izabrana dela

izabrana dela

среда, 31. јул 2019.

Hans Hajnc Evers – PAUK I DRUGI UŽASI


            Imam veliko zadovoljstvo da detaljnije najavim narednu, 15. po redu knjigu Orfelinove edicije „Poetika strave“ u kojoj objavljujemo vrhunce svetske književnosti strave. U pitanju je moj izbor najboljih horor priča nemačkog autora Hansa Hajnca Eversa pod naslovom Pauk i drugi užasi.

            U pitanju je knjiga po mnogo čemu drugačija od naših dosadašnjih:



1) pre svega, ne spada u anglofonu sferu, već predstavlja primer horora izvan uobičajenih američkih i engleskih tema i pristupa – konkretno, videćete ovde kako izgleda osobeni germanski horor;

2) ova zbirka je mračnija, morbidnija, perverznija, sadističkija, krvavija, zlokobnija, satanističkija od dosadašnjih knjiga ove edicije: zbog toga i dizajnom izgleda kao Knjiga Krvi (a Evers je zaista po mnogo toga prethodnik Barkera);

Eversov roman Čarobnjakov šegrt, forzec ilustracija Malona Blejna

3) veći naglasak je na mračnoj psihološkoj i telesnoj stravi u duhu E. A. Poa, mada ima i nekoliko primera fantastike i nagoveštaja natprirodnog;

4) Eversovo pisanje predstavlja zaista unikatan, još od E. A. Poa retko viđen spoj senzacionalističkog i artističkog;
forzec ilustracija Pauka - by Ivica

5) ovo je naše za sada najkontroverznije izdanje, ne samo zbog sadržaja, nego i zbog autora, kontroverznog, amoralnog, zloglasnog, čak notornog – pre svega zbog Eversove saradnje sa nacistima (decenijama nakon što je napisao ove priče), koja je na njegovo delo stavila žig zbog kojeg se ono nepravedno našlo u senci.

Creepy Ubermensch

            Složena je to, nimalo jednostrana priča o Eversu, nacistima i hororu – kao što ćete moći da vidite u opširnoj njegovoj biografiji na kraju knjige, kao i u stručnom pogovoru koji sve to pojašnjava i kontekstualizuje.


            U svoje vreme Evers je bio najčitaniji nemački pisac, ne samo u Nemačkoj nego i u mnogim zemljama Evrope – prevođen je čak i kod nas, u 1920-im, mada priče koje čine ovu zbirku, izuzev naslovne, nikada dosad nisu bile prevođene na srpski. 



Sve njih je, zajedno sa „Paukom“ (dakle, i ta priča je ovde u novom prevodu), odlično preveo sa nemačkog naš novi saradnik, Luka Račić.

            Jedino je Eversov esej o Pou preveo sa engleskog urednik knjige, dr Dejan Ognjanović.
            Evo konkretnog sadržaja ove knjige koja ima ukupno 230 strana i standardni tvrdi povez.


Zadnja korica Pauka

1. Pauk
Antologijska priča o ženi koja, kako izgleda, navodi muškarce koji je posmatraju izdaleka, kroz prozor, na samoubistvo vešanjem. Jedan student reši da ispita misteriju i sam se nastani u sobi s pogledom na čudnu zavodnicu... Hoće li joj on odoleti?


2. Karneval u Kadizu
Bizarna, skoro proto-ligotijevska minijatura o limitima spoznaje – odnosno, o čudnom, neobjašnjivom događaju na čuvenom nemačkom karnevalu.

3. Paradajz sos
Neodoljivo atmosferična, autentična i krvava priča o brutalnom, potajnom noćnom takmičenju u brdima Španije... Ne, takmičenje nije u pravljenju kečapa, nego u vrlo bizarnom prolivanju ljudske krvi...

4. Bela devojka
Grupa smorenih dekadenata odlazi da osmotri čudni ezoterični ritual koji izvodi naizgled vrla, bela devojka, u slavu boginje Afrodite, a sve se dešava u kući jednog bogataša... Ova priča objavljena je u okultnom magazinu Equinox koji je uređivao Alister Krouli, Eversov znanac.

5. Pogubljenje Damjena
Retko kada su eksplicitni sadizam i ženska lepota bili tako efektno spojeni kao u ovoj politički nekorektnoj priči o ženi čudnih interesovanja...

