merilo dubine njegovog pada, ogleda se i u sledećem. Nekada, tokom kratke faze njegovih legalnih aktivnosti, pod kišobranom „Belog puta“, Boban je imao privilegiju da radi sa ozbiljnim poznavaocem i stručnjakom i za horor žanr uopšte, i za Lavkrafta konkretno – dr Ognjanovićem, mada ovaj u to vreme još nije imao tu titulu; kada je izašlo 1. izdanje NEKRONOMIKONA (2009), on je bio magistar. Danas Boban tog stručnjaka blati na svom forumu potpuno neosnovanim i neargumentovanim optužbama da je, navodno, radio upravo ono što je radio Boban (posrbljivanje hrvatskih prevoda). Tipično, kad je neko lopov, onda mu i svi drugi izgledaju kao lopovi. Prljavi um i u svima drugima vidi samo prljavost. Niska duša i na druge projektuje svoju niskost.
Jedna od sumanutijih laži koje Boban plasira jeste i ta da je Orfelinov prevod "Šaptača u tami" (kojeg potpisuje Sava Kuzmanović) - ukraden iz hrvatskog izdanja. Kad mu je skrenuta pažnja na majušni detalj, da je hrvatski prevod izašao 2019. a srpski - 4 godine PRE toga, Boban je iz svog poremećenog mozga izvukao nešto još luđe: kaže, Gul se još 2015. godine dogovorio sa hrvatskim prevodiocem tog dela, Markom Fančovićem, da mu Marko da svoj u Hrvatskoj neobjavljeni prevod, da ga Gul objavi kod Orfelina, u Srbiji, pod Savinim imenom! Ovo je toliko maloumna teorija da svako ko u nju poveruje makar i na 5 sekundi - nije normalan, i zaslužuje istu ludnicu u kojoj će i Boban završiti.

Pre svega, zašto bih posrbljivao hrvatski prevod (sve i da je u to vreme postojao, u šta sumnjam), kad imam odličnog prevodioca ovde? Sve i da sam ga hteo koristiti, zašto ga ne bih objavio pod imenom navodnog stvarnog prevodioca (kao što jeste slučaj u NEKRONOMIKONU - ako zavirite u Orfelinov NEKRO, videćete da je Marko Fančović svojim imenom potpisan kao prevodilac 2 ili 3 priče; one su preuzete pod Bobanovom palicom, još u vreme prvog NEKRO, i u dogovoru sa Markom)? A da sam hteo da prisvajam tuđe, valjda bih ja svojim imenom potpisao to navodno Markovo - zašto bih Savu uvlačio u to, i zašto bi Sava na to pristajao, da svojim imenom potpisuje tuđi prevod? Zašto bi neko ko je preveo 80-ak kartica teksta bilo kome davao taj tekst da ga objavljuje pod tuđim imenom? Znači, po Bobanu, Marko Fančović je u najmanju ruku budala (ili ima neku vrstu nejasnog koristoljublja) da svoj rad (pro)daje drugima (zašto?) a da ne bude ni potpisan (zašto?), dr Ognjanović je lažov i lopov, uz to nesposoban da sam prevede stvar pisca koga obožava (zašto?) nego mora da uzima tuđe, čak iz Hrvatske (zašto?), a Sava Kuzmanović je takođe lopov, saučesnik lopova, i budala što pristaje da se ukradeno delo objavi pod njegovim imenom (zašto?)... Ukratko, Orfelinova knjiga je jedan koloplet pokvarenjaštva i prevare, ali čista, moralna gromada zvana Pirat Boban je sve to raskrinkala (istina, bez ijednog dokaza, sem što mu se učinilo da su neki izrazi u Savinom prevodu hrvatski; nije ni naveo koji, gde, šta...) na svom patetičnom forumu, i sad će ispraviti sve to u svom vrhunskom Everest izdanju... U umu se vrti od ovog kolopleta laži i bolesne Bobanove mašte - ali, po ko zna koji put, vidite na delu dokaz da pokvarenjaku (Bobanu) svi drugi izgledaju kao pokvarenjaci, a njegov pokvareni um nije u stanju da pojmi bilo šta drugačije od staza i bogaza (pokvarenih) koje su njemu, takvome, poznate.
Pošto je Boban pljunuo u bunar dobrote i znanja zvani dr Ognjanović, sada mu je, za najavljeni NEKRONOMIKON 2, priređivač navodno, po Bobanovim rečima, „najbolji poznavala Lavkrafta na ovim prostorima, Vladimir Zavadovski“. Sad, ako je ovaj lik stvarno tako veliki „poznavala“ Lavkrafta, čovek bi očekivao da Gugl pretraga pokaže bar neki njegov članak, tekst, prikaz, napis, bilo šta vezano za Lavkrafta.