6. Kutija tantuza
Na dalekom Istoku osobena, nepredvidiva azijatska psihologija dovodi do veoma nadahnute i bolne osvete nevernoj ženi i nevernom prijatelju...



7. Srca kraljeva
Jedan od mojih najvećih favorita, priča koju po snažno anti-kraljevskom i anti-crkvenjačkom odijumu upoređujem sa Raselovima Demonima (The Devils, 1971). Priča o slikaru koji vlast sadističkih francuskih kraljeva mrzi toliko da im se sveti na nadasve originalan, duhovit i morbidan način.

8. Mamaloi
Ovo je, bez ikakve sumnje, najbolja (meni znana) horor priča napisana na temu mračnih rituala vudua – što ne treba da čudi jer Evers je zaista, naživo, učestvovao u vudu ritualima na Haitiju i na američkom Jugu. Jedan nastrani nemački eksploatator koji je azil našao na Haitiju postepeno otkriva mračnu pozadinu svoje haićanske ženice...

9. Vodeni leš
Poezija i nekrofilija, lepota i rugoba, metapoetički osvrt na sopstvenu hororičnu karijeru...

+ Appendix: „Edgar Alan Po“ (esej)
U odbranu genija horora, od strane čoveka koji se po mnogo toga identifikovao sa njim.

+ Pogovor: „Hans Hajnc Evers: Na strani Tame“

+ Biografija

            Knjigu je na svoj osobeni način ilustrovao naš dokazani majstor Ivica Stevanović.
jedna neupotrebljena verzija by Ivica S.

            Pretplata za knjigu Pauk i drugi užasi traje od 31. jula do 31. avgusta.
            Pretplatna cena je 900 din. U knjižarama će biti oko 1.200 din.
            Knjiga iz štampe izlazi do kraja avgusta.


Knjigu treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.
Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite. Poštarinu plaća Orfelin.



            
Ako vam sve ovo nije bilo dovoljno, evo i početka mog pogovora:

Hans Hajnc Evers: Na strani Tame


„Delo je ništa. Misao je sve. Stvarnost je ružna i nema opravdanje što postoji. San je uvek lep i istinit je baš zato što je lep. Zbog toga ja verujem da su snovi jedina stvarnost.“
- H. H. Evers, „Edgar Alan Po“


Hans Hajnc Evers beše sanjar osobene sorte: ne od one češće i brojnije, od pesnika što slabo silazeći iz kule od slonovače krstare zemljama snova prizvanih iz sopstvene imaginacije; pripadao je malobrojnijima, ekstrovertnim sanjarima, budući svetski putnik koji je pomno prokrstario planetu, od Indije i Australije pa do Severne i Južne Amerike, usput se upuštajući u seks, droge, politiku i crnu magiju. Svoje pero je umakao u osobeni amalgam egzotičnog tuđinskog kolorita i lokalnih, vrlo nemačkih snova. Ma gde putovao – od urbane Francuske i ruralne Španije pa do šumovitog Haitija, i dalje – od sebe nije mogao pobeći, i svoj lik je, ma gde bio, pre svega video. U ovome leži koren većine njegovih kvaliteta, kao i problema.
„Jedan od problema sa Eversom,“ piše Everet Blajler u Pingvinovoj enciklopediji horora, „je taj da niko, izgleda, ne zna gde prestaje njegov život a počinje njegova proza. Za mnogo njegovog pisanja kaže se da je autobiografsko, a naročito romani o Frenku Braunu, ali nije jasno da li su to prisećanja razuzdanog, neodgovornog mladića ili neispunjene fantazije od najvulgarnije sorte.“ (Jack Sullivan (ed), The Penguin Encyclopedia of Horror and the Supernatural, Viking Penguin, New York, 1986, str. 145.) Napadna autobiografičnost osnažuje njegove ispisane redove, svedočeći da su napojeni životnim sokovima a ne kalkulacijama i eteričnim izmišljanjima; ali često ume i da zasmeta svest o tome da je „umetnik prisutan“ u svakom svom redu. Ovo je dobro razumeo Ranko Munitić, jedini koji je do sada na srpskom ostavio obimniji i značajniji napis o Eversu:
Kroz meandre sadomazohističkih podviga Frenka Brauna, H. H. E. nastoji, u stvari, da raščisti sopstvene dileme, bojazni i traume. Nijedna objektivna poetika ne može da okupi i prožme sve što se na stranicama romana tako grčevito i žudno udružuje, taj lov na istinu odviše je grozničav i neartikulisan da bi se mogao prihvatiti isključivo kao ispunjenje izvesnog spisateljskog projekta. Toliko je privatnog u Čarobnjakovom šegrtu, tako mnogo ličnog strahovanja, dubokih neodumica, nedomišljenih kontroverzi: sirova privatnost jeste razlog što taj gusti, vanserijski roman ne dostiže homogenost i univerzalnost zrelog umetničkog artefakta. U tom smislu Alraune će biti znatno bolji sastav. No, u oba slučaja nameće se neizbežno pitanje: pišući te krajnje oneobičene fantazmagorije, nije li H. H. E. pokušao da izvede egzorcizam koji bi ga samog rasteretio košmara i izveo iz strmoglavog glavinjanja grozom? (Ranko Munitić, „Dama koja nije imala dušu“ u Čudovišta koja smo voleli 4, Kreativni centar, Beograd, 2010, str. 29.)