Avaj, Gugl nam ne daje ni traga tako nečega. Jedino što nalazimo na internetu o ovom poznavalu jeste da se radi o autoru knjiga Ženski horoskop i Žena & zodijak : astrološki vodič kroz karakter 12 različitih tipova žena. Reklo bi se – našla vreća zakrpu. Odnosno, našao „izdavač“ adekvatnog „stručnjaka“, baš po sebi. Prema svecu i tropar.
Taj će vam astrolog objasniti da su „zvezde tamo gde treba“; taj će vam expert osvetliti stvari o Lavkraftu koje čak ni onaj dr Ognjanović nije pomenuo u svom doktoratu, ni u svojoj POETICI HORORA, ni u svojim pogovorima Lavkraftovim knjigama koje je do sad priredio, a nije o njima pisao čak ni u svom tematu o Lavkraftu za vodeći svetski horor časopis RUE MORGUE, za koji je bio u najužem izboru za Rondo nagradu; dapače, to što će vam dr Zavadovski kazati u Bobanovoj mamipari dr Ognjanović sasvim sigurno nije napisao čak ni u svojoj knjizi na engleskom, THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT.

USUD Bobana Kneževića je da tavori sa frikšou-kripšou likovima dostojnim svoje degradirane persone; a svako onaj ko, uprkos gornjim upozorenjima, i dalje neupitno guta Bobanove prežvakane žvake, svako onaj ko mu aplaudira, ili barem ko ga sluša i veruje u više od 10% onoga što ovaj trabunja, naposletku i naročito svako ko mu daje svoje pare, taj i zaslužuje da zajedno s njim deli njegov USUD.
S druge strane, daleko iznad kaljuge zvane Sagita i Everest media, ozbiljni izdavač kao što je Orfelin (nedavno nagrađen NIN-ovom nagradom!) za nedelju dana raspisuje pretplatu za stručni izbor koji je načinio dr Ognjanović, a čine ga poslednje Lavkraftove priče zaista vredne pažnje, čitanja i proučavanja, a koje do sada nisu bile obuhvaćene profesionalnim Orfelinovim izdanjima, kojih nema ni u našem NEKRONOMIKONU niti u drugim izdanjima. Kada budete sebi nabavili Lavkraftovu zbirku BEZIMENI GRAD, koja iz štampe izlazi za mesec dana, neće vam trebati nikakvi lažni, prepisani, piratski, skarabudženi, ženohoroskopski, bobanisani kvazi-nekronomikoni i tužni mekani požuteli usudi. Dobićete knjigu kakvu zaslužujete, od strane izdavača koji svoje čitaoce (ali i urednike i prevodioce) – poštuje!
Srećom, vremena su se promenila (ali nemojte to da javite Bobanu!), pa postoji i publika koja to ume da prepozna, i da podrži onako kako treba.
Što se tiče Bobanovog lopovluka, i moje reakcije na njega, videću još da li i koliko da se bavim njime. Kažu da je uspeh najbolja osveta – a uspeh Orfelinovog NEKRONOMIKONA činjenica je kakvu nikakav bedni žuti skrnavi USUD ne može da poljulja. A teško da će to učiniti i Bobanova navodno luksuznija verzija. BEZIMENI GRAD će obesmisliti da svaki iole mudar fan Lavkrafta uopšte pomisli na Bobanovu travestiju.
Ali, videćemo još. Srećom imam rođaka advokata, pa ne moram da plaćam čoveka koji bi mi sročio Opomenu pred utuženje ili tako nešto za ovog lopova i plagijatora. Da li ću da prljam ruke tim pilićarem, ili ću da radim na 5-6 novih knjiga edicije „Poetika strave“ + na novoj velikoj NEKRONOMIKONIČNOJ knjizi koju spremamo za Sajam, ili ću oboje – tek ću odlučiti…
S jedne strane, mrsko mi da prljam ruke tom gnjidom. S druge, muka mi je više od njegovog bezobrazluka i od reakcija tipa „Eh, pa pusti ga, Boban je to, znaš ga kakav je...“ Da ga je na vreme opametio neko od onih koje je potkradao u proteklih 35 godina, danas možda ne bi bio toliko bahat. Ali, da li ta čaša žuči baš meni mora da zapadne, što baš ja da se preganjam s jadnikom? Život je stvarno, što reče Lavkraft, ogavna stvar...