Zaista, „sirova privatnost“ ume da Eversovim delima podari jaču notu uznemirujućeg, jer čitalac se nađe usred jedne lične odiseje, „strmoglavog glavinjanja“ regionima mraka i amoralnosti, pa i čistog Zla, sa velikim „Z“, i mada je izvesna doza estetizacije prisutna, ona ni izbliza ne dostiže poetizaciju jezika njegovog velikog uzora, E. A. Poa, već, naprotiv, jednostavnim, skoro novinarskim stilom, čitaoca bez najave i bez distance, baca u kaljugu Zla u kojoj pisac, ma koliko pozirao kao ničeovski „natčovek“, i sam očito vodi neku svoju ličnu borbu, svoj duboko privatni egzorcizam.
Koji su to Zli dusi što opsedaše Eversa, kako se sa njima borio u svojoj prozi, i koliko su ta borba i ta proza relevantni za današnjeg čitaoca, čitav vek kasnije?


Mračne sile

Na vrhuncima svoje popularnosti, koji uistinu behu veoma visoki, u prvim decenijama 20. veka Evers je bio najprevođeniji nemački pisac svog doba i jedan od najpopularnijih i najslavnijih umetnika Nemačke; ne samo pisaca, budući da se s uspehom bavio još i filmom, teatrom, operom... O njemu se pisalo, bio je viđen, hvaljen, ređe napadan, bio je svuda; njegov najpopularniji roman, Alrauna, za deset godina se prodao u četvrt miliona primeraka, što je u to vreme bila ogromna cifra; film Praški student, za koji je pisao scenario, bio je najhvaljeniji film svog doba, trijumf autorskog, umetničkog filma u mladom i još uvek prezrenom mediju čije je ozbiljne potencijale Evers među prvima prepoznao. 
Danas je Evers jedva fusnota, ako i toliko. Suviše nezaobilazan da bi bio sasvim ignorisan, u kraćim napisima u enciklopedijama potencira se žig saradnje sa nacistima zbog kojega je njegovo pisanje postalo skrajnuto i poluzaboravljeno, iako je svoje najbolje stranice napisao decenijama pre toga. Osim priče „Pauk“, i dalje obaveznoj u svakoj antologiji svetske fantastike i horora koja drži do sebe, druge njegove priče i romani retko se preštampavaju, a uprkos značajnim kinematografskim potencijalima koje poseduju, po njima se već preko pola veka više ne snimaju filmovi. Čak i u knjigama posvećenim gotskom hororu u nemačkoj književnosti, kao što je to, recimo, Popularni vaskrsli, njegovo ime pominje se uzgred, na samo par mesta, nesrazmerno njegovom značaju, i bez ikakve detaljnije analize dela. Tako, kourednik te knjige, Bari Marnejn, priznaje Eversu da je „značajan inovator u nemačkoj modernističkoj estetici,“ (Andrew Cusack, Barry Murnane, eds, Popular Revenants: The German Gothic and Its International Reception, 1800-2000, Boydell & Brewer, Camden House, 2012, str. 32.) ali tu tvrdnju ne obrazlaže. Slično je i u drugim studijama i antologijama radova (npr. onima posvećenim evropskom hororu) gde bi, samo da nije pomenutog žiga, Eversu po prirodi stvari bilo mesto.
(...